Predstava „Moj deda je aut“ po prvom dramskom tekstu autora mlađe generacije, Dušana Jankovića („Pukla bruka“ i „Upravnikovanje“) u režiji Đurđe Tešić je premijerno izvedena 28. aprila na Novoj sceni Beogradskog dramskog pozorišta. U pitanju je porodična tragikomedija koja preispituje porodične odnose kroz granice isključivosti i međusobnog (ne)razumevanja na temu (gej) autovanja. Ovom predstavom, Beogradsko dramsko pozorište nastavlja pohvalnu tradiciju da svake sezone postavlja ozbiljne društveno – angažovane tekstove. Posle predstava „Trpele“ (koja govori o nasilju nad ženama) i „Moje dete“ (o socijalno-društvenom položaju romske dece), ovom predstavom se govori o temi koja je takođe retko zastupljena, pitanje odnosa porodice prema seksualnim slobodama svojih članova. To je veoma važan pozorišni projekat ove ustanove čiji su raniji slični poduhvati bili prepoznati od strane publike, ali i kritike. Posebno ohrabruje činjenica da su sve rađene prema tekstovima domaćih autora, koji su ozbiljno pisali o ovim temama, a koje su se retko izvodile u pozorištima, pa njihova važnosti svakako može stati rame uz rame, sa izvođenjem nekog klasika. Sve su to važne i aktuelne teme koje su sastavni deo svakog, pa i našeg društva i koliko god bile teške i bolne, one predstavljaju nešto na čemu društvo mora stalno da radi. U tom smislu pozorište treba i mora da preuzima, pored kulturno zabavne i edukativnu ulogu, da uputi i podseti, da među svima nama postoje ljudi koji su različiti. Iako to možda nisu na prvi pogled, to kriju iako imaju svo pravo na tu različitost, ma koliko se neki slagali sa tim ili ne. Veoma često je dijalog na ovu temu nedovoljan ili se vodi na pogrešan način, a isto tako često u obimu koji nema dovoljno veliki odjek do krajnjeg građanina. Ovo je jedna takva, važna tema, koja u predstavi otvara i postavlja pitanja, na koja mnogi još nisu spremni da daju odgovore, možda zato što nisu imali bližih ili daljih ličnih iskustava.
„Moj deda je aut“ je do sada svakako najozbiljniji Dušanov tekst i koji na veoma zanimljiv, nenametljiv i duhovit način govori o gej tematici u savremenoj porodici i društvu. Ono što se do sada, doduše najviše na filmu pokazalo kao najprihvatljiviji način, o ovoj temi se govori kroz jedan tragikomičan način. Radnja je smeštena u okvirima porodice, koju čine otac Duško, majka Darinka, deca – Bogdan i Jelena i deda Marko. Slobodan Boda Ninković uverljivo igra Duška, vojnog penzionira, koji dolazi iz ruralnog kraja i koji iznenađujuće dobro podnosi promene u međuljudskim odnosima. Poprilično flegmatskog stava je i pokušava da uravnoteži i smiri porodične odnose i novonastalu tenziju. Za razliku od njega, njegova supruga Darinka, kardiohirurg, koju beskrajno komično i duhovito igra Ljubinka Klarić, novosti veoma teže podnosi, lakše podleže malograđanskom razmišljanu i na jedan histeričan način pokušava da reši konflikte. Kao stub porodice na njoj je težak zadatak da održi porodicu i prihvati autovanje člana porodice. Suzana Lukić i Milorad Damjanović igraju njihovu decu. Oboje vode živote kojima nisu ispunjeni. Jelena je neostvarena, ljubavno i poslovno; Bogdan ima porodicu i sina, sa kojim nema najsjajniji odnos. Iz ličnog nezadovoljstva rastu i frustracije koje se ispoljavaju na razne načine. Dok Suzana daje svoju tipsku ulogu, večite devojčice, Miodrag nam nudi jednu od svojih najzrelijih i najozbiljnijih uloga do