Buntovnik, zavodnik, ljubavnik, idol, legenda, glumčina… Sve su to odlike Marlona Branda, četvrte najveće muške filmske zvezde svih vremena, prema Američkom filmskom institutu, o čijem životu i radu se i dan danas priča.
Iza sebe je ostavio brojne brakove i čak 11 dece, neke biološke, neke usvojene, a brojna glumačka ostvarenja, za koje je dobio najveća filmska priznanja i nagrade, još uvek se smatraju nedostižnim. Magazin „Tajm“ ga je uvrstio na listu 100 najvažnijih ljudi 20. veka.
Brando je bio čvrst momak sa zapanjujuće lepim licem. U početku je želeo da bude bubnjar. Zatim plesač. Ispostavilo se da su jedine stvari u kojima je bio najbolji sport i drama, uvek u kombinaciji sa odlučnim, skitničkim načinom života. Poznat kao „Bad“, izbačen je iz srednje škole, jer je vozio motocikl hodnicima. Jednom je pritekao u pomoć mršavom devetogodišnjem klincu kojeg su nasilnici iz školskog dvorišta ismevali i tukli, pomogao mu je da ustane, zagrlio ga i rekao: „Ja sam tvoj novi najbolji prijatelj.“
Tako je započela intimna veza sa budućim kolegom glumcem, Volijem Koksom, koja će trajati sve do Koksove smrti. Obojica su rođeni 1924. godine, a dugi niz godina živeli su zajedno. Nakon što je Koks umro 1973, Brando je zadržao njegov pepeo na čuvanje, jer je želeo da se njegov pepeo pomeša sa Volijevim kada dođe vreme.
Brandova porodica je ispoštovala njegov zahtev. Asošiejted pres je 2004. godine izvestio: „Pepeo Brandovog pokojnog prijatelja Volija Koksa, koji je umro 1973. takođe je razasut po pustinjskom pejzažu Doline smrti, kao deo ceremonije raznošenja Brandovog pepela.“
Brando ne samo da je čuvao pepeo svog prijatelja i ljubavnika više od 30 godina, već bi, kada je bio usamljen, ponekad večerao sa urnom, vodeći razgovore u kojima bi savršeno imitirao Koksov prepoznatljiv glas, čak i ponekad držao urnu ispod sedišta u autu.
Za razliku od mnogih biseksualaca, poput Kerija Granta, koji su ceo život negirali svoje homoseksualne aktivnosti, Marlon Brando je to „drsko“ priznao. U intervjuu iz 1976. Brando je rekao: „Homoseksualnost je sada toliko u modi da više ne predstavlja vest. Kao i veliki broj muškaraca, i ja sam imao homoseksualna iskustva i nije me sramota. Nikada nisam obraćao mnogo pažnje na to šta ljudi misle o meni.“
Brando je bio biseksualac i posedovao je proždrljiv libido. Bilo je dosta homoseksualnih iskustava za pamćenje – među njegovim partnerima bili su Bert Lankaster, Lorens Olivije, Džon Gilgud, Leonard Bernštajn, Noel Kauard, Kliford Odets, Kristijan Markand, Tajron Pauer, Pol Njuman, Montgomeri Klift (kao izazov, jednom su zajedno trčali goli niz Volstrit), Džejms Din i Rok Hadson.
U težnji za „uravnoteženom ishranom“, njegova osvajanja su uključivala i Merilin Monro, Marlen Ditrih, Grejs Keli, Ritu Hejvort, Šeli Vinters, Avu Gardner, Gloriju Vanderbilt, Hedi Lamar, Talulu Bankhed, Ingrid Bergman, Ritu Moreno, Edit Pjaf i Doris Djuk (najbogatiju ženu na svetu u to vreme).
Sa 23 godine, Brando je stekao slavu kao Stenli Kovalski u pozorišnoj predstavi Tenesi Vilijamsa, „Tramvaj zvan želja“ (1947). Kada je ponovio ovu ulogu u filmskoj verziji iz 1951. godine, Brando je dobio nominaciju za Oskara za najboljeg glumca.
