Čudna sorta ti gejevi, kada su žene u pitanju idu u najveće krajnosti. S jedne strane, jedan broj njih su ostrašćeni feministi koji prepoznaju da feministička i kvir borba u svojoj osnovi imaju zajedničkog primarnog neprijatelja – patrijarhat. S druge strane, mnogi su toliko internalizovali patrijarhat i rodne uloge da su uz čitav taj korpus vrednosti usvojili i jednu od najvećih bolesti čovečanstva – mizoginiju. Svakako, pod mizoginijom ne smatram samo ono na šta etimološko značanje pojma upućuje – mržnju prema ženama, niti na najčešće korišćeno određenje feministkinje Adrienne Rich kao „organizovano, institucionalizovano, normalizovano neprijateljstvo i nasilje prema ženama“, mada element normalizovanosti svakako i u ovom slučaju postoji. Pojam mizoginije shvatam šire, na tragu sociološkinje Marine Blagojević, kao podređivanje ženskog subjektiviteta kao jednog vida Drugosti, kao „fantazmu o muškoj premoći“. To je shvatanje femininog kao podređenog, a maskulinog kao nadređenog, internalizovanog konceptom hegemonog maskuliniteta koji se socijalizacijom usvaja i koji ostaje nedostižan ideal većini muškaraca, uključujući i one homoseksualno orijentisane, a o čega sam se u nekim ranijim tekstovima već dotakao. Ovaj fenomen je, u kontekstu homoseksualnosti, neodvojivo povezan sa autohomofobijom kao netrpeljivosti i mržnji prema homoseksualcima sa femininim karakteristikama, mržnji prema ženi u muškarcu i ženskim seksualnim ulogama. Najčešće se ispoljava na polju diskurzivne prakse, ali pilot istraživanje koje sam prošle godine sproveo, a tiče se upravo ove teme, pokazalo je prisustvo diskriminatornih aktivnosti prema, uslovno rečeno, feminiziranim homoseksualcima upravo od strane samih homoseksualaca, tj. „mačo“ homoseksualaca koji se uklapaju u društveno nametnuti model maskuliniteta. Ova dvostruka diskriminacija, od strane društva i od strane same zajednice kojoj pripadaju, proizvodi ono što sociolog Lemert naziva primarnom i sekundarnom devijacijom. U prvom redu to je ponašanje koje nije u skladu sa društveno prihvaćenim modelom, nakon čega sledi etiketa od strane društva. Kao odgovor na to, pojedinac se povlači u sebe, internalizuje ulogu „devijanta“, oseća se manje vrednim ili bezvrednim i u potpunosti prihvata dodeljenu etiketu kao sastavni deo svoje ličnosti, što može dovesti do opasnih psihičkih problema, a neretko se javljaju i suicidalne tendencije.

Ovaj zanemarivan, a vrlo prisutan fenomen lanca diskriminacije po kome jedna diskriminisana grupa diskriminiše drugu, takođe diskriminisanu grupu ili podgrupu je u ovom slučaju još složeniji jer se diskriminacija vrši na osnovu karakteristika treće, opet diskriminisane grupe – žena. Time se odstupanje od norme dodatno pojačava – ne samo što biti žena označava podređenu i manje vrednu Drugost, već karakteristike te Drugosti ispoljene od strane muškarca, bilo kroz emotivne i fizičke karakteristike ili seksualne prakse, obezvređuju maskulinitet koji je vrednost po sebi, koji simboliše snagu, racionalnost i moć. A to nijedan „pravi muškarac“ ne sme da dozvoli, pa čak iako je gej.

Diskurs konstruiše stvarnost, a svakodnevni diskurs je prepun mizoginije. Dovoljan je letimičan pogled na „stop fem“ oglase na sajtovima za upoznavanje, ili čitav spektar pojmova koji se koriste za feminizirane muškarce ili pasivne homoseksualce – pasivuša, tetketina, princeza, diva, kučkica… pa da se to uoči. Internalizovanje mizoginije na ovaj način dovodi do pacifizovanja dve marginalizovane društvene grupe istovremeno – i žena i homoseksualaca. Žene internalizuju podređenu žensku ulogu, a jedan deo homoseksualaca sistemom žrtvenog jagnjeta projektuje sopstvenu frustraciju na drugoga koji je u još nepovoljnijem položaju. Na ovaj način se zamagljuje stvarni neprijatelj i jednih i drugih. Shvativši žene i homoseksualce kao klasu (pre svega u društvenom, a ne ekonomskom smislu) sa ciljevima suprotstavljenim društveno proklamovanim vrednostima, dolazimo do identifikacije zajedničkog klasnog neprijatelja – patrijarhata. Sistem patrijarhalnih normi nameće jasan koncept rigidnih rodnih uloga i prinudnu heteroseksualnu matricu protiv koje je potrebna udružena borba feminističke i kvir politike. Umesto politike uklapanja i tolerancije društva nad „devijantnim pojavama“ kao što su „homoseksualIZAM“ ili „raspadnute porodice“ ili abortus, treba kontinuirano raditi na rušenju konzervativnih normi i društvenih tabua, što iziskuje zajedničku borbu svih manjina koje su njima ugnjetavana. Segmentirana borba kakvoj se uglavnom pribegava zapravo održava sistem praveći veliki broj međusobno nepovezanih „manjina“ onemogućenih da zajedno deluju. Ali onog momenta kada bi se u zajedničkoj borbi spojile sve „manjine“ koje ugnjetava patrijarhat i/ili kapitalizam, tog momenta se uloge menjaju i „manjina“ postaje ozbiljna većina. A to je upravo ono što pravoj manjini u vrhu koja svoje vrednosti nameće čitavom društvu, apsolutno ne odgovara.

Svakako da to nije naivan proces i ne pretpostavlja isključivo revoluciju koja će gerilskim akcijama srušiti sistem i zameniti ga drugim. Posebno je odnos roda i seksualnosti komplikovan, a internalizovani habitus koji sadrži rigidne norme se teško menja. Najteže je stvoriti klasnu svest. Ali upravo to je poligon za zajedničku aktivnost, rad na osvešćivanju pozicije u sistemu i izgradnje solidarnosti sa drugim ugnjetavanim grupama. Feminizacija maskuliniteta, kao i maskulinizacija feminiteta, sa sobom donose fluidnost rodnih identiteta, zamagljuju imaginarne granice između rodova i oslobađaju individualnost. Dekonstrukcija rodnih uloga njihov je glavni preduslov.

Piše: Nemanja Marinović

Related Posts