Roze pranje: Manipulacija LGBT pravima


Ako su u nečemu tzv. „konzervativci“ u pravu to je da dolazi vreme kada je moderno podržavati LGBT populaciju, makar u nekoj formi konformizma ili stvaranja poželjne slike o sebi u javnosti ili onom delu javnosti do čijeg suda ti je stalo. Uostalom, kao što je i javna homofobija dodvoravanje onoj drugoj strani političkog spektra. Pop kultura je u tome maksimalno uspešna, a politika i diplomatija ne zaostaju. Neoliberalizam i krah koncepta socijalne države u najvećem delu sveta doveo je do urušavanja sistema socijalne zaštite i migracija, rasizam i verska netrpeljivost sve češće eskaliraju u terorizam, neokolonijalizam kao nezamenjivi pratilac kapitalizma urušava slobode miliona ljudi širom sveta, nuklearni otpad i teška industrija osakatili su planetu i proizvode ozbiljne posledice koji se osećaju svakog dana… Sve su ovo teške teme na kojima mnoge vlade padaju ispit i koje treba gurnuti pod tepih. Vrlo prosto – promenom fokusa pažnje na nešto „blaže“. Kada se sve gore navedeno uzme u obzir ženska prava i prava LGBT populacije su najbezbolnija stvar. Realno ne ugrožavaju nikog, vrlo često se tako artikulišu zahtevi da čak održavaju strukturu nepromenjenom i jačaju je, a pritom daju veliki demagoški potencijal – insistiranje na njima šalje sliku o liberalnim vrednostima, poštovanju ljudskih prava i demokratije, a kritika nepoštovanja istih predstavlja sjajno oruđe u borbi sa ideološkim protivnicima. Zato je pinkwashing postao toliko popularna strategija svetskih političara, što razvijenog zapada, što zemalja trećeg sveta kojima zapad mentoriše. Ipak, sam pojam treba koristiti oprezno i u određenju može biti jako problematičan.

Nastao od reči „pink“ i „whitewashing“, ovaj neologizam prvobitno su koristile organizacije za borbu protiv raka dojke, poput Breast Cancer Actiona, za identifikovanje kompanija koje su tvrdile da pomažu obolele žene, a zapravo su profitirale od njihove bolesti. U logičkom smislu obuhvata više grešaka dvostruke generalizacije uz korišćenje jednostranih argumenata koji stvaranju lažnu dilemu. U LGBT kontekstu ovaj pojam služi za opisivanje raznih marketinga i političkih strategija usmerenih na promociju proizvoda ili entiteta koji su izuzetno naklonjeni LGBT zajednici, uglavnom od strane političara i društvenih aktivista i uz njega se vezuju drugi srodni pojmovi kao što su homonormativnost i homonacionalizam, tj. ideja da je LGBT identitet poput nacionalnog ili plemenskog.

