Na početku ovog prikaza malo direktne i strogo shvaćene iskrenosti – ova zdrava i prava (i svako dobro nam došla) mini-serija prilično dosledno, ako ne i doslovno prati mustru koju znamo iz klasika ne samo kvir filma – glasovitog Morisa po romanu velikog E. M. Forstera, a u režiji Džejmsa Ajvorija, tamo koncem osamdesetih godina veka za nama. To je teško osporiti, a svakako je dobra vest da autori nisu ni pokušavali da sakriju očigledan trag koji su zdravorazumski pratili pri stvaranju ove svakako univerzalne priče o bliskosti i vezanosti koje ne odumiru ni pod teretom neumitnog protoka vremena i ličnih (d)evolucija. Najposle, zašto i kriti evidentno, pri čemu je Moris krajnje razumno nadahnuće, sve i da vizir kroz koji posmatramo, a onda i odmeravamo stvari svesno proširimo i mimo međa kvir filmskih i/ili televizijskih sadržaja na uzorku od, recimo, poslednjih pedesetak godina.
Pošto je to jasno navedeno, dalja poređenja i dodatne analogije nisu neophodne, te evo već ovde kratkog sažetka radnje ove osmočasovne mini-serije, koju definitivno ima rezona preporučiti iskrenim i iole upućenijim i zahtevnijim filmofilima i znatno van kruga poklonika kvir filma (pa, samim tim, i serija, nužno shvaćenih kao filmovi ali drugim sredstvima). Dakle, Saputnici (Fellow Travelers, izvorno) je priča o Hoku i Timu, isprva mladićima (tokom pedesetih godina dvadesetog veka), koji su se zavoleli i postali jedan drugom neophodnost, uprkos neizostavnoj kriptičnosti gej života u toj eri, da bi kasnije došlo do razmimoilaženja koje, kako je gore naglašeno, kao jedan od udarnih motiva tog Forsterovog dela, da podsetimo, tokom podužeg niza decenija zabranjivanog i izopštavanog iz žiže čitalačke i druge javnosti. Hok i Tim, naravno, suštinski po naravi i svom duševnom habitusu raznorodni, kako to, uostalom zahtevaju već i polazne postavke dramaturgije pripovedanja (bilo književnog ili ovog, označimo ga tako, ekranskog), dosta brzo spoznaju vlastitu kompatibilnost kao zdravu osnovu za dugovečnu i smislenu romansu, pa odvijala se ona i pod teškim oblakom tajne i straha od javne osude i odmazde, da bi kasnije došlo do tog raskoraka – Hok postaje predan porodični čovek (doduše, u hladnom i nedorečenom odnosu sa odanom mu suprugom i turbulentnim odnosom sa sinom), dok Tim ostaje na polaznoj adresi njihove veze i vezanosti, iskreniji prema tom delu svog identiteta, što će, gle čuda, rezultirati i stradanjem u vrtlogu prvih naleta endemskog AIDS-a.
U tom pogledu, dakle, Saputnici, računajući tu i neprolaznu sugestivnost, a u brzo i zavodljivost retro-šika u aspektu umešne rekreacije minulih era, nema da ponudi gotovo ništa inovativno, naravno, ciljano apstrahujući činjenicu da je, evo, 2024. godine moguće ovakav sadržaj plasirati (i to kao u autorskom i prikazivačkom smislu kao prestižno delo!) putem televizijskih i/ili striming-servisa. I, kada se podvuče ona metaforična crta, dobro je što je tako, jer bez bukagija neretko intruzivne i jalove jurnjave za pomenutom svežinom/inovativnošću, autori su ovde dobili zamašan manevarski prostor da se usredsrede na ono dalekosežnije posmatrano značajnije – razvoj likova i finese unutar same naracije i narativne strukture priče; i zaista – Fellow Travelers sa svojom nenametljivom pripovednom elegancijom, te punoćom u dimenziji narečenog razvoja likova mogu već sada, malo nakon završetka premijernog emitovanja ove prve sezone (mada ne postoje naznake da će se to i zbilja dogoditi, moguće je Saputnike zamisliti i kao dugovečniju serijsku antologiju, zašto pa ne, i rajanmarfijevskog podtipa) mogu da posluže kao pokazni primer nepresušne moći i učinkovitosti onog starog narativno-dramaturškog uverenja da po pitanju temelja priče pripovedači uvek mogu da se oslone na postavku po kojoj je dovoljno osmisliti dovoljno zanimljive i univerzalno pojmljive aktere priče i onda ih pozicionirati na prava mesta unutar dovoljno zanimljivih okolnosti ili situacija, sa kojima lako i brzo mogu da se poistovete i saosećaju oni među gledaocima/čitaocima koji su iskusili slično, dabome, uz manje ili više identitetskih, svetonazornih i drugih odstupanja. Za to je, naravno, najzaslužniji kreator serije (ali pre svega priče) Ron Nisvaner, čija nam filmografija jasno ukazuje na postojanu, višedecenijsku konstantu zanimanja i znalačkog baratanja stilemama kvir-priča ili priča sa značajnim prisustvom i uplivom kvir junaka/junakinja; podsetimo, on je scenarista i dalje značajne Filadelfije u režiji Džonatana Demea, te Vojnikove drage (Soldier’s Girl), nedavnog filma Moj policajac (My Policeman)…
Dodamo li tome suptilnost u tretmanu kvir priče koja teži finesi, a ne senzacionalizmu, nehinjenu emotivnost, uloge života Džonatana Bejlija i Meta Boumera (a odlično se u tumačenju pasivizirane/skrajnute supruge pokazala Elison Vilijams, znana ponajpre iz serije Devojke (Girls)), te krajnje diskretnog, a dužeg pamćenja vrednih izvanrednih rešenja prikaza istopolnog seksa, kao i puno osnova za pohvale u svim aspektima zanatske izrade, Saputnici već sada pokazuju dovoljno snage da i u decenijama koje tek slede budu validan i respektabilan proizvod popularne kulture i snažan doprinos daljem osnaženju kvir filma u celini gledano.
Piše: Zoran Janković
Više tekstova iz broja 77 – april 2024. možete pročitati na (Klik na sliku):
