Možda bi mogao neki novi Sting da snimi obradu pesme „Englishman in New York“, ali ovoga puta u domaćoj verziji „Srbin u Zagrebu“ inspirisan ljubavnom pričom Ivana Zidarevića. On je 2012. godine upoznao svog sadašnjeg partnera, zbog tog je napustio rodnu grudu i preselio se 2014. godine u Zagreb. Ivan i njegov partner su prvi gej par koji je u Hrvatskoj sklopio istopolno partnerstvo.

Kako je biti prvi Srbin koji je sa Hrvatom sklopio životno partnerstvo?

Iskreno, ja sam jako ponosan na to. Pored naše lične priče to je nesumnjivo i istorijska stvar. Mislim da smo na nekom mikro nivou nas dvojica i na ovaj način povezali naša dva, u mnogome, slična naroda.

Kakav odnos imaš prema toj etiketi koju koriste mediji?

Mediji i ja se veoma poštujemo. Dobro, možda ne uvek i u svakoj situaciji, ali s moje strane apsolutno. Svestan sam da ta informacija o sklopljenom životnom partnerstvu nekako uvek iskače u prvi plan. Mislim da to nije ništa loše jer godinama radim na senzibilizaciji društva i donekle koristim medije kako bih istaknuo društveno osetljive teme koje su važne. Na kraju krajeva, i svoj status stranca s privremenim i uskoro, nadam se, i trajnim boravištem u Hrvatskoj sam regulisao na osnovu sklapanja partnerstva.

Srbija ne priznaje vaše partnerstvo. Kakav odnos imaš prema tome?

Oko ove teme sam se obraćao Poverenici za ravnopravnost u Srbiji i nažalost srpski zakoni ne prepoznaju istopolne zajednice. To je donekle tačno ali samo kada su u pitanju državljani Srbije. Predstavnici stranih diplomatskih misija u Srbiji sa sobom dovode svoje istopolne partnere i državi to ne predstavlja problem. Mislim da će uskoro i ova situacija da se promeni i da će sporim tempom i Srbija prepoznati istopolnu kohabitaciju.

Mnoge države su dobile pravo na istopolnu zajednicu tako što su pripadnici LGBT populacije tužili svoje države jer im ne priznaju brakove i zajednice sklopljene u inostranstvu. Da li si možda i ti razmišljao o tome?

Ne. Mislim da bih u tom slučaju trebao da tužim svaku zemlju u koju bih potencijalno putovao. Kako ja jesam državljanin Republike Srbije, ali sa boravkom u RH, ne osećam da je na meni da tražim neko priznanje od srpskih institucija. Ja sam u Hrvatskoj dobio privremeni boravak na osnovu spajanja obitelji* te sam u očima EU u porodičnoj zajednici. Ove godine imam pravo da podnesem zahtev i za hrvatsko državljanstvo, što svakako i planiram da učinim.

Kakav je bio tvoj život u Srbiji do 2014. godine i kako je došlo do toga da se preseliš u Hrvatsku?

Ako bih odgovor sveo na deo oko gay identiteta ne bih se puno žalio. Imao sam sve one uspone i padove u odrastanju kao i svaki tinejdžer odnosno adolescent. Naravno, uvek je bila prisutna stigma da možda činim nešto loše jer je društvo to koje osigurava ili u slučaju Srbije, nažalost ograničava do koje granice ćete moći da živite slobodno. U Zagreb sam se preselio kada sam upoznao mog sadašnjeg partnera. U početku je bilo izazovno, jer je počelo odnosom na daljinu i nastavilo se tako pune dve godine. No, znali smo da će tadašnja Vlada RH priprema zakon koji bi regulisao odnose između istopolnih parova i čekali smo.

U Hrvatskoj si, ako to mogu tako da kažem postao gej aktivista. Zašto?

To je nekako normalan tok. Dok se donosio Zakon o životnom partnerstvu ja sam se maksimalno angažovao da on bude što bolji, uključiviji i što brže izglasan. Kasnije sam se godinama neformalno doškolovavao, volontirao u organizacijama civilnog društva, dobio priznanje za LGBTIQ osobu godine, 2015. godine da bih sada i sam vodio Europsku civilnu inicijativu Zagreb. Jednostavno, posle izglasavanja Zakona, organizacije koje se bave zaštitom i zagovaranjem LGBT prava su jednostavno utihnule. Osećao sam potrebu da se bavim implementacijom Zakona. To je na kraju postalo gotovo svakodnevno i tu sam se na neki način profilisao kao aktivista. Jer donošenjem zakona obavljen je samo deo posla. Daljnja implementacija i stvarne blagodeti Zakona zavise o političkoj klimi koja je trenutno, nažalost, u RH poprilično negativna.

