Ubijaju jedan narod. Gde? U Evropi (Bliskom istoku – dodatak autora). Ima li koga da to posvedoči? Svedok je jedan: ceo svet. A vlade, vide li to? Ne vide. Narodi imaju iznad sebe nešto, što je ispod njih: to su vlade. U izvesnim trenucima, besmislica je očigledna: civilizacija je u narodima, varvarstvo je u vladama…
Viktor Igo
Koliko je tzv. rainbow kapitalizam dehumanizovao LGBT organizacije i pojedince, uz malobrojne časne izuzetke, svedoči nam i ćutanje i potpuna indiferentnost prema stradanju palestinskog naroda u Pojasu Gaze. Nijedno saopštenje, osuda, deklaracija, akcija solidarnosti, prikupljanje pomoći… Ništa, potpuni mrak i zid prema više od 33 hiljade nedužno ubijenih Palestinaca, od kojih je 13 hiljada dece, sem jedne male grupacije LGBT levičara okupljenih u organizaciji „Oktobar“.
Godinama slušamo slatkorečive priče o ljudskim pravima i slobodama, borbi za demokratiju u svetu, ali, kako se čini, to važi samo za odabrane, među koje se, prema nekoj njihovoj sopstvenoj logici, ubrajaju i srpski LGBT aktivisti. Dabome, nalazimo se u Evropi, samim tim moramo biti odabrani i posebni, a to što se dešava u tamo nekim svetskim „zabitima“, to nas se ne tiče, daleko je od nas, sam ako nisu SAD i njihovi prijatelji, od kojih finansijski zavisimo.
Tako smo došli u situaciju da kada „demokratski“ Izrael ubija palestinsku decu i civile, spremni smo da zažmurimo, jer je, tobože, Izrael dao LGBT populaciji određena prava, pa samim tim, nekako, ima legitimitet da čini zločine nad „necivilizovanim“ Palestincima. Pritom, da li iz neznanja i gluposti ili čistog oportunizma, prenebregava se činjenica da su se radikalni elementi palestinske zajednice, poput Hamasa, pojavili upravo kao odgovor na sistematski višedecenijski rasizam i aparthejd Izraela.
Ironično, upravo oni koji nose istorijsko iskustvo progona, diskriminacije, pa na kraju i pokušaja totalnog istrebljenja tokom nacističke ere, ne smeju ili neće da progovore o istim takvim patnjama i stradanju Palestinaca u 21. veku. Naravno, oni uvek i svugde moraju da se poistovete sa raskošem i sjajem, kakav se može naći na LGBT povorkama koje nudi Tel Aviv, a što njihova palestinska LGBT sabraća žive u getu nema veze, nije naša šoljica čaja. Važno je pratiti Madonu na Evrosongu u Izraelu, dok milioni Palestinaca skapavaju od gladi i žeđi, jer to nije zabavno i suviše opterećuje majndset koji mora biti usmeren na zabavu i glamur. Da li možete zamisliti da je iole normalan čovek, među njima i mnogi koji su se borili za LGBT prava, mogao da se zabavlja u Berlinu, dok milioni Jevreja stradaju u koncentracionim logorima?
I da, mnogi će reći da palestinski LGBT ljudi beže u Izrael, što jeste tačno, ali i dalje ne opravdava politiku koju ta država vodi prema Palestincima generalno. Drugo, palestinski LGBT pojedinci beže, uplašeni verski radikalizovanim elementima koji se hrane upravo tom ravnodušnošću tzv. demokratskog sveta i nude ljudima spas u religiji, ali beže i od terora koji Izrael svakodnevno sprovodi. To što odlaze u Izrael, ne svedoči o pravednosti politike koju vodi, već više od bezalternativnosti, jer kuda drugo da odu ako nemaju ništa. Oni koji su mogli, pobegli su daleko, već odavno. Da ne govorimo o tome da iako su LGBT, za Izrael oni su i dalje Palestinci, a samim tim i građani trećeg-četvrtog reda.