Predstava u noći 3. decembra 1947. godine ušla je u istoriju pozorišta. Komad „Tramvaj zvani želja“ premijerno je odigran u pozorištu „Etel Barimor“ u Njujorku i niko nije mogao da se seti da je glumac ili glumica toliko naelektrisala publiku. Danima su ljudi stajali u redu oko bloka da kupe karte. Pozorišni doajen, Džin Dalrimpl, je rekao: „Od trenutka kada je Brando izašao na scenu, sve su oči bile prikovane za njega. Bio je kao životinja u teranju, sa tim uskim farmerkama i znojavom majicom. Njegov Stenli je bio nasilan i grub, potpuno očaravajući. Ne sećam se da sam video takav krajnji zanos u drami. Bilo je to više od rađanja nove zvezde. Bili smo shrvani nastupom, kao da je iz nas isceđena krv. Znao sam da sam bio svedok istorije Brodveja. U ovoj predstavi gluma i samo pozorište su se promenili za sva vremena.“
Bio je velikodušan i neumoran zagovornik socijalne pravde, posebno prava Afroamerikanaca i Indijanaca. Kada je Brando pročitao u novinama da je glumica Veronika Lejk zapala u velike probleme i da radi kao konobarica na Menhetnu, rekao je svom računovođi da joj pošalje ček na 1.000 dolara. Nikada ga nije unovčila, iz ponosa, već ga je uramila i okačila na zid kako bi ga pokazivala svojim gej prijateljima.
Ostaće upamćena njegova odluka koja je iz temelja potresla Ameriku i svet, kada je odbio da primi Oskara za legendarnu ulogu mafijaškog bosa, Vita Korleonea, u filmu „Kum“.
„Nemam vremena da pročitam ovo pismo koje mi je napisao Marlon Brando, jer ima više od 15 strana, ali je odbio da primi Oskara u znak protesta protiv Holivuda koji decenijama prikazuje Indijance i sve druge rase na omalovažavajući način“, kazala je Indijanka, Sačin Litlfeder, u tradicionalnoj odeći plemena Apači, prilikom dodele Oskara, 1973. godine.
Uloge koje je živeo van ekrana bile su još provokativnije od onih koje je stvarao na filmu. Kada je snimao „Pobunu na Bauntiju“ na Tahitiju, početkom 1960-ih, zaljubio se u to mesto i kupio privatni atol sa 12 ostrva. Oženio se tahićanskom glumicom, Taritom Teripijom, koja je igrala njegovo ljubavno interesovanje u filmu i počeo tečno da govori francuski, njen maternji jezik. Rita Moreno, dugogodišnja ljubavnica, odgovorila je pokušajem samoubistva.
Ipak, jednom prilikom je priznao da nikada nije bio srećan sa ženama, dodajući: „Da je Voli bio žena, venčao bih se za njega i živeli bismo srećno do kraja života.“ Voli Koks je bio jedina osoba kojoj je Brando dozvolio da ga grdi. Bilo je mnogo slučajeva kada bi Koks postavio Branda na svoje mesto u trenucima razuzdanosti.
Odišući osećanjem moći i potisnutog besa, promenio je način na koji su se zvezde, i muške i ženske, ponašale, pa čak i način na koji su se mladići oblačili. Džejms Din je čitavu svoju harizmu zasnovao na Brandu, kojeg je obožavao. Brando se u svojoj autobiografiji prisećao svog prvog susreta sa Dinom, na setu filma „Istočno od Raja“, kada su mlađem kolegi zasijale oči: „Din je bio nervozan kad me upoznao i jasno mi je dao do znanja da ne samo da imitira moju glumu nego i veruje kako je to moj stil života. Rekao je da uči da svira bubnjeve i da vozi motocikl, a bilo je jasno da pokušava da unapredi svoj rad. Kad sada gledam, shvatam da nije neobično za ljude da pozajmljuju nečije obrasce sve dok ne pronađu svoje, što je on u to vreme i radio.“
Marlonove plave farmerke i uske majice postale su standardno izdanje dok je vladao kao muški seksualni simbol 1950-ih. Ali on je bio mnogo više od buntovnika. Kasnije je priznao: „Tražio sam, ali nikada nisam našao, ono za čim sam tragao, bilo na ekranu ili van njega. Moj život je bio glamurozan, buran, ali potpuno neispunjen.“
Brandova poslednja uloga bila u filmu „Ko je kome smestio“ iz 2001. godine, u kojem je igrao sa svojim velikim prijateljem Robertom De Nirom. Umro je 2004. godine u bolnici od plućne fibroze. U to vreme je već imao karcinom jetre i probleme s dijabetesom. Kremiran je, a njegov pepeo je pomešan s pepelom Valija Koksa i trećeg prijatelja Sema Gilmana, pa je deo razasut po Tahitiju, a deo po kalifornijskoj Dolini smrti.
Piše: Igor Maksimović
Više tekstova iz broja 75 – decembar 2023. možete pročitati na (Klik na sliku):
