Prisustvo Jamesa Bonda, u tumačenju Daniela Craiga, u sviti Njenog Veličanstva prilikom otvaranja Olimpijskih igara u Londonu, bila je to, nakon pedeset godina filmske franšize i šezdeset godina literalnog života, konačna potvrda njegovog statusa trajne britanske ikone. Iako je javnost prethodne godine, zbog premijere najžešćeg od svih dvadeset i tri filmska nastavka Skyfall, bila fokusirana na filmskog, možda nije na odmet da se podsetimo na jednog drugačijeg Bonda, koji je živeo van celuloidne trake u romanima Iana Fleminga.
Naravno, uvek će se naći neko ko će da porekne da je Ian Fleming bio odličan pisac. Pisac špijunskih trilera John Le Carre je jedan od njih. Slično njemu pisac Paul Johnson je 1958. godine roman Dr No nazvao najgadnijom knjigom koju je ikada pročitao (šest godina kasnije je upozoravao javnost na opasnost zvanu The Beatles). Ali fanova je uvek bilo daleko više nego onih koji su kudili Iana Fleminga.
Raymond Chandler ga je smatrao za jedinog britanskog pisca trilera vrednog čitanja. Kingsley Amis je toliko poštovao Flemingov rad da je napisao Colonel Sun prvi zvanični nastavak Bondovih avantura posle njegove smrti. John F. Kennedy je From Russia with Love stavio na svoju listu top deset najboljih knjiga (urbana legenda kaže da su i on i njegov ubica, ili „ubica“, Lee Harvey Oswald čitali Flemingove knjige veče pre atentata). Anthony Burgess smatra da oni koji dovode u pitanje Flemingovu briljantnost spadaju u isti koš onih literarnih snobova koji odriču da su Arthur Conan Doyle i Jules Verne takođe sjajni pisci.
Ono što niko ne može da porekne jeste činjenica da je Fleming jedinstvena figura među piscima trilera.
U svojoj prvoj knjizi Casino Royale iz 1952. godine uspeo je da uhvati duh vremena. Dok ga je pisao često se šalio da mu je namera da napiše špijunski roman koji će da stavi tačku na sve ostale špijunske romane. Sve u svemu, uspeo je da napravi formulu koja je od Jamesa Bonda napravila najdugovečnijeg izmišljenog lika u prethodnih sto godina.
Za razliku od filmskog Bonda koji je bio prenaglašeno plejbojevski karakter, njegov književni parnjak je dosta uzdržaniji i povučeniji. Flemingove knjige su prožete lagodnim životom, seksom i sadomazohizmom. Iako je Ian Fleming tvrdio da su njegovi romani pisani „za napaljene heteroseksualce u vozovima i avionima“, u njima se pojavljuje iznenađujuće veliki broj gej likova.
On je u Goldfingeru kreirao prvu lezbo ikonu Pussy Galore, da ne pominjemo nezaboravnu Rosu Klebb u From Russia with Love.
Bilo bi apsurdno da kažemo da je Fleming bio neka vrsta preteče borca za gej prava.
Čitajući ga iz današnje perspektive on zvuči snishodljivo, čak i posprdno kada piše o gej likovima. Na poslednoj stranci Goldfingera James Bond uspeva da „izleči“ lezbu Pussy jednim dobrim teslačenjem. Najveći broj gej likova su negativci. Ali u kontekstu vremena, i samo obaveštavanje javnosti, kroz literaturu, da homoseksualci postoje bilo je značajno.
Kada je Fleming pisao Casino Royale ljudi su mogli da budu uhapšeni, ako su homoseksualci. Mnogi i jesu. U stvari, broj optužbi je porastao tokom pedesetih kada je britanska vlada počela više da se angažuje u vezi sa ovom problematikom. A sve je započelo razotkrivanjem jedne hladnoratovske špijunske afere. Naime, dva britanska tajna agenta Guy Burgess i Donald Maclean su 1951. godine prebegli u Sovjetski savez. Ova zavera je uključila i Kima Philbya, Anthonya Blunta i Johna Cairncrossa. Ova petorica su se upoznala na Kembridžu gde su i ih Sovjeti i regrutovali. Oni su u bezbednosnoj hijerarhiji napredovali do visokih položaja odakle su naneli velike (donekle i neotkrivene) štete britanskoj tajnoj službi. Burgess i Blunt su bili homoseksualci koji su bez griže savesti muvali svoje kolege sa posla, a posle ih ucenjivali da će otkriti njihovu tajnu, ako ovi njima ne otkriju svoje profesionalne tajne.
Maclean je bio biseksualac, dok su Philby i Cairncross bili heteroseksualci. I tako, kada su Burgess i Maclean pobegli, to je bila divna prilika da mediji generalno demonizuju homoseksualce. Britanska javnost je bila kljukana informacijama da su homoseksualci po karakteru izdajnici i moralni degenerici.
