Zvanično sam zauzeo mesto Madone, kraljice popa. Doduše, sasvim slučajno. „Bila je ovde sinoć. Radimo na nečemu. Zapravo, sedite na njenom mestu“, kaže mi, pokazujući na mesto na kraju dugačke bele plišane sofe u potkrovlju svog produkcijskog studija u Noting Hilu.
Nalazimo se u samom središtu mesta gde je nastao jedan od najiščekivanijih albuma godine – za gej publiku, verovatno i jedan od najiščekivanijih u poslednjih dvadeset godina. Ovde album nije samo snimljen, već je osmišljen, doterivan, usavršavan i odavde je prvi put pušten u svet. Ovo je mesto na kojem je rođen Madonin najintimniji i najranjiviji album u poslednjih nekoliko godina. To znam jer sam ga već čuo. A dok budete čitali ove redove, verovatno ćete ga i vi već preslušati.
„Ona je i danas jednako okrenuta budućnosti kao što je oduvek bila. Samo što na ovom albumu postoji spremnost da se osvrne na životno iskustvo koje je stekla“, kaže Prajs, dok se u svakoj pažljivo odmerenoj reči oseća uglađenost koju nosi iz odrastanja u Redingu, u Berkširu. Objašnjava kako je Madona, nakon turneje Celebration i ulaska u proces stvaranja albuma Confessions II, bila spremna da se osvrne na svoje neuporedivo životno iskustvo, neutaživu umetničku glad i izuzetnu diskografiju koju je izgradila.
Ovo je mnogo više od običnog nastavka jednog albuma – reč je o autentičnom i prirodnom razvoju koncepta Confessions. Ne preuzima samo osnovne elemente originalnog izdanja kako bi od njih stvorio nove pesme, već taj zvuk vodi još dalje, još brže i još dublje… i sve dublje… kako album odmiče. Sve počinje Madoninim prvim pozivom na uvodnoj numeri „I Feel So Free“, kroz stihove: „Dođi, nađimo se na podijumu za igru / Priđi, dušo, mogu da ti pružim mnogo više“, a zatim prelazi u klupske ritmove koji nas pozivaju da se odvojimo od svojih uređaja i ponovo povežemo – na duhovnijem, gotovo svetom nivou – kroz ritual zajedničkog igranja koji ljude povezuje već hiljadama godina.
Energija raste, raste i nastavlja da raste, potpuno neprimetno prelazeći iz pesme u pesmu, baš kao na albumu Confessions on a Dance Floor. Odatle nas Confessions II vodi kroz Madonina životna iskustva iz poslednjih godina. U intimnoj numeri „Fragile“ peva o svom bratu Kristoferu, koji je preminuo od raka u oktobru 2024. godine, dok se u emotivnoj završnoj pesmi albuma, „L.E.S. Girl“, osvrće na sopstveno životno putovanje.
Ovo je Madona kakvu ste oduvek poznavali – ali kakvu do sada još niste imali priliku da čujete.
Koje vam prve reči padnu na pamet kada neko pomene Madonu?
Pre svega – istinska umetnica. Toliko je jedinstvena. Potpuno je posvećena svojoj umetnosti. Često kažem da je jedan od razloga zbog kojih verujem u Madoninu autentičnost to što kod nje ne postoji „prekidač za gašenje“. Ne postoji trenutak kada će jednostavno sesti, pojesti picu i uključiti Netfliks. To se jednostavno ne dešava. Ona je neprestano potpuno fokusirana. Njen um stalno stvara, proučava i čita.
Koja je bila prva Madonina pesma u koju ste se zaljubili?
Uh, vau. Pesma koja je na mene ostavila takav utisak da mi je potpuno skrenula pažnju sa svega ostalog što se tada dešavalo bila je „Justify My Love“. Ta pesma ima ono jedinstveno što retko koji singl poseduje – spot joj je bio zabranjen. Uvek mislim da je to sjajna stvar koja može da se dogodi jednoj pesmi, jer joj garantuje ogromnu pažnju. Sećam se kada se pojavila „Justify My Love“ – u njoj je postojala neka neobjašnjiva privlačnost, jer nije zvučala ni kao jedna druga pesma. Nije imala klasičnu vokalnu interpretaciju. Imala je neverovatnu atmosferu. Tada sam zaista počeo da obraćam pažnju na Madonu kao umetnicu koja pomera granice i krši pravila. Ona jednostavno nije kao bilo ko drugi.
