Pre nekoliko nedelja se desio jedan od najbrutalnijih slučajeva policijskog nasilja prema LGBTI+ osobama ikada zabeleženim u Srbiji – policija je upala u stan dve LGBTI+ osobe, a kada su videli zastavu duginih boja – krenulo je psihičko, fizičko i seksualno maltretiranje, propraćeno snimanjem tih zverskih činova ponižavanja, ali i namernim uništavanjem lične imovine žrtava. Ne samo da se ovo monstruozno nasilje dešavalo u stanu žrtava, ono se kasnije nastavilo i u policijskoj stanici. Ponižavanja nije bilo pošteđena ni majka jedna od žrtvi, koju su zvali policajci iz stanice, vređajući njenog sina i nju na osnovu njegove seksualne orijentacije.
Kada se ova situacija desila, odmah sam krenuo da pišem kolumnu, najavio je javno, međutim – kolumnu sam ubrzo povukao jer mi je bilo previše teško da pišem o ovom slučaju; lične frustracije prouzrokovane radom sa ljudima iz srpskog LGBTI+ pokreta i ovaj slučaj, koji smatram najsnažnijim simbolom sve gorih životnih uslova za LGBTI+ osobe u Srbiji, napunili su tadašnju verziju kolumne sa previše mraka i toksičnosti i nisam mogao emotivno da podnesem da se bavim tom situacijom javno. Ipak, dodatni razvoj situacije mi je jasno pokazao da ipak moram da napišem novu verziju kolumne, posebno uzevši u da se situacija razvila gore nego što sam mogao i da zamislim. Pre nego što nastavim dalje, hoću da adresiram još nešto – skoro sve kolumne su mi fokusirane na kritiku ljudi i organizacija i srpskog LGBTI+ pokreta – moj poriv da to radim je vera u transparentnost, demokratiju, kao i u ljudski i profesionalni integritet, međutim – najsnažniji razlog zašto iznosim „prljav veš“ javno je – jer niko drugi to ne radi; smatram da je od najveće važnosti da LGBTI+ zajednica zna ko su ljudi i na koji način se bave zagovaranjem i zalaganjem za bolji položaj LGBTI+ zajednice u Srbiji, a zbog centralizovanog načina rada, apsolutne netransparentnosti i simulacije uključivanja zajednice u proces (organizovanja Prajda) – malo ko može da zna kakvo je zapravo stanje u domaćem „profesionalnom“ LGBTI+ aktivizmu. Dodatnu motivaciju imam jer mi je nekoliko ljudi, koji se bave ljudskim pravima u civilnom sektoru, reklo da misle da ne bi trebalo da javno da iznosim svoje kritike – pa ovu kolumnu posvećujem njima.
O ovom slučaju, koji se desio 14. februara, javnost je saznala 26. februara na konferenciji koju je „Da se zna“ održala u Prajd info centru. Na konferenciji su govorili Bojan Lazić (Da se zna) i majka jedne od žrtava. Prvi problem koji sam imao sa konferencijom je bila da Beograd Prajd satima nakon održavanja konferencije u njihovom prostoru, nije ništa napisao na društvenim mrežama tim povodom, a kada su objavili – saopštenje je bilo mlako (kao što sam na Twitteru unapred predvideo). Tražili su od MUP-a da „suspenduje i adekvatno sankcioniše nasilnike iz njihovih redova“ i da „adekvatno procesuiraju ovaj, ali i druge slučajeve napada na LGBTI+ osobe i prostore“. Da ja nisam zabranjen i da sam još u Prajdu – moje saopštenje bi bilo značajno oštrije; prvo bih ukazao na činjenične podatke o drastičnom porastu nasilja, ukazao na NULA adekvatno procesuiranih slučajeva, podsetio da je upravo MUP bio taj koji je zabranio EuroPride i proterao turske aktiviste iz Srbije i da je MUP taj koji, od svih institucija, pokazuje najvidljiviji regres. Ne bih pozvao ni na kakve suspendovanje, već bih tražio momentalni otkaz i hitno obraćanje direktora policije i ministra unutrašnjih poslova i momentalnu reakciju svih relevantnih institucija, poput zaštitnika građana (koji je, iznenađujuće, sam započeo istragu) ali i pozvao ljude na ulicu, u znak protesta ovako brutalnom zlostavljanju od strane policije. Druga, i za mene daleko šokantnija stvar koja se dogodila na pres konferenciji, je izjava Bojana Lazića iz „Da se zna“, a ona glasi: „želim da kažem da mi ovom konferencijom nemamo želju da optužimo bilo koju instituciju…“ Optuživanje institucija je upravo ono što je na toj pres konferenciji trebalo da se desi; trebalo je navesti SVE institucije koje su direktno i indirektno odgovorne za minimalni progres, a u poslednjih par godina i značajni regres, kada se radi o položaju i kvalitetu života LGBTI+ osoba u Srbiji. Ovakva vrsta servilnog apologetizma, i straha od kritikovanja institucija i lidera vlasti, je i dovela do toga da je dobar deo LGBTI+ organizacija, zapravo, u službi vlasti; Umesto kritikovanja i osuđivanja se bave trivijalnostima pop-kulture i promocijom žurki, dok sami sebe cenzurišu i traže način da se što manje zamere onima koji su odgovorni za ovako katastrofalno stanje u društvu – a to su upravo vlast i institucije koje nas decenijama ignorišu a naše živote i borbu banalizuju.
