Zašto nas institucije povređuju i maltretiraju, umesto da rade ono za šta su plaćene, prilično dobro plaćene? Zato što im se može? Zato što ni na koji način neće biti kažnjene? Zato što ni na koji način ne poštuju ljude koji nisu bogati, moćni i na vlasti?
Koje reči, koje psovke ili kletve, koje izraze gneva i očaja upotrebiti za komentarisanje najnovijeg slučaja u kome policija vrši torturu nad dvoje mladih pripadnika LGBT zajednice, a majka jednog od njih sad po medijima traži milost i spas za svoje dete? Navodno je momak dilovao neku drogu, a možda i nije, jedino sigurno i neupitno je tortura koju je preživeo. Zašto su morali to da učine? Uhapšeni, privedeni, svi koji su se našli „s one strane sistema“ – imaju pravo na čovečno postupanje, bez obzira na vrstu i značaj dela koje im se stavlja na teret, osim ako su ozbiljni kriminalci sa ozbiljnim „vezama“, pa im je tretman fantastičan. Ovde nekako čitave plantaže pod „travom“ i bezbrojni šleperi sa najopasnijim psihoaktivnim supstancama prolaze „ispod radara“ svih nadležnih koji ili gromoglasno ćute ili odlučuju u korist moćnih ljudi sa ogromnim zaradama upravo od droge – ali, gej momak ne može da prođe bez kontakta sa teškom rukom institucija, pendrekom, možda pištoljem, ko zna kakvim udarcima i povredama. Sve se dešava u državnom provizorijumu gde bi institucije imale itekako mnogo posla. Svakog dana događa se bar po jedno nasilje, često sa smrtnim ishodom, a uvek sa jezivom patnjom i povredama, dok kriminal, pljačka, korupcija i uništavanje dostižu epske, neshvatljive razmere dostojne kakvog distopijskog književnog ili filmskog dela o potpunom krahu civilizacije. Zašto, o zašto, institucije ne mrdaju ni na jedan od ovih slučajeva? Zašto nas povređuju i maltretiraju, ponižavaju do krvi i srži, umesto da rade ono za šta su plaćene, prilično dobro plaćene? Zašto ne rade ono zbog čega uostalom i postoje?
Zato što im se može? Zato što ni na koji način neće biti kažnjene? Zato što ni na koji način ne poštuju ljude koji nisu bogati, moćni i na vlasti?
U školi – učiteljica kaže roditelju prebijenog deteta da „deca moraju da se čeliče” i da na taj način “osvajaju svoje mesto u vršnjačkoj grupi” umesto da, šta znam, zaštiti dete od nasilnika. U crkvama, zaposleni siluju decu ili žene a svaki od zločina fantastičnom brzinom zastari ili nestane u hodnicima i fijokama pravosuđa. Psiholozi i advokati nekažnjeno zloupotrebljavaju klijentkinje, jer nema kontrole, nema nikog ko bi zaustavio nasilnika. Jer oni kojima žena može da se obrati, obezbediće joj svakako još jednu veliku količinu zlostavljanja i ponižavanja kroz skup, spor i uvredljiv postupak uz skoro pa obavezan teror surove sredine koja ne pokazuje ni mrvu solidarnosti. Sud, tužilaštvo, ne rade za nas koji ih izdržavamo plaćajući poreze i račune nego upravo za one koji nas šutiraju, otpuštaju, gaze skupim automobilima, ubijaju. Vojska i policija nose oružje i upotrebljavaju ga, tako da osoba koja se nađe „u kontaktu“ sa službenicima ovih institucija može da ostane bez bubrega, a ponekad i bez glave. Kod lekara, umiru bebe, trudnice i porodilje, a nesumnjivo i druge kategorije pacijenata, samo što još nisu došle do javnosti. Izvršitelji oduzimaju kuće i stanove, često jedini krov nad glavom osobe ili porodice (tada, za divno čudo, izostaje cela ona tirada o „zaštiti porodice“), a poreski organi i distributeri struje, vode, grejanja povećavaju cene do te mere da se siromašniji ubijaju jer ne mogu da plate. Celog života nas plaše huliganskim grupama, koje povređuju decu, žene, Rome, LGBT ljude, i nikako nijedan od tih slučajeva da bude procesuiran i doveden do kraja, a to znači: do pravde za napadnute i povređene. Nekako uvek ispadne da huligani imaju „dobra leđa“ to jest, zaštitu nekog moćnog. I onda se pokaže da ima i od goreg još gore: institucije čine veće zlo od tih grupa klipana koje vrebaju iz mraka ili napadaju po belom danu. Institucije nas povređuju, ponižavaju i ubijaju i patrijarhat se sklopi kao bara nad još jednim ljudskim životom.
I onda, „idite u institucije, prijavite nasilje“. Prijava je često uvod u još gore nasilje.
I da li sam na strani majke koja je izašla u javnost tražeći pravdu za svoje dete? Naravno da jesam, bez ikakvog „ali“, jer, znam gde živim i znam da svako od nas može biti povređen, onako, slučajno ili namerno, ni zbog čega, jer se našao na pogrešnom mestu u pogrešno vreme, „u kontaktu“ sa lokalnim siledžijom ili predstavnicima institucije koja može da povredi čoveka pa ga zato i povređuje. Dok to ne shvatimo, nema pomoći za ovo društvo, ogrezlo u strahu, mržnji i odsustvu svake empatije.
Veoma davno, u antičkom Rimu (to je, znate, ono društvo koje nije progonilo LGBT ljude), glasoviti rimski pravnici pokušali su da naprave klasifikacije krivičnih dela, od kojih neke važe i danas. Voleli su ljudi klasifikacije, tako im je mapa zločina izgledala preglednija. Pa su tako uveli i klasifikovanje po motivu: dela iz koristoljublja, iz osvete, iz ljubomore itd. Međutim, i oni su morali da se suoče sa velikim brojem nasilnih krivičnih dela koja nisu spadala ni u jednu od klasifikacija – kad pojedinac ili grupa napada i ubija jer joj se „ne sviđa“ nečija: boja kože, zemlja porekla, toga ili tunika, ogrlica, ljubavni partner ili nešto drugo. Rimski pravnici su ove zločine zvali „dela iz bezrazložne i besmislene osvete“. Danas ih zovemo zločin iz mržnje.
I šta preduzeti? Ono što možemo, ma koliko malo to bilo ili nam nedovoljno izgledalo. Podržati osobe koje pate zbog preživljenog nasilja, bez obzira da li ih je povredio nasilnik iz mračnog parka ili odlično osvetljena institucija sa novim kompjuterima i dobrim platama za zaposlene. Prozivati nadležne. Obraćati se međunarodnim organizacijama za pomoć. Apelovati na javnost. Ne pristajati na zlo kao „normalnu pojavu“. Ne govoriti „ćuti, mogao/mogla si još gore da prođeš“. Civilizovano je društvo u kome članovi ne povređuju jedni druge, a pristojno društvo je ono u kome institucije ne povređuju ljude. Ovo društvo u kome živimo nije civilizovano, nije pristojno i nije društvo nego ružan san.
Piše: G.P.F.
Više tekstova iz broja 77 – april 2024. možete pročitati na (Klik na sliku):
