U Beogradu je 27.marta preminuo Đurica Stankov, čovek koji je govorio i onda kad drugi za to nisu imali snage ili volje. Više od dve decenije se borio za prava osoba koje žive sa virusom HIV-a i stalno je isticao da se ni po čemu ne razlikuju od drugih. Bio je izvršni direktor organizacije AS centar i jedan od osnivača USOP-a (Krovnog saveza organizacija koje se bave zaštitom ljudi koji žive sa HIV-om i AIDS-om). Stalno nas je podsećao da sa ovim virusom može normalno da se živi, uprkos predrasudama zbog kojih „ljudi neće ruku da ti pruže ako znaju da si HIV pozitivan“. U borbi protiv pogrešnih i opasnih uverenja najbolji prijatelji su ljudi koji ne ćute.
„Etimološki, pacijent znači onaj koji pati. Ne strahuje se toliko od patnje kao takve, već od patnje koja degradira“, napisala je Susan Sontag na početku 4. poglavlja knjige SIDA i njene metafore, objavljenoj 1988. godine. Da bi se bolje razumelo kako se to odnosi na osobe koje žive sa HIV-om, dovoljno je da se pročita delić iz intervjua sa dr sci med Milom Paunić koji je izašao u e-novinama sada već daleke 2015. godine: „Ne plašim se doktorka ja HIV-a, plašim se ljudi. Dogodiće se prvo da me kao malo sažaljevaju, pa onda, polako će me ’zaboravljati’, neću više biti ‘interesantna’ ‘ovakva’, jer to više neću biti JA (tu izgovara svoje ime i prezime), nego ‘ma znaš ona što ima HIV’ i sve ređe će da me pozivaju na piće, na kafu, na druženje, počeće zatim neki da sklanjaju i šoljice za kafu ‘za svaki slučaj’, trljaće kvake vatom i alkoholom, svaki put dezinfikovati dasku na WC šolji… Dosadiće im, jer, naporno je to, naći će neke izgovore. I tako, polako ostaću potpuno sama!“.
Đurica Stankov je, zajedno sa ostalima iz AS centra, u ovakvim situacijama nudio prostor i vreme, razumevanje. Svi su mogli da dođu i ostanu, bilo da imaju HIV ili ne. U prostorijama organizacije su pronalazili lek za tu strašnu bolest – izolovanost. Tamo se ljudi nisu bojali ljudi, mogli su da sede i ćute, ili razgovaraju o stvarima koje nisu smeli (ili nisu znali kako) da podele s drugima. Podršku su mogli da dobiju i oni koji su tek saznali da su HIV pozitivni, a s njom i smernice i savete koji su u tim trenucima bili od neprocenjive koristi.
Nije bežao ni od medija, govorio je uvek kad mu se za to pružila prilika – „Da ja sada mogu nakon 19 godina kako sam HIV pozitivan, nakon svega onoga što sam doživeo, ja bih, iako zvuči kao šala, da dođe Bog i da mi mogućnost da imam HIV ili neku drugu bolest, ja bih bez razmišljanja birao HIV. Sa tom bolešću može sasvim normalno da se živi“, rekao je u jednom od poslednjih intervjua. Iza razgovora s novinarima su se odvijale i druge, možda važnije stvari – na Stankova i AS centar su mogli da računaju svi kojima je bila potrebna pomoć: slao terapiju pacijentima iz manjih gradova, organizovao akcije za prikupljanje novca za hranu i ostala sredstva, pružao utočište onima koji su ostali bez skloništa. Čitav svoj život je podredio aktivizmu.
Kada je britanski književnik, filmadžija i gej aktivista Derek Jarman 1986. godine saznao da je HIV pozitivan, nije znao koliko mu je još vremena ostalo. Umesto da kraj dočeka u mirovanju, preselio se u Dungeness, u ekološki mrtvu zonu. Kupio je kuću usred te pustinje, preko puta nuklearne elektrane. Iako se činilo da ništa tamo ne može da raste, Jarman je „pozajmljeno vreme“ iskoristio da zasadi baštu koja nije bila običan skup cvetnica, već čin protesta protiv homofobične Britanije, ali i svega što je vodilo ka ekološkoj katastrofi. Njegova bašta je bila primer ličnog, političkog i ekološkog protesta, a danas je živi spomenik kvir životu i ljubavi, mesto hodočašća za sve pripadnike kvir zajednice. Naučio nas je da i najobičnije baštovanstvo može pozitivno da utiče na živote onih koji ostaju. Takvi su spomenici retki, a Stankov je, baš kao i Jarman, svoj život pretvorio u borbu i time spasio na stotine života. Nema ničeg vrednijeg od ljudi koji naprave bolji svet od onog koji su zatekli.
Piše: Milan Živanović
Više tekstova iz broja 77 – april 2024. možete pročitati na (Klik na sliku):