Da li ste je ikada gledali uživo pre nego što ste počeli da sarađujete?
Ne. Zapravo, otišao bih toliko daleko da kažem da nisam bio posebno upoznat sa celokupnim njenim opusom sve dok nismo počeli da radimo zajedno.
Prvi put ste sarađivali na turneji Drowned World.
U to vreme sam radio kao di-džej i pravio mnogo remiksa. Jedan od izvođača za koje sam radio remikse bio je Mirvejz, koji je upravo producirao album Music. Bio sam u njegovom studiju u Parizu, gde je video da sviram klavir i gitaru, pa me je pitao da li bih otišao u Los Anđeles na probe. Sve što su Mirvejz i Madona stvarali zajedno bilo je istovremeno sofisticirano i jednostavno. Mislim da je osećao da bi ta muzika, u koncertnom izvođenju, vrlo lako mogla da postane previše neodređena. Zato mi je rekao: „Hoćeš li da sviraš klavijature?“ Tako sam otišao u Los Anđeles na probe sa Madonom. Mislim da sam bio najmanje kvalifikovani muzičar u toj prostoriji, ali Madona je cenila tu moju neobičnost i način na koji sam pristupao muzici. Vrlo brzo mi je rekla: „Zašto jednostavno ne bi uradio ceo projekat?“ Na svoj karakteristično intuitivan način potpuno je promenila koncept turneje Drowned World. Tako smo prvo krenuli na tu turneju, a zatim smo zajedno radili i na Re-Invention Tour. Posle toga mi je rekla: „Zašto jednostavno ne bismo zajedno napravili novu muziku?“ I upravo je tu, zapravo, nastao album Confessions on a Dance Floor.
Kada je stigao poziv za rad na albumu Confessions II, šta vam je prvo prošlo kroz glavu?
Pa, znao sam da radimo na Confessions II onog trenutka kada je Madona na društvenim mrežama objavila: „Ko je spreman za Confessions II?“ Do tada je prošlo više od deset godina otkako smo poslednji put sarađivali. U međuvremenu je najavila turneju Celebration i pomislio sam da je to sjajna ideja – da objedini sve te neverovatne ere svoje karijere i čitav svoj muzički opus. Poslao sam joj poruku da joj čestitam na najavi turneje, a ona mi je odgovorila: „Baš sam razmišljala o tebi. Potreban mi je muzički direktor. Hajde da razgovaramo o turneji Celebration.“ Verovatno dve nedelje kasnije otišao sam u Njujork. Seli smo zajedno, počeli da prolazimo kroz spisak pesama i gotovo istog trenutka nastavili tamo gde smo stali. Mislim da se najveća kreativna partnerstva ne prepoznaju po tome zašto su ljudi prestali da rade zajedno, već po tome koliko brzo mogu da nastave kao da prekida nikada nije ni bilo. Jedino što se promenilo bilo je to što je između naše dve saradnje prošla čitava decenija života. Na albumu Confessions II radili smo otprilike godinu i po dana. Za godinu i po dana u nečijem životu može mnogo toga da se dogodi, a posebno u Madoninom. Ona je neprestano izložena novim iskustvima, delom i zbog ogromnog broja ljudi koje upoznaje. Njen život ima elemente vožnje na rolerkosteru. Gubi ljude koje je dugo poznavala, otkriva novu umetnost u koju se zaljubljuje. Ona neprestano upija i novu i staru umetnost. Uvek se mnogo toga dešava, ali to se ne pretvara nužno u očiglednu pop pesmu. Ponekad se sve to izrazi na mnogo dublji način ili probudi sećanja na ranije periode njenog života, pa upravo o tome počne da piše.
Koje ste elemente sa albuma Confessions on a Dance Floor želeli da zadržite, a koje nove ideje da unesete?