Za razliku od prvobitne konotacije gde je malo problematično identifikovati kompanije koje profitiraju na bolesti, LGBT konotacija je kompleksnija i diskutabilnija i najčešće je korišćena da targetira islamofobiju i kasnije rusofobiju na prvom mestu izraelskih, ali i proizraelskih i desničarskih organizacija u Evropi. Odnosi se na državni diskurs koji propagandnim putem promoviše uspehe u napretku gej prava, a marginalizuje diskriminaciju i kršenje ljudskih prava drugih manjinskih grupa, kao i kršenje međunarodnog prava u cilju stvaranja iskrivljene slike demokratskog i naprednog društva u odnosu na druga društva i države u kojima LGBT prava nisu dovoljno napredovala, ili su sistemski urušavana. Najčešće je korišćen za kritikovanje Izraela koji funkcioniše u dva pravca – s jedne strane idealizuje položaj LGBT populacije u Izraelu, a sa druge demonizuje njihov položaj na palestinskim teritorijama. U sledećem koraku diskurs se proširuje na ceo arapski i islamski svet, a ove iskrivljene slike LGBT položaja preslikavaju se na ljudska prava uopšte i stvaraju iluziju polariteta – progresivni Izrael je „gej utopija“ i utočište za sve LGBT osobe u regionu i „bedem civilizacije“. Izrael se takođe kritikuje da koristi poboljšana LGBT prava za promovisanje turizma u Izraelu, u čemu ima pomoć nekih izraelskih LGBT organizacija, ali i stranih saradnika poput Majkla Lukasa koji je snimao film o položaju LGBT populacije u Izrealu, a pritom je neprikriveni islamofob. Kritika takođe kaže da pinkwashingom Izrael prikriva kršenje ljudskih prava Palestinaca, uključujući i gej Palestince. Ovaj momenat može biti diskutabilan. Sukob Izraela i Palestine traje čitav vek i da bi se razumeo mora se uzeti u obzir i vreme pre Hamasa, pre Šestodnevnog rata, Suecke krize, Drugog i Prvog svetskog rata i dublje u istoriju. Nemoguće je, kao i u većini sukoba, odrediti apsolutno nevine i apsolutno krive i takvo polarizovano posmatranje nema nikakav potencijal. Strašne stvari čine obe strane, Izrael sa svojom settlement politikom, tretiranjem izbeglica, bombardovanjima unutar Izraela, ali i Libana i Sirije, kao i Palestina sa terorističkim napadima na Izrael u kojima stradaju civili, ali i u ostatku Evrope (npr. Olimpijske igre 1972). Teško da bi bilo ko mogao u potpunosti da stane na stranu Izraela, kao i Hamasa, nit je uopšte jedna takva jednostranost dobra. Takođe, jednostrano je i plitko svako istupanje u korist LGBT prava (ili kritikovanje drugih zbog kršenja istih) proglasiti pinkwashingom jer taj koji istupa ima druge probleme. Svaka zemlja i svako društvo ima još neke nerešene probleme osim LGBT pitanja, kao što i u svakoj zemlji na kugli zemaljskoj borba za LGBT prava nije u potpunosti završena. Ovakav pristup unapred bi osujetio svaki pokušaj poboljšanja LGBT položaja jer je pinkwashing baviti se time kad imaš: azilante, crnce, nasilje u porodici, korupciju, loše zdravstvo, opadanje nataliteta, problem državnih granica, ratno stanje… lista ide u nedogled. Pitanje je da li se ti ostali problemi guraju pod tepih. Slična situacija je sa „rusofobijom“ i stavom da Amerika kritikuje ruske zakone, a nije rešila LGBT pitanje u svim saveznim državama. Pitanje je da li ga rešava? Očigledno se bar radi na tome i to što nije svuda savršeno ili što rasizam nije potpuno iskorenjen ne znači da je „pinkwashing“ kritikovati Putinov zakon i nasilje nad homoseksualcima. Ne vidim takođe „pinkwashing“ ni u tome da Holanđani Putinu mašu šarenim zastavama. Takođe, kada su u pitanju pojedinačni političari, diskutabilan je bio momenat kada je Obama izbacio trans osobu iz Bele kuće. Odmah se njegovoj politici prilepio termin „pinkwashing“ i proglašen je prikrivenim transfobom. Pitanje koje treba postaviti je: da li bismo mi tolerisali takvo ponašanje u svojoj kući? Drugo bitno pitanje je: da li bi Obama izbacio strejt muškarca koji se tako ponaša? Tek ukoliko je odgovor na prvo pitanje da, a na drugo ne – možemo pričati o transfobiji. Međutim, svakako treba osuditi superioran stav koji je imao „budi srećan/a što sam te uopšte udostojio toga da budeš ovde“ prizvuk, a koji nije primeren jednom državniku.