Sledeći razvoj događaja dešava se 5. marta, kada sam na Instagramu video objavu „Da se zna“ u kojoj kažu da su pritužbe na rad policijskih službenika u ovom slučaju odbijene, te pozivaju zajednicu da se pridruže na sutrašnjem protestu koji organizuju 6. marta na Trgu republike. U objavi ne pišu nikakvi detalji, kao ni zahtevi protesta, ali je u jednoj WhatsApp grupi, gde je većina ljudi iz LGBTI+ aktivizma, sa nama podeljena informacija da su ljude iz „Da se zna“ u policiji vređali i pretili im jer izlaze u medije povodom ovog slučaja. Video sam da ni jedan medij nije preneo poziv na protest, niti izvestio o tome, pa sam pretpostavio da kolege iz „Da se zna“ nisu ni poslale saopštenje za medije (što je praktično prva stvar koja se radi, upravo da bi se informacija došla do što većeg broja ljudi). Iako ne razgovaram sa njom, pozvao sam Anu Petrović telefonom i rekao da želim da pomognem i sastavim saopštenje i da su mi potrebna neke dodatne informacije; rekla mi je da vozi i da će me pozvati ubrzo (što se nije desilo), ali ja nisam čekao njen poziv, već sam odmah pozvao Bojana Lazića, koji mi je rekao da sa društvom pije kafu na Vračaru (u sred radnog dana), ali sam ipak, uz veliko naprezanje i poneke uvrede sa Bojanove strane, dobio informacije koje su mi trebale, sastavio saopštenje i poslao na WhatsApp grupu, gde mi je Matija Stefanović (Da se zna), rekao da su on i Bojan odavno sastavili saopštenje (što sumnjam da je istina, pošto su mi i Ana i Bojan rekli „da nisu imali vremena to još da urade“) i da ga šalju uskoro. Pratio sam medije ceo dan, i rekao bih (ali ne tvrdim) da nikakvo saopštenje nikada nije otišlo (ono koje sam ja napisao sigurno nije). Sam protest je okupio dosta ljudi, na njemu se i obratila i jedna od žrtvi; jedini zahtev je bio „hitno krivično gonjenje policijskih službenika koji su učestvovali u zlostavljanju dve LGBTI+ osobe“
Sledeći razvoj situacije se dešava 10. marta kada u tabloidu „Alo“ izlazi članak čiji naslov glasi: „Otkrivamo! LGBT udruženje „Da se zna“ prodaje drogu u svojim kancelarijama. Borba za prava gej osoba im je paravan za dilovanje“. Iako je u prethodnim godinama u tabloidima bilo različitih tekstova senzacionalističke prirode, ovakav napad na jednu LGBTI+ organizaciju je, rekao bih, bez presedana. Izgleda da su se obistinile pretnje koje su došle na sastanku policije i „Da se zna“, kada je žalba za torturu od strane službenika policije u ovom slučaju odbijena. Uprkos svemu, ja sam na društvenim mrežama stao u odbranu „Da se zna“ jer, koliko god imao zamerki na njihov rad, prilično sam siguran da je ova „vest“ laž.