Nije moglo da bude samo ponavljanje. Novi album morao je da zadrži temelje prvog, ali i da predstavlja njegov prirodan razvoj. Za mene je zvuk albuma Confessions zapravo zvuk nas dvoje dok stvaramo zajedno. Između nas postoji posebna hemija. Delimo veoma sličan muzički senzibilitet. Uglavnom volimo iste stvari i isti muzički izraz, a to mnogo znači jer razvijete neku vrstu muzičkog zajedničkog jezika. Umesto beskrajnih razgovora o tome šta ćemo raditi, jednostavno smo pravili muziku. Sve pesme na albumu Confessions II nastajale su potpuno instinktivno. Nikada nismo sedeli i govorili: „Kakvu bismo pesmu danas mogli da napravimo?“ Baš kao i na prvom Confessions albumu, svakog dana bi spontano nastalo nešto novo. Nekada bi sve počelo tako što bih uzeo gitaru. Pesma „One Step Away“ nastala je dok sam se iz zabave igrao sa jednom starom ritam-mašinom. Madona je sedela na kauču i rekla: „Ovo je stvarno dobro. Nastavi da sviraš.“ Zatim je ustala i počela da pleše. Pomislio sam: „Baš je zabavno biti u studiju u ovom trenutku. Podseća me na dane kada smo zajedno bili na bini.“ Onda mi je rekla da uključim mikrofon. Prišla je i iz prvog pokušaja otpevala kompletnu vokalnu deonicu. Taj snimak je na kraju postao pesma „One Step Away“. Jedna od stvari koje smo najviše želeli da postignemo na ovom albumu jeste osećaj potpune uronjenosti u zajedništvo – da dočaramo šta klubovi zapravo predstavljaju, zašto su važni, kako ljudima omogućavaju da budu ono što jesu i da upoznaju nove ljude. Klubovi su, u svojoj suštini, prostori oslobođenja. Jedno od naših zapažanja o današnjoj muzičkoj industriji jeste da digitalne platforme za strimovanje praktično primoravaju izvođače da razmišljaju kroz pojedinačne pesme. Pesma traje dva i po minuta, zatim se završava i prelazi se na sledeću, koja opet traje dva i po minuta. Mi smo želeli da idemo potpuno suprotnim putem. Jedan od razloga zbog kojih smo napravili album koji se sluša kao neprekidna muzička celina jeste upravo to što se takav pristup protivi načinu na koji digitalni servisi žele da predstavljate muziku. Madona je oduvek bila buntovnica u tom smislu, pa joj je bilo potpuno prirodno da i ovaj album bude zamišljen kao jedno kontinuirano iskustvo – nešto što se suprotstavlja onome što se danas očekuje od pop muzike.
Tema identiteta i pronalaženja sopstvenog mesta u današnjem svetu veoma je izražena na ovom albumu.
Nećete pronaći boljeg zagovornika individualnosti od Madone. Doslovno, jedna od osnovnih poruka njenog stvaralaštva jeste neumorno zalaganje za pravo da bude svoja, ali i podsticanje drugih da slobodno izraze sopstvenu individualnost. To je jedan od temelja onoga što kao umetnica nudi svetu. Mislim da je tokom turneje Celebration doživela svojevrsno ponovno buđenje, kada je iz prve ruke videla šta zapravo predstavlja ljudima i kakvu ulogu ima u njihovim životima. Verujem da joj je upravo taj osećaj dao kreativno samopouzdanje da na ovom albumu bude i veoma otvorena i veoma ranjiva. U tekstovima pesama pokazuje veliku ranjivost, a za to je potrebna hrabrost. To možete da uradite samo ako se osećate sigurno i zadovoljno sobom. Umetnik mora da ima slobodu da bude ono što jeste, bez izvinjavanja i bez straha od neuspeha ili neprijatnosti. Mislim da su mnoge teme ovog albuma nastale upravo kao posledica njenog ponovnog povezivanja sa publikom tokom