Agresivni verski provokatori, ljudi koji pozivaju na ubistvo svojih sugrađana, besni sveštenici puni love koji se besramno šepure u svojim skupim automobilima čiji zvuk nadjačava krčanje creva gladnih Srba u gradskom prevozu. Možemo li tako da nazovemo deo sveštenstva Srpske pravoslavne crkve?
Nije ovo nikakav napad na one koji bi kao trebalo da služe Bogu i religiju, već nazivanje stvari pravim imenom. Celog života slušamo da su pripadnici LGBT zajednice zapravo nevernici, ili još gore, bogohulnici, sodomiti i termiti koji uništavaju postulate tradicije i hrišćanstva, a niko nikada ne govori o tome da oni koji su sebično prisvojili veru za svoje ime nikada nisu ni dali priliku pripadnicima LGBT zajednice da budu ili da se osećaju kao deo crkve i onih koji u nju odlaze.
Umesto toga, vrhuška Srpske pravoslavne crkve prihvata Cecu koja na liturgiju dolazi svakog Božića da pokaje grehe i spere ruke crvene do laktova u Hramu Svetog Save, a bez ikakvog razmišljanja odbacuje one koji vole pripadnike istog pola, lobotomirajući verske fanatike. Koliko je to samo licemerno i bezobrazno?
Kada patrijarh Porfirije daje sebi za pravo da govori o Prajdu i da izjavi da je to „nametnuta tema potpuno suprotna sistemu vrednosti našeg naroda, a isto tako i naše braće i sestara drugih vera i nacija sa kojima živimo. O tome su mi mi neposredno posvedočili predstavnici tradicionalnih Crkava i verskih zajednica. Stoga otkazivanje ove manifestacije smatram ispravnim“ – zašto ga niko ne pita da li su ratni zločini za koje je ista ta crkva, na kojem je on sada čelu, bila pogonsko gorivo tokom ratova devedesetih, zapravo deo našeg sistema vrednosti?
Je l mu se ikada nasmeši brk dok gleda u svoju partijsku knjižicu i besramno uzima donacije države za izgradnju Hrama, pre nego građanima koji kuckaju SMS za lečenje bolesne dece prospe priču o nevladinom sektoru i stranim uplatama za održavanje „bogohulne šetnje“?
Bilo je jako zabavno razgovarati sa ljudima koji Prajd vide kao provokaciju, nakon što je Parada Ponosa održana prošle godine u septembru. Niko od velikih zagovornika otkazivanja Parade nije imao odgovor na pitanje – da li su sveštenici koji su izašli iz Vazneseljske crkve tokom Prajda provocirali učesnike kadeći ih i pevajući molitve? Zašto smo toliko licemerni pa ponovo ne možemo da nazovemo stvari pravim imenom i da se složimo da provokacija jeste i skidanje gaća ispred Hrama, ali jeste i kada popovi odluče da vam guraju kandilo pod nos i isteruju đavola po ulicama nakon Prajda. Zašto je jedna provokacija snažnija od druge?
Zato što oni koji o tome govore nisu vernici, nego balvani. Popovi koji se eksponiraju nisu predstavnici vere i religije, nego bednici kojima su slava, moć i pare veći zakon od onoga što u Bibliji piše. A naš aktuelni patrijarh nije dorastao ulozi koja mu je pripala, već je politički, mali, jadni crv koji u istom govoru može da se zalaže protiv rodno senzitivnog jezika ali i da žene naziva „bednicama“, upravo koristeći taj rodno senzitivni jezik.
I da, neki od nas ne žele da se valjaju u istom blatu sa tim vernicima. Sramota nas je da nas neko vidi da ulazimo u crkvu i da nas poistoveti sa takvim ljudima. I ta sramota nam je nametnuta, a nismo je tražili – i nema nikakve veze sa verom kao takvom.
Pre nego je Ukrajina odlučila da se ispetlja iz omče Ruske pravoslavne crkve, kada su se u decembru 2022. godine poglavar Pravoslavne crkve Ukrajine Epifanije Dumenko i poglavar Ukrajinske grčko-katoličke crkve (UGKC) Svjatoslav Ševčuk dogovorili o prelasku na novi crkveni kalendar – gregorijanski, promena vere mi nikada nije padala na pamet. Bilo mi je budalasto i glupo.
Ali onda, s druge strane, shvatam i da mi je pravo na veru oduzeto od onih koji bi prema postulatima iste te vere trebalo da mi pruže ruku. Što se mene tiče, takvi ljudi i takve institucije – poput Srpske pravoslavne crkve – ni ne zaslužuju „normalnog vernika“, jer uvek, kao i u svemu, postoje oni koji su dorasli zadatku.
Papa Franjo je tako u oktobru 2023. godine sugerisao da bi mogli da postoje načini da se blagoslove istopolne zajednice, odgovarajući na pet pitanja konzervativnih kardinala koji su ga izazvali da afirmira crkveno učenje o homoseksualnosti uoči velikog skupa na kojem su LGBTQ + katolici bili na dnevnom redu.
U svom odgovoru tada, rekao je da „pastoralno milosrđe“ zahteva strpljenje i razumevanje, a da sveštenici ne mogu postati suci „koji samo poriču, odbijaju i isključuju“.
Pored toga, katolici oduvek i imaju šareniji i zanimljiviji način za proslavu praznika. Pozdrav od uskršnjeg zeke iz Nemačke koji je „živi“ dokaz da vera nije mračni srednji vek koji spaljuje veštice i da u praznicima može biti i nečeg radosnog i punog boja.
Piše: Pero Jovović
Više tekstova iz broja 77 – april 2024. možete pročitati na (Klik na sliku):
