Na to nas je podsećao i podseća onaj silno melanholični hit pokojne Vide Pavlović. A sada loša vest – nakon par projekcija na ovogodišnjem beogradskom FEST-u ovaj film kod nas ipak neće postati deo i šire i redovne bioskopske distribucije, a na drugom tasu dobra vest glasi– najnoviji film besprekornog autora Endrjua Hejga već sada ima osnova smatrati sigurnim kandidatom za mesto među remek-delima ovog dela ovog nam milenijuma. A što se loše vesti sa samog početka uvodnog pasusa ovog prikaza pred vama i vašim očima tiče, nije sve tako crno – najposle, barem što se Beograda tiče, sva je prilika da su njegove Strance tokom 52. FEST-a pogledali bezmalo svi kojima je to bilo važno i koji su to zaista i želeli, a, osim toga, opšte je poznato da ovih dana i godina filmovi imaju znatno dugovečniji prikazivački život (naravno, ovim ili onim sredstvima, u ovom ili onom vidu), te da su svakako vidno šire dostupniji nego što je to bio slučaj, recimo, tokom doba koje svojim značajnim delom opsuje priča upravo ovog izvanrednog filma.
Hejg je, sada je taj uticaj i zacementiran, najpreduzetniji i kvalitativno najpostojaniji među valjanim autorima kvir filma današnjica – i film Svi mi stranci (izvorno – All Of Us Strangers) to dosta lako i pouzdano potvrđuje. Jednostavno, ovo je vrhunski film autora koji ima šta da kaži, a da to čini na artikulisan, temeljno profilisan i filmski upečatljiv način. Krenimo ipak od pra početka – kao okvirno polazište poslužio je kraći roman japanskog autora Taičija Jamade (u engleskom prevodu kratko naslovljen – Stranci), od čega je, pak, preuzet samo melanholičan ton i motiv mogućnosti makar povremenog suživota i susreta sa dragim duhovima može biti i bolje i smislenije prošlosti. U smislu zapletana to je nakalemljeno je malo toga – u Hejgovom filmu pratimo turobnu i snažnim splinom obojenu i određenu svakodnevicu scenariste koji pokušava da prebrodi kreativnu blokadu i da nastavi da piše, a koji dobija iznenadnu priliku da provede nešto vremena sa roditeljima koji su stradali u saobraćajnoj nezgodi još kada je on bio mališan. Osim toga, u svom habitatu na osami, u gotovo ispražnjenoj zgradi skromnijeg tipa on upoznaje zgodnog, nešto mlađeg muškarca, izrazito komunikativnog i šarmantnog, kao i opuštenijeg po pitanju života koji se mora i može živeti, a koji je, uz sve to, zainteresovan za druženje i romansu. Ovako gledano jasno se može oceniti da je Hejg svesno težio ka svedenijem zapletu i rudimentarnijoj postavljenoj naraciji, što ovo njegovo najnovije, a vrsno delo skladno nadovezuje na viđeno u filmovima Vikend, Osloni se na Pita i 45 godina i seriju Looking (doduše, mini-serija Severna voda, ekranizacija i kod nas prevođenog svetskog bestselera tu, u tom kontekstu i u narečenom aspektu primetno štrči). A gore se pojašnjena svedena osnova dosta brzo, recimo, već u prvoj petini ovog filma fine i razumne minutaže (105 minuta) hitro pokaže kao sasvim podatno i plodno tle za inteligentnu, emotivnu, višeslojnu i višeznačnu, a, nadasve, pipavu i (u smislu većinske reakcije gledateljstva, dabome, oslobođenog predrasuda, cinizma i cepidlačenja) silno emotivnu studiju karaktera koji se našao na samoj koti koja razdvaja evoluciju, koja sa sobom nosi i ono slatko obećanje koje se tiče otključavanja zarobljenih potencijala, od devolucije u duševnom i psihičkom smislu kao, makar ponekad, neizostavnog odredišta za doba deo nas, stranaca na ovoj i ovakvoj planeti.
Zapravo, nema aspekta ovog vrhunskog ostvarenja u kome Hejg, kao vodeći stvaralac i autor kada je reč o konkretno ovom filmu, ne poentira i ne zavređuje bezrezervne pohvale. Naprosto, splin, kao dokazano odveć apstraktno stanje i posrnuće i duha i psihe, a posledično i tela kao okvirnog nam habitata i graničnika, odavno nije bio ovako i ovoliko filmičan, kvir romansa koju ovde otelotvoruju Endrju Skot i Pol Meskal u bez daljnjeg glumačkim kreacijama čitavih im karijera na filmu (i/ili televiziji/striming), sva je prilika, najupečatljiva je gej romansa makar na uzorku ove iskrckane nam četvrtine i dalje novog veka, a svakako će za većinu posebno dirljiv i zapamtljiv biti način na koji je u filmu Svi mi stranci postavljen, rabljen (sa zadivljujućom ravnotežom odvažnosti, promišljenosti, suptilnosti i šire svrsishodnosti) i prikazan motiv već pominjane mogućnosti nanovnog susreta sa preminulima, a bliskima i voljenima (u ovom konkretnom slučaju – poodavno s ovog sveta odsutnim roditeljima). U načelu, ovo je film uz koji ima i rezona i povoda makar povremeno zaplakati se (što ovaj film dovodi i na sam vrh liste ovovekovne varijacije na temu podžanra zvanog – weeper, film koji navodi na suze i plač, možda čak i kod onih tvrdokornijih ili barem manje labilnih), s tim da plač uz ovaj film poseduje i diskretne naznake tihe transformativne moći – moći da se podseti na značaj iskrene komunikacije za života i vezanosti i bliskosti koje nipošto i nikada ne treba da uzimamo zdravo za gotovo, što, pomalo začudno, pruža izgovore da u slučaju ovog filma progovorimo koju i blagotvornoj, ali nužno nenametljivoj didaktičnosti, što je još jedna finesa koja je nedopustivo dugo odsutna iz današnjeg filma čak i na globalnom nivou odmeravano.
Po pitanju dimenzija koje se odnose prvenstveno na kvir filmsko stvaralaštvo i koje se na prvom mestu obraćaju poštovaocima i poklonicima tih i takvih filmskih sadržaja i ponuda, Svi mi stranci predstavlja epitom po pitanju i rafinmana filmskog jezika i pripovedanja putem filma i konsekventnosti izraza, a te dve stavke združene onda dovode i do snažnog i postojanog utiska, pa čak i suda da je ovaj film, povrh i između svega ostalog, kadar da transcendira i znazno široj filmskoj publici. Ali to nikoga iole verziranijeg ne bi trebalo da začudi, jer posve je jasno – jedan i jedinstven jev Endrju Hejg. I hvala mu, i to ne samo na tome.
Piše: Zoran Janković
Više tekstova iz broja 77 – april 2024. možete pročitati na (Klik na sliku):