turneje. Mi ovaj album doživljavamo kao razgovor sa publikom, a ne kao nešto što je zauvek zaključano u jednom trenutku. Ono što želim da kažem jeste da smo imali jedinstvenu priliku: završili smo album, počeli njegovu promociju, dok su se vinili još štampali, kasete proizvodile, a digitalni masteri dovršavali. Kada smo u noćnom klubu The Abbey u Los Anđelesu prvi put predstavili pesme sa albuma Confessions II, napravili smo novu verziju pesme „Love Sensation“, sa dužim instrumentalnim „breakdown“ delom kako bi bolje funkcionisala u klubu. Posle nastupa pogledali smo se i rekli: „Pa hajde da upravo ova verzija bude zvanična.“ Tako je i bilo. Verzija koja se danas nalazi na albumu nastala je upravo zbog tog nastupa. Produženi instrumentalni deo postoji zato što smo želeli da pesmu maksimalno razvučemo i podignemo atmosferu te večeri. I na turneji Confessions često smo u koncertnim verzijama dodavali nove elemente pesmama, pa bismo kasnije govorili: „Baš je šteta što ovo nije završilo na studijskom snimku.“ Ovoga puta imali smo priliku da takve ideje zaista uvrstimo na album. Tokom nastupa na Times Squareu uradili smo nekoliko novih stvari u pesmi „Bring Your Love“ koje su se Madoni toliko dopale da su kasnije završile i u remiks verziji. Volim što živimo u vremenu u kojem možete da doživite nešto novo, unesete to u pesmu i odmah objavite.
Zašto je baš Sabrina Carpenter bila pravi izbor za ovaj album? Madona inače retko sarađuje sa drugim izvođačima.
Da, apsolutno. Sabrina je oduvek otvoreno govorila koliko je Madona uticala na nju. Njih dve imaju potpuno različite životne i muzičke puteve, ali Sabrina nikada nije krila da joj je Madona bila idol i da je želela karijeru poput njene. Zbog toga je među njima već postojalo iskreno divljenje, a bile su i u kontaktu. Jedna od stvari o kojima smo razmišljali tokom rada na ovom albumu bila je kako da njegova poruka dopre do što većeg broja ljudi. Na prvom Confessions albumu imali smo „Hung Up“, koji je zahvaljujući ABBA semplu odmah postao tema razgovora. Ovoga puta pomislili smo da bi saradnja sa nekim poput Sabrine sama po sebi izazvala veliko interesovanje i radoznalost. Ali takva saradnja ima smisla samo ako između umetnika postoji prirodna povezanost. A istina je da to nikada ne možete da znate dok zajedno ne uđete u studio. „Bring Your Love“ zapravo nije vesela pop pesma. Njena suština je poruka upućena svima koji sumnjaju u vas: „Ako ne razumeš zašto radim to što radim – odjebi.“ Ljudi koji neprestano sumnjaju u Madonu nešto su sa čim se ona teško miri. Ali upravo je zanimljivo to što postoje dve verzije pesme – original sa Sabrinom i Madonin remiks. Lepota je u tome što isti stihovi dobijaju različita značenja u zavisnosti od konteksta. Pesma može da govori o zajedničkom iskustvu Madone i Sabrine u muzičkoj industriji, ali može i veoma lično da opisuje Madonin osećaj kako izgleda kada vas stalno potcenjuju i kada čitav život morate da se borite. U tome i jeste čar dobrih tekstova. Oni treba da budu dovoljno višeznačni da ostave prostor za različita tumačenja. Nikada ne bi trebalo napisati stih koji je potpuno doslovan. Uvek morate ostaviti dovoljno prostora da ga svako razume na svoj način.
„I Feel So Free“ savršeno se uklapa u svet prvog albuma Confessions. U njemu se osećaju uticaji Done Samer, a govorni uvod podseća na „Future Lovers“.