A šta ćemo sa onima koji iz ovog ili onog razloga nisu uspeli da pobegnu? Mislimo li da izraelske bombe prave selekciju među palestinskim narodom? Da li, možda, sami vršimo neku vrstu selekcije, pa pričamo i osuđujemo, s pravom, naravno, progon LGBT ljudi u Rusiji i Čečeniji, jer mrzimo Putina pod čijim patronatom se to dešava, a slepi smo kada prema čitavom jednom narodu to isto rade razne političke strukture u Izraelu?
Slavimo Stounvol kao izraz pobune i revolta LGBT ljudi prema nasilju i represiji i pričamo o akterima tog događaja kao herojima, a ne vidimo istu šemu u Pojasu Gaze, najvećem savremenom getou na svetu, gde je na površini jednog omanjeg srpskog grada saterano preko 2 miliona Palestinaca, sa neljudskim uslovima za život. Moraju li svi Palestinci biti LGBT da bi istoimene organizacije podigle glas za njih ili se brani opšti princip koji mora važiti za sve, nevezano za lično svojstvo?
Gde se i kada u Srbiji izgubio revolucionarni duh, koji je svojevremeno digao glas kada su ubijali Patrisa Lumumbu, a sada ćuti dok ubijaju čitav jedan narod? LGBT pokret je izrastao na idejama i radu levih revolucionarnih delatnika, a sada se pretvorio u oruđe oligarhijskog sistema u svetu i bespogovorno mu služi. Gde se izgubilo ono čuveno „Ćutanje=Smrt“, koje je pratilo LGBT ljude kroz holokaust i epidemiju AIDS-a? Upravo LGBT organizacije bi trebalo prve da se okupe ispred Ambasade Palestine i zapale sveće za hiljade pobijene dece i civila.
LGBT pokret treba prvi da razume položaj palestinskog naroda sa kojim deli zajedničke temelje borbe za ljudska prava, jednakost i pravdu. A baš ta solidarnost može i da smekša i ukine represiju koja se dešava unutar same Palestine prema LGBT populaciji. Nemojmo zaboraviti da za razliku od mnogih drugih naroda iz arapskog sveta, Palestinci nisu skliznuli u verski fanatizam, već su se tokom perioda Pokreta nesvrstanih školovali po svetu, između ostalih i kod nas u Srbiji, a da upravo ta nepravda koju osećaju da im se čini, mnoge vuče u versko ludilo i fanatizam kao spas. Uostalom, homofobija je u Palestinu, kao i mnoge druge delove sveta došla zajedno sa evropskim kolonijalizmom i kolonijalnom upravom.
Palestinski narod se bori za priznanje svoje državnosti, slobodu i prava koja su mu uskraćena pod okupacijom i sistemom aparthejda. Zajednička iskustva diskriminacije i borbe protiv nasilja i represije omogućavaju da se pronađe i zajednički jezik solidarnosti, jer borba za pravdu se ne sme ograničiti na jedan sektor ili grupu, već mora biti sveobuhvatna i inkluzivna. Borba za pravdu se ne sme završiti na granicama seksualne orijentacije ili rodnog identiteta, već mora uključiti sve oblike nepravde i sistemskih zloupotreba.
I kao što sam i počeo, tako ću i završiti, sa po meni najlepšom mišlju koju je neko izrekao ikada, a igrom slučaja opet je Viktor Igo: „Vreme je da iz civilizacije izađe jedna veličanstvena zabrana svim vladama. Ali će se reći: vi zaboravljate da postoje “pitanja” Ubiti čoveka je zločin, ubiti jedan narod je “pitanje”. Svaka vlada ima svoje pitanje. Rusija ima Carigrad, Engleska Indiju, Francuska Prusku, Pruska Francusku. Mi odgovaramo: I čovečanstvo ima svoje pitanje, i to pitanje je veće od Engleske, Indije i Rusije: to je čedo u utrobi svoje majke. Zamenimo politička pitanja ljudskim pitanjem. Celokupna budućnost leži u tome. A budućnost će se, makar šta se činilo, izvršiti. Sve je služi, pa čak i zločini! Strašne sluge…“
Piše: Igor Maksimović
Više tekstova iz broja 77 – april 2024. možete pročitati na (Klik na sliku):