Da si ostao u Srbiji da li bi se isto aktivistički aktivirao po pitanju LGBT prava?

Mislim da ne bih. Sa odmakom od nekoliko godina života u Zagrebu mogu da potvrdim da je civilna i aktivistička scena ovde mnogo uključenija u društvene i političke promene u odnosu na Beograd. Biti aktivista u Srbiji traži mnogo više sigurnosti u sebe samog, hrabrosti, ekonomske samostalnosti i fizičku kondiciju.

U Austriji se pojavljuje inicijativa da u istopolni brak mogu da stupe samo državljani Austrije. Da li se plašiš da takve konzervativne ideje mogu da se rašire, naročito po teritorijama koje su sklone kopiranju homofobičnih ideja?

U ovih pet godina aktivizma uspeo sam da se premrežim sa osobama koje mnogo znaju i rado svoje znanje dele sa mnom. Jačanje konzervativnih struja u Evropi, ali i svetu, je na krilima populizma i po mom mišljenju (ne)uspešno će se prizemljiti na tlo. Izuzetno je bitno da se građanima osvesti da postoji nešto što se zovu stečena prava. Potencijalna izmena stečenih prava ili gubitka istih, je u demokratskim društvima praktično pa nemoguće. Takvi koraci bi vodili ka strašnoj pravnoj nesigurnosti koja bi otvorila vrata za derogiranjem svog zakonodavstva. Ne znam da se to negde u istoriji desilo, u Novom veku barem.

Koliko je Hrvatska ispred Srbije po pitanju LGBT prava na papiru i u praksi?

Iz mog iskustva mnogo. Hrvatska je turistička zemlja. Na hrvatsku obalu dolaze milioni ljudi sa svih strana sveta, sa svim svojim različitostima i lepotama. Zakonodavno gledano deceniju je ispred. Zakonski gledano, moj boravak i rad ovde u Hrvatskoj je neupitan. Moj partner i ja, kao porodica, imamo gotovo sva prava koje konzumiraju i bračni partneri, a lično, moram da priznam da nikada nisam osetio bilo koji vid direktne ali ni posredne diskriminacije. Ljudi su ovde senzibilisaniji i ja se osećam mnogo sigurnije. I kao Srbin i kao gay.

Usvajanje dece od strane istopolnih parova je uvek burno pitanje, kao i hraniteljstvo. Ti si se oko toga i aktivirao u Hrvatskoj?

Poslednjih nedelja sam bio izuzetno aktivan oko Zakona o udomiteljstvu. Inače dobro zamišljen zakon nije predvideo da gay parovi mogu da budu udomitelji, iako je zakonodavac upoznat da je to direktno kršenje Ustava ali i pratećih organskih zakona. Zbog toga ću sa svojim kolegama i podneti predlog za ocenu ustavnosti takvog neustavnog zakona. No, zanimljivo je da je koalicioni partner u Hrvatskom saboru, SDSS (srpska stranka), glasao protiv neustavnog Zakona o udomiteljstvu. Biću neskroman i kazaću da tu ima i dosta mog doprinosa. Sa tri srpska zastupnika (poslanika) u Hrvatskom Saboru imam jako dobru saradnju i držim da su mi oni na neki način na braniku potencijalnih anuliranja ljudskih (lgbt) prava. Hvala im na tome.

Meni je nekako interesantna činjenica da nema neke značajnije saradnje između LGBT organizacija u Srbiji i Hrvatskoj, ili ta saradnja nije javno vidljiva. Kako ti to vidiš?

Kako ja svoju ECI ZG inicijativu vodim volonterski, jer za život zarađujem u tzv. realnom sektoru, od 9-17, stvari posmatram iz drugog, relaksirajućeg, ugla. Kao što sam već rekao, LGBT organizacije u Hrvatskoj su se više manje svele na jednogodišni Prajd i na poprilično samoodrživi aktivistički (ne)angažman. Direktnu saradnju između Srbije i Hrvatske, u kontekstu LGBT organizacija, ne vidim ili je meni nepoznata. Držim da je previše partikularnih interesa, interesa za samopreživljavanjem ali i da ima sve manje želje za razumevanjem. Po mom iskustvu, najukopaniji u pozicije su oni koji za sebe tvrde da „sve ljude prihvataju“, dok zapravo nemaju sluha za dijalog.

Razgovarao: Predrag Azdejković

Related Posts

Leave a Reply

Your email address will not be published.

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.