Kada su septembru 1991. godine, mobilisane jedinice JNA su krenule iz Beograda ka ratištu u Vukovaru, hiljade građana su izašle na ulice kako bi pozdravile kolonu oklopnih vozila i tenkova. Masa je bacala cveće na tenkove i dizala tri prsta. Da stvar bude poraznija, u uniformama nisu bili orci, a cveće nisu bacali Morloci, niti su ti ljudi odlazili da se bore protiv zlih sila koje je predvodio Skeletor.
Do juče su to bili sasvim obični ljudi. Komšije sa sprata iznad. Oni koji propuštaju trudnice u redu u prodavnici i ustaju starijima u prevozu. Roditelji, braća, sinovi i deca. Na drugoj strani bili su dekica koji nam je prodavao sladoled na Hvaru, teta zaposlena u pošti iz koje smo zvali rodbinu da javimo kako se lepo provodimo na Braču, bata sa rive koji je prodavao polovne stripove i devojka koja se sunčala na peškiru pored našeg suncobrana.
A opet, ogroman broj i jednih i drugih veoma se brzo pretvorio u ljude spremne da počine ili podrže monstruozne zločine.
Ti ljudi nisu bili mnogo drugačiji od čestitog Džonatana Trevanija, glavnog junaka romana „Riplijeva igra“ Patriše Hajsmit koju je, u prevodu Flavia Rigonata, objavila izdavačka kuća Lom.
Džonatan ima prelepu suprugu koja ga voli, malog sina koji ga obožava, pošten posao koji donosi skromnu zaradu. Živi u pastoralnom francuskom gradiću okružen vaspitanim i pristojnim življem.
Problem je što je Patriša Hajsmit bila jedna od retkih književnica koja nije gajila iluzije i koja nije verovala da između „dobrih ljudi“ i zločinaca postoji neprobojna granica.
Kod klasičnih trilera koje su pisali Artur Konan Dojl ili Agata Kristi zločin predstavlja poremećaj u poretku koji valja rešiti kako bi se sve vratilo na normalu. Hajsmit, sa druge strane, zlodelo posmatra kao potencijal koji čuči u svakom čoveku. Ona se ne bavi toliko pitanjem zašto je neko izvršio ubistvo, već zbog čega je prešao granicu za koju se smatralo da je nepremostiva.
Džonatan veruje da boluje od smrtonosne bolesti i da mu nije ostalo mnogo vremena. U njegovu svakodnevicu uvlači se osećaj bezizlaznosti. Oseća da, osim života, ništa više ne može da izgubi. A zločinom bi dobio novac kojim bi mogao da obezbedi budućnost njegove žene i sina.
Na tom mestu se u celu priču ubacuje Tom Ripli. Ovde nije u ulozi glavnog negativca, već služi kao poluga koja pokrenuti splet okolnosti u kojima će Džonatan sam početi da razmatra ono što je, do juče, smatrao nezamislivim. A, pritom, neće to učiniti pod pretnjom, prisilom ili ucenom.
Ripli ovde eksperimentiše i igra se sa ljudskom prirodom. Ne interesuje ga sam zločin, on neće imati nikakve koristi od njega, naprotiv, koliko ga zanima odgovor na pitanje šta će dobar čovek moći da uradi, ako ga neko samo malo „pogura“.
Poput đavola kakvog smo navikli da viđamo u popularnoj kulturi, Ripli ne tera čoveka da počini greh, već samo prepoznaje ljudske slabosti i pruža mu mogućnost da podlegne porivu.
Autorka veoma iskusno i za osećajem za ritam priče ovu transformaciju dobrog čoveka u monstruma uvodi veoma postepeno.
Džonatan ne postaje ubica zato što je zao, već zato što pronalazi razloge da sebi objasni zbog čega ono što radi nije toliko strašno koliko izgleda.
U ovome leži centralna ideja romana o tome da ljudi ne postaju zli preko noći. Postaju loši kada uspeju da racionalizuju zlo.
Zanimljivo je da Hajsmit ne nudi utešnu poruku. Kod nje ne postoji jasna podela na dobre i loše ljude. Džonatan nije potpuno nevin. Ripli nije potpuno lišen ljudskosti. Njih dvojica tokom romana čak razvijaju čudan oblik međusobnog poštovanja i privrženosti.
To je možda najneprijatniji aspekt knjige. Čitalac počinje da saoseća sa čovekom koji je počinio ubistvo, a neretko se nađe i u situaciji kako navija za Toma Riplija.
Između redova može da se nasluti neprijatno pitanje. Ako se Džonatan mogao pretvoriti u ubicu pod određenim okolnostima, koliko smo sigurni da mi ne bismo mogli?
Upravo zbog toga „Riplijeva igra“ postaje više od običnog trilera. U pitanju je mračna studija ljudske prirode, bolesti, straha od smrti i moralnih kompromisa koje ljudi prave kada poveruju da su priterani uza zid. Mnogi smatraju da je to roman u kojem je Hajsmit najjasnije pokazala svoje uverenje da granica između pristojnog građanina i kriminalca nije ni približno čvrsta koliko volimo da verujemo.
Ovo je lekcija koju su građani bivše Jugoslavije naučili u poslednjoj dekadi minulog veka. Lekcija o tome kako čovek sam sebi postaje saučesnik u moralnom padu dok ga okolnosti samo navode da načini prvi korak. Lekcija koja je danas možda aktuelnija nego ikada.
Za čitaoce ovog magazina može biti zanimljivo i da Ripli nije samo čovek bez morala, već i čovek bez čvrstog identiteta. On neprestano menja lica, imena, društvene uloge, pa čak i seksualnost ostaje deo te neodređenosti. Čak ni sama Patriša Hajsmit nije bila sigurna u seksualnost lika kojeg je stvorila.
U romanima se Ripli nikada eksplicitno ne izjašnjava kao homoseksualac ili biseksualac, ali je istovremeno gotovo nemoguće ignorisati brojne nagoveštaje da oseća privlačnost prema muškarcima. Posebno je zanimljiva jedna scena iz romana „Talentovani gospodin Ripli“ u kojoj on kaže da razmišlja da „odustane i od muškaraca i od žena jer ne može da odluči šta mu se više dopada“. Hajsmit odmah dodaje da u toj šali ima mnogo istine.
„Ne mislim da je Ripli gej“, priznala je kasnije u jednom intervjuu. „Tačno je da ceni lepotu drugih muškaraca. Ali je oženjen u kasnijim knjigama.“
Ipak, ni tu nije bila sasvim kategorična, jer je odmah zatim priznala da Ripli nije naročito zainteresovan za seks uopšte.
Imajući sve ovo u vidu, kao i njegovo ponašanje tokom svih pet romana „Riplijade“, čini se da se fluidnost Toma Riplija ogleda u tome da je u pitanju lik koji odbija da bude definisan bilo kojom kategorijom.
Piše: Milan Aranđelović
Više tekstova iz broja 90 – jun 2026. možete pročitati na (Klik na sliku):