ČITAJTE:  Everybody hates Andreja Pejić

Apsolutno se ne može reći da su svi postupci Izraela „pinkwashing“. Činjenično stanje jeste da je Izrael uradio puno na LGBT pravima i da u odnosu na taj deo sveta jesu „oaza“. Pobornici teorije pinkwashinga navode da Izrael negira postojanje LGBT aktivizma u Palestini ili loš položaj gej Palestinaca u Izraelu. Palestinci imaju nezavidan položaj u Izraelu generalno, bilo da su gej ili strejt, a postojanje LGBT organizacija u nekoj državi ne znači puno osim što pobija tezu da ne postoji aktivizam u tom delu sveta. Nema dvojbe o tome da položaj gej populacije u Izraelu jeste daleko bolji nego pod Hamasom, ISIS-om, u Siriji, Iranu, pa i Rusiji, Srbiji i mnogim evropskim zemljama i promovisanje toga ili kritikovanje drugih kod kojih to nije slučaj ne znači automatski pinkwashing. Bez obzira na „strateški plan“ Izraela njihova celokupna politika ne može da se okarakteriše na taj način. Međutim, na nivou pojedinačnih slučajeva to možemo reći. Na primer, kada se održava Pride pod sloganom „sloboda bez granica“ u Jerusalimu u kome je 53% teritorije u tom momentu pod opsadom – to jeste pinkwashing i na kraju krajeva cinizam. Takođe, Izrael ne može napredak u gej pravima da shvati zdravo za gotovo, kao i sve ostale zemlje sveta, jer su feministička, kvir i rasistička borba neprestane. To najbolje dokazuje ovogodišnji Prajd u tom istom Jerusalimu koji nije prošao slavno. Čak nasuprot. Izrael konstantno radi na popravljanju imidža u svetu, neki navode da je to počelo još pobedom Dane Internacional na Evroviziji, a govoreći o Evroviziji i njihov ovogodišnji nastup sa pesmom „Golden boy“ jeste reklama za Izrael, ali to na ESC-u rade sve države. Lično nemam problem s tim. Ali postoji problem kada Izrael minimizira dominaciju jedne veroispovesti, kršenje međunarodnog prava i demokratije i to prikriva „slobodama za gejeve“. Neke stvari, poput priznavanja stradanja gej osoba u WW2 i spomenik gej žrtvama holokausta, treba pozdraviti. I to su neke stvari zbog kojih bih i ja kao turista posetio Izrael. Ali ukoliko to sa sobom vuče prikrivanje drugih stvari, ili ukoliko se gej manifestacije organizuju turistički, a pritom isključuju samu gej zajednicu ili cenzurišu teme kojima se manifestacije smeju baviti (zabrana LGBT organizacija koje kritikuju politiku prema Palestini) tada je to cinizam i manipulacija. A manipulišu i Izrael i slepi pobornici „pinkwashinga“. Kao što je Ganon iz izraelske organizacije Aguda dobro primetio „obe strane pokušavaju da prikupe bodove, a jedini gubitnici u svemu su palestinski gejevi“. To je uvek tako. Dokle god salonski teoretičari vode ideološke borbe, konkretni ljudi stradaju.

ČITAJTE:  Slučaj Gorana Jevtića - Medijski hardkor seks - Bez pristanka i milosti

Na stranu Izrael, Amerika i zapadna Evropa, pinkwashing možemo prepoznati i u našoj društvenoj stvarnosti. Kada je pop kultura u pitanju, recimo, Uroš Čvoro u svojoj knjizi o turbofolku navodi prikaz „živopisnih zlikovaca“ iz filma „Parada“ kao primer pinkwashinga jer su homofobi, ultranacionalisti i kriminalci iz regiona nedavno pogođenim ratovima prikazani u pozitivnom svetlu. Jelena Karleuša je često na meti kritika da je njeno podržavanje LGBT populacije pinkwashing i marketing, mada takve navode, kao i u slučaju njenih stranih koleginica poput Madone, Lejdi Gage ili Keti Peri lično smatram neutemeljenim. Ono što je daleko ozbiljnije jeste politika i diplomatija. Gej prava se neprestano osvajaju i gube, što nije čudno kada se uzme u obzir da se ona često svode na održavanje Prajda, koji sam po sebi može biti dobro pinkwashing oruđe. Na primer, 2010. godine dve političke figure ključne su za održavanje Prajda – Ivica Dačić koji ga koristi kao dokaz sopstvene nehomofobije (kao što SPS činjenicu da ima autovanog gej političara u svojim redovima koristi kao dokaz liberalnosti) i Dragan Đilas koji je Prajdom maskirao druge diskriminatorne politike, kao što je nelegalno raseljavanje Roma. 2014. godine održan je potpuno miran Prajd koji je služio da se svetu pošalje slika Srbije koja poštuje ljudska prava i u kojoj je država jača od ekstremističkih grupa. Novi zakon o radu, problemi sa azilantima, urušavanje sistema socijalne zaštite, smanjenje plata i masovni otkazi gurnuti su pod tepih. Sa druge strane, kada političarima nije potreban da se dodvore stranim mentorima i kada procene da im više odgovara da se ulizuju ekstremno homofobičnom biračkom telu – Prajd se otkazuje, kao svih godina između. Ili se održi, a potom kuka pored razbijene trole kao „ovo ipak nismo smeli da dozvolimo“. A istina je zapravo da su gej prava 2009, 2011, 2012, 2013. godine na istom nivou kao i 2010, 2014. i 2015. a verovatno će tako biti i 2016. pa na dalje. Bez nekih krupnih promena. Ali legenda o pink Nedođiji ostaje. Jer, kao i u pravoj Nedođiji, oni koji su zaštićeni i prividno slobodni zapravo su potpuno potlačeni.

ČITAJTE:  U susret Paradi ponosa: PONOS I DRUGE PRIČE

Piše: Nemanja Marinović