Sada dolazimo do poslednje situacije po kojoj je ova kolumna dobila naziv; 12. aprila sam se nalazio na poslovnom putu u Viljnusu, Litvaniji kada je od Matije Stefanovića iz „Da se zna“ stigla poruka na WhatsApp grupu LGBTI+ aktivista, koju prenosim u celosti: „Hej, ljudi, većina je verovatno dobila informaciju od našeg prebroditelja policijske brutalnosti da je započeo štrajk glađu. Mi smo, naravno, veoma protiv toga i već nedeljama smo pokušavali da ga uverimo da je to loša ideja. Nismo uspeli i on je odustao od dalje saradnje s nama. Molim vas, za njegovo dobro, da mu ne pomažemo u dobijanju medijske pažnje. Pišem vam više kasnije“. Pored svega što sam doživeo u aktivizmu – ništa me nije šokiralo kao poruka aktiviste, koji od drugih aktivista traži da ne pomognemo u davanju vidljivosti momku iz zajednice koji štrajkuje glađu jer je bio silovan, prebijen, ponižavan i maltretiran od strane više policajaca, koji su to snimali pa čak i njegovu porodicu maltretirali. Moj odgovor na Matijinu poruku je bio: „Izvini Matija, ali ja ne razumem šta ti tražiš od nas. Štrajk glađu je jedan od najekstremnijih činova protesta, ljudi se na to ne odlučuju tek tako. Dečko želi da skrene pažnju na užasne stvari koje je proživeo, i koje nastavlja da proživljava – a ti od nas tražiš šta? Da mu u tome ne pomognemo? Da štrajkuje glađu a da za to niko ne zna? Slažem se da je štrajk glađu pogrešna i opasna ideja – ali valjda je uloga aktivizma da skrenemo pažnju na nešto – ti ovde tražiš da ne poštujemo njegovu slobodnu volju zbog čega? Iskreno sam zbunjen kako možeš ovo da napišeš, razumeo bih da smo urednici medija… ali ovde su valjda aktivisti…“ Usledila je rasprava koju nema potrebe da prenosim dalje – rezultati govore za sebe: koliko sam ja ispratio NI JEDNA LGBTI+ ORGANIZACIJA SE NIJE OGLASALA, DALA PODRŠKU DEČKU ILI NA BILO KOJI NAČIN PRENELA DA POSTOJI MOMAK, ŽRTVA NAJBRUTALNIJEG DOKUMENTOVANOG SLUČAJA POLICIJSKE BRUTALNOSTI PREMA LGBTI+ OSOBI U SRBIJI KOJA DANIMA ŠTRAJKUJE GLAĐU ISPRED SKUPŠTINE! Jedina organizacija koja se oglasila je bila „Da se zna“, koja je u bizarnom saopštenju osudila štrajk glađu i rekla da su predistražni postupci u toku i pozvala institucije na sistemska i institucionalna rešenja.
Svašta bih pisao, ali ću se zadržati na ovome: mislim da sve aktivne srpske LGBTI+ organizacije koje se nisu oglasile povodom štrajka glađu žrtve policijske torture, treba momentalno same da se zatvore, a nesposobni diletanti koji u njima rade treba momentalno da daju otkaz. Otišao sam da posetim momka koji štrajkuje glađu ispred skupštine u subotu 13. aprila uveče, rekao mi je da niko iz LGBTI+ organizacija nije došao da ga poseti. U nedelju mu je dolazilo mnogo novinarskih ekipa i većina medija je prenela njegov slučaj – koliko sam ispratio, ni jedna organizacija nije čak ni vesti prenela. Namerno sam javio u famoznoj WhatsApp grupi da sam išao da ga posetim da je dobro ali nikakav odgovor nisam dobio. Mogao bih da se kladim da ni jedna osoba iz LGBTI+ aktivizma nije otišla do njega, čak ni ljudi koji ceo dan sede u Prajd info centru, koji je na manje od 200 metara od Skupštine. To vam je, dragi moji i drage moje, nastavak nesposobnosti srpskog LGBTI+ aktivizma i nastavak moje frustracije i žaljenja što sam sedam godina svog života dao borbi za ljudska prava i bolji položaj LGBTI+ osoba, da bih iz iste te borbe bio izopšten i zabranjen od strane sopstvenih kolega, iz razloga koji mi nikada nisu predočeni. Na žalost, izgleda da žrtva njihovog izopštavanja nisam samo ja – nego i žrtve brutalnih zločina. Nesposobni diletanti u civilnom sektoru nisu štetni samo za Prajd, štetni su za celu LGBTI+ zajednicu, za društvo u celini, za slobodu, demokratiju i pravdu! Sram ih bilo sve!
Piše: Marko Mihailović
Više tekstova iz broja 77 – april 2024. možete pročitati na (Klik na sliku):