Jedna od posledica ovoga je bila i ta da su homoseksualci jedva spominjani u popularnoj kulturi i većina Flemingovih mejnstrim savremenika se držala ovog nepisanog pravila u pisanju.
Flemingovi gej likovi Wimp i Kidd su u filmskoj varijanti Diamonds are Forever prepakovani u nešto odvratno bezvezno, ali u knjizi oni su protivnici dostojni jednog Jamesa Bonda. Još je važnije da su njih dvojica nesumnjivo gej likovi. Što je pravi raritet u popularnoj književnosti pedesetih godina. A pored Pussy Galore u Goldfingeru se pojavljuje i još jedna lezbejka Till, koja je opisana sa simpatijama.
Ali Flemingova odvažnost se najbolje vidi u jednom poglavlju From Russia with Love.
Za razliku od većine njegovih savremenika on nije mislio da špijunska afera sa Kembridža ima ikakve veze sa homoseksualnošću. On je smatrao da mladići sa koledža nisu zlostavljani seksualno, već ideološki. Neki su bili privučeni komunizmom, neki nacizmom. A zbog tih lakovernih ljubavnika komunizma stradalo je mnogo tajnih agenata sa Kembridža. Ali Philby, izdajnik bez skrupula i verovatno jedini pravi zlikovac među ozloglašenom petorkom, ostao je sve do svoje smrti nekažnjen za svoje grehe.
U In Rossia with Love Fleming piše o Bondu koji svedoči u istrazi povodom afere Burgess – Maclean. James Bond je opisan kao jedini disonantan glas suprotstavljen netrpeljivom predsedavajućem koji želi da svu krivicu svali na perverznjake u redovima službe Njenog Visočanstva.
Ono što je Fleminga pisca razlikovao od kolega jeste upravo Fleming čovek. Na prvi pogled je delovao kao savršeni član establišmenta, deo stare porodice bankara, sin oca koji je herojski poginuo u Prvom svetskom ratu, ali je Fleming u stvari bio autsajder. Briljirao je na Itonu i Sandhurstu, uprkos tome što ih je prezirao. Ovaj potonji koledž je i napustio posle skandala sa prostitutkom. Ovo nije iznenadilo njegove prijatelje koji su za njega pričali da mu je seks na pameti mnogo više nego ikome drugome.
Njegov skandalozan brak sa Annom Rothermere bio je praćen njihovom obostanom ljubavlju ka međusobnom spankovanju. Njih dvoje su takođe napabirčili mnoge vanbračne ljubavne afere.
Ako je Flemingovo pisanje samo nagoveštavalo njegov liberalni stav prema homoseksualcima, onda je njegovo prijateljstvo sa piscem, režiserom, glumcem i pevačem Noelom Cowardom pokazivalo mnogo više. Coward je bio Flemingov komšija na Jamajci. Dok su ostali takozvani Cowardovi prijatelji tolerisali njegovo otvoreno homoseksualno ponašanje da bi se ogrejali na vatri njegove slave, Fleming mu je bio iskreno odan prijatelj. Čak mu je predlagao da glumi naslovnu ulogu u filmu Dr No (na šta mu je Coward šaljivo odgovorio „No, no, no“). Na Flemingovu iskrenost Coward je odgovarao da ovaj ima izuzetan talenat. Oni su često međusobno davali podršku jedan drugome.
Prvi Bond filmovi su bili čudno pritajeni povodom homoseksualnosti. Tako je lezbejstvo Rose i Pussy skrajnuto, a Wint i Kidd pretvoreni u šašave, mada smrtonosne, karikaturne likove. Bilo je i propusta u toj tihoj cenzuri, poput onoga kada Bond odbija muvanje nasrtljivog menadžera hotela u filmu Moonraker, ali osim tog slučaja filmovi su bili gay-free. Naravno ako izuzmemo određenu dozu kempa koji je u franšizu uneo Roger Moore.
Sve se promenilo 1989. godine u filmu Licence to kill, gde zlikovac Sanchez otvoreno žudi za svojim mladim pratiocem. Neki gledaoci smatraju da se Sanchez loži i na Bonda.
U filmu Casino Royal iz 2006. godine postoji jedna prilično nevina scena optužena za homoerotizam u kojoj zlikovac Le Chiffre muči i razgolićuje našeg Jamesa Bonda.
U istom filmu publika, strejt i gej, balavi za trbušnjacima dok James Bond izlazi iz vode. To ga je načinilo herojem našeg doba. Ali on je to i ranije bio. Tako je i preživeo.
Priredio: M. Aranđelović