sada. Razapet između uloge dobrog sina i oca, i tradicionalnih uverenja, do kraja će ostati dosledan u svojim stavovima, poput svoje majke Darinke. Jelena opet, na jedan komičan i urban način prihvata te promene, čak sa velikim entuzijazmom i pozitivnim stavom. Priča se, istkana svakodnevnim i uobičajenim problemima i nesuglasicama komplikuje kada to šokantno priznanje stigne od najstarijeg člana, dede Marka, koga verno igra Boris Komnenić. Posle smrti supruge sa kojom je u braku proveo gotovo čitav život, on nastoji da poslednje dane posveti dugogodišnjoj skrivenoj, ali jedinoj iskrenoj ljubavi – Danilu koga, sa jednom smirenom i donekle tužnom notom igra Srđan Dedić. Iako možda nije dao svoju najupečatljiviju pozorišnu ulogu, mnogi gledaoci će se (pod)setiti Borisove maestralne uloge i transformacije iz filma „Sedam i po“, koja je na neki način postala jedna od njegovih kultnih. Iako se očekuje možda da je najdirljivija i najemotivniji deo u predstavi sam čin njegovog autovanja, ipak to doživljavamo tek kao postefekat u nekoj od narednih scena. Rediteljka predstave se možda zbog, prethodno svih navedenih razloga, odlučila za jednu uravnoteženu i svedenu režiju, bez previše scenskih efekata ili prevelike dinamike. Dobra scenografija (Zorana Petrov) koja oslikava jedan porodični dom i neupadljivi (kućni) kostimi su tu, da dodatno utople i ožive jedno porodično okruženje. U toj nameri je u velikoj meri i uspela, dajući veći prostor glumcima i samoj radnji. Muzika (Vladimir Pejković) je emotivne nabolje na kraju skoro svake scene, dinamikom i nekim vedrim i bržim ritmom razdvojila osećanja i stanja likova i tako uvedi u narednu radnju.
Tako se u ovoj porodici, a koja bi mogla da se projektuje i na većinu naših porodica, svako na svoj način od ukućana proživljava ličnu dilemu, da li i na koji način prihvatiti novo saznanje. Svako ima svoje mehanizme odbrane, razloge, sumnje i izgovore. Pokazuje se da koliko god mučili sebe odbijanjem da neke stvari prihvatimo i razumemo, još više mučimo i povređujemo drugu stranu. Mnogi ljudi žive i preživljavaju svoju različitosti i dosta često nemaju hrabrosti to da podele sa drugima, upravo iz tog stalnog straha neprihvatanja i nerazumevanja. Možda je zato autor teksta želeo da ovu temu ispriča kroz ispovest jednog dede, koji je proživeo lep život sa svojom porodicom, ali paralelno imao skrivenu i pravu ljubav. I zašto to kriti?
Univerzalne teme koje se najviše provlače su koliko smo spremni da se menjamo, da praštamo i da razumemo jedni druge. Svaka porodica ima svoje tajne i svoje tabu teme, ova otvara pitanje o kome se veoma retko govori, a to je autovanje seksualne orijentacije kod pripadnika treće generacije. Otvara pitanje koliko smo sposobni da prihvatimo različitosti i izbegnemo malograđansko razmišljanje sredine, da li smo spremni da prihvatimo ili po svaku cenu poričemo i odbacimo. U jednoj nepretencioznoj porodičnoj priči u nešto više od 75 minuta i gotovo melodramskom pristupu, gledalac će se prepustiti emocijama i razmišljanju. Koliko je teško izboriti se sa predrasudama i licemerjem i koliki je naš kapacitet za to? To je možda i ključno pitanje za (post)čitanje ove predstave, a ne neki vanserijski glumački ili umetničko scenski doživljaj predstave. Da li razumemo (drugačiju) ljubav? Koliko smo sebični u tom (ne)razumevanju? A život je prolazan… za neke reakcije biće kasno.
Piše: Marko Radojičić