Muzički pravac koji se pojavljuje na Confessions II, a nije bio prisutan na prvom albumu, jeste čikaški haus. Ako je Confessions on a Dance Floor bio inspirisan Studiom 54, Donom Samer i diskom, onda je Confessions II mnogo više pod uticajem Kevina Saundersona, Frenkija Naklsa i Lila Luisa. Delom se to dogodilo zato što sam tokom turneje Celebration bio zadužen za DJ setove na otvaranju koncerata, a Madona je želela mikseve uz koje će vežbati. Pravio sam joj te mikseve i oboje smo osećali da upravo ta muzika stvara atmosferu koja odgovara idejama koje je zapisivala – stihovima, pesmama i naslovima koje je beležila. Radili smo jednu numeru u stilu čikaškog hausa, kada mi je pala na pamet fraza: „I feel so free“ („Osećam se tako slobodno“), jer upravo to za mene predstavlja odlazak u klub. Čim sam to izgovorio, Madona je rekla: „To je to.“ „Zvuči kao poziv“, rekla je. Tako su se spojile dve potpuno različite ideje koje su postale deo iste pesme. „I Feel So Free“ počinje velikim, raskošnim, ambijentalnim zvučnim slojevima. Oni podjednako podsećaju na ASMR iskustvo koliko i na stvaranje oblaka zvuka koji vas potpuno obavija. Pesma je nastala iz snažne lirske ideje – želje da se napiše pesma o povezivanju među ljudima.
Na ovom albumu veoma je prisutan i snažan duhovni sloj, slično kao na albumu Ray of Light, a zatim i na Confessions on a Dance Floor kroz pesme poput „Let It Will Be“ i „Isaac“.
Pre svega, ako govorimo o životnom iskustvu, Madonin život je toliko bogat da deluje kao beskrajna knjiga. Ispunjen je ljudima koje je upoznala, umetnicima sa kojima je sarađivala i scenama kojima je pripadala. Kada govori o Studiju 54, ona ne govori kao neko ko je to posmatrao sa strane. Ona govori kao neko ko je bio tamo. Bila je deo tog sveta. Bila je sa svim tim ljudima. Sva imena koja se pominju u pesmi „Danceteria“ upoznala je lično. Što se tiče duhovne dimenzije njenog stvaralaštva, Madona je istinski student života. To joj dolazi potpuno prirodno. Ali potreban joj je saradnik koji će joj pružiti svojevrsno ogledalo i podstaći je da o tim temama piše. Na kasnijem delu albuma nalazi se pesma „My Sins Are My Savior“. Njena osnovna ideja jeste da upravo ono zbog čega vas drugi kritikuju često predstavlja ono najvažnije u vašem životu – ono što ljudima zapravo otkriva ko ste. Mislim da mnogi veruju da je Madona kontroverzna samo zato da bi privukla pažnju. Po mom mišljenju, ništa nije dalje od istine. Ona samo neprestano drži ogledalo svetu i tera ga da pogleda samog sebe. Upravo to je poruka pesme „My Sins Are My Savior“. Ono zbog čega vas osuđuju često je upravo ono što vas definiše. To su stvari koje vas čine osobom kakva jeste. Poslednja trećina albuma mnogo je introspektivnija. Nakon snažnog plesnog početka, album vas vodi na jedno sasvim drugačije putovanje.
Posebno završna pesma „L.E.S. Girl“.
„Lower East Side Girl“ govori o trenutku kada napustite klub. Vraćate se kući u šest ujutru, sami ste i tada sve emocije konačno isplivaju na površinu. U toj pesmi Madona se iskreno suočava sa sobom. Pesme poput „I Feel So Free“, „Good for the Soul“, „One Step Away“, „Bring Your Love“ i „Danceteria“ prepune su energije. One vas ne spuštaju ni u jednom trenutku, ali smo od početka znali da želimo da završnica albuma bude svojevrsni emotivni proces isceljenja. Posle hedonizma i intenziteta, sasvim je prirodno da dođe trenutak kada ste spremni da pokažete i svoju emotivniju stranu.
Da li ste od samog početka znali da album mora da završi na taj način?
Mislim da je to jednostavno deo Madoninog umetničkog sazrevanja. Da je napravila album koji bi ostao samo na površini, publika ne bi mogla da ostvari tako snažnu emotivnu vezu sa njom kao kada počne da peva o stvarima koje su joj zaista lične. Dok smo pisali album, upravo takve pesme su spontano nastajale. Nismo mogli da ih potisnemo. Izgubila je maćehu. Izgubila je i svog brata Kristofera, o kome peva u pesmi „Fragile“.
Već dugo nismo čuli Madonu ovako ranjivu.
Mislim da je jedna od stvari koje najviše nosim