Kud se dedoše, gde nestadoše laki zaključci? Uz ogradu da je danas svako kritičar (što je, na iole duže staze, uglavnom dobra stvar), ovih je dana i godina sve više minskih polja i skliskih terena na koje se može zabasati pri iole usredsređenijem pokušaju da se o datom delu izvede što precizniji i, pritom, i dovoljno ekonomičan zaključak kada se dođe do tačke procene sveukupne kakvoće. Pa onda ko živ, ko mrtav, jer neretko prednosti sada mogu biti sagledavane (čak i kao formalne) svekupne mane, dok nedostatnosti uz tek ponešto malo leksičke i semantičke akrobatike mogu biti predočene i kao manje-više tihe prednosti. Uvek je i mudrije i celishodnije uz konkretne primere tu i tamo ambicioznijih teza, te evo za potrebe ovog prikaza svežeg oglednog primera.
Reč je o igranom ostvarenju dugog metra „Miss You, Love You“, iza kojeg u udarnom kreativnom smislu stoji Džim Reš, glumac, scenarista, reditelj, producent, osvajač Oskara (ovenčan je kao jedan od autora scenarija za film „Potomci“ (The Descendants) u režiji Aleksandra Pejna). Reš je, međutim i široj i ovdašnjoj publici, ipak i dalje najprepoznatljiviji po ulozi dekana u izvrsnom američkom sitkomu „Zajednica“ (Community). Reš, kako je gore navedeno, povremeno i režira, tako da je ovog proleća stigao do ove treće mu režije dugometražnog filma. Prvi je bio vrlo dobar „Put povratka“ (The Way, Way Back), usledila je „Downhill“, sasvim izlišan, hitri prepravak (rimejk) Ostlundove „Više sile“, a ovo sada je blago komična drama koja je pred gledateljstvo stigla kao jedan od ’HBO-Max originalnih filmova’. I, u krajnjem zbiru, ta prikazivačka sudbina je i pravičan i prikladan ishod za ovaj suštinski kameran, duo-dramski, hiperverbalizovani, logorejični film nezavisnog/indi izraza i prateće mu estetike. Ali o tome nešto docnije u istom ovom prikazu.
„Miss You, Love You“ je po pitanju zapleta svesno svedena priča u čijem korenu je domišljata i učinkovita dosetka – sredovečna, a sveža udovica (igra je, kao i uvek u njenom slučaju, nepogrešivo nadahnuto i precizno Alison Dženi) priprema sahranu voljenog joj drugog supruga, a pomoć joj po radnom zadatku pruža neznanac (glumi ga Endrju Renels) – lični asistent njenog prezaposlenog a, kanda, i otuđenog sina, koji je procenio da neće moći da stigne da pomogne pri logistici sahrane svog očuha. Dakle, ovde imamo i intrigantnu i potentnu začkoljicu, gde umesto tipske pričaonice na podtemu tiho zakrvljenih članova naoko snađenih i skladnih porodica dobijamo dramediju (spoj drame i komedije – odnosno komičnu dramu i/ili dramsku komediju) koja taj proces oplakivanja (tzv. grieving process – važan i baš često rabljen filmski motiv u poslednjih par decenija) proteruju na tle svežijeg fenomena zamenskih/surogat međuljudskih odnosa. Udovica, britkog uma, oštrog jezika, zdravorazumski centrirana, svesna je atipičnosti i možda i neprirodnosti situacije u kojoj se našla u veoma osetljivom i bolnom trenutku brojnih implicitnih egzistencijalnih samopreispitivanja, ali je u isti mah pragmatičarski i proaktivno usredsređena na to da nametnutu apsurdnu situaciju preokrene u sopstvenu korist – te da, na prvom mestu, makar i posredno kroz načelno i isprva ne toliko prijatnu komunikaciju sa potpunim neznancem dozna što više može o svom (gej) sinu, koji očito izbegava direktan kontakt sa nekada veoma voljenom i bliskom mu majkom, a onda i da kroz tu svojevrsnu brzopoteznu ad-hok i uradi-sam psihodramsku sesiju terapije spozna i preciznu putanju te devolucije po pitanju vlastitog majčinstva, gde je od odličnih pozicija u prvom činu stigla da tačke gde mora samoj sebi da prizna da se sin otuđio od nje zašto što mu je to, kanda, nezaobilazna kota na tom drmusavom putu lične emancipacije. S druge strane imamo ništa manje sluđenoj (a ništa manje ni rečitog) sinovljevog ličnog asistenta, za koga će se tokom drugog čina te povesti, u kovitlacu tih munjevitih, ping-pong dijaloških razmena saznati da i sam ima nedorečen odnos sa svojim nadređenim, nekada i svojim intimnim partnerom, za kojim, pak, i dalje čezne, a to je taj isti otuđeno-odsutno-prezauzeti udovičin sin. Ta višeznačnost, potpomognuta pravovremenim i znalački tempiranim uvođenjem novih podmotiva i detalja, čini snažnu i podatnu osnovu za emotivno ubedljivu i implikacijama bogatu dramu možda nepotrebnih, a, opet, možda, i neizbežnih sukoba onih koji su ne samo sudbinski upućeni jedne na druge, nego su se u jednoj podužoj fazi života i iskreno voleli.
Tu možemo da napravimo zaokret i da priču o dometima ovog filma (koji ima biti pohvaljen i na konto racionalnog i ekonomičnog trajanja od samo 97 minuta, što jeste savršena mera za raspričanu duo-dramu) skrenemo u pravcu ukazivanja i na par, doduše, korenskih nedostatnosti. Ako ćemo i iskreno i pošteno, a i dalje svesni nepobitnog šarma i efektnosti ovog filma kao celine, nevolja je što ovaj (premda razigrani) suštinski kamerni film u više mahova očitava jasne tragove filma iz doba Korone. Korona se kao bolest/navada nijednog trena ne pominje u filmu, ali je jasno da je i ovaj film osmišljen u tom periodu ili barem reaktivno, kada se u Holivudu i obodima silno i aktivno promišljalo kako doskočiti izazovima snimanja u kontekstu striktnih epidemioloških ograničenja, pa su i zapleti i dramske postavke osmišljavane na način da se kako tako doaka tim svakako sputavajućim faktorima. U tom smislu, uz sve svoje kvalitete, „Miss You, Love You“ ostaje još jedan od recidiv-filmova te iznuđene podgrane čiji se prilično neprijatan trag dovukao, evo, i do i prikazivačke i stvarnosne 2026. godine.
Piše: Zoran Janković
Više tekstova iz broja 90 – jun 2026. možete pročitati na (Klik na sliku):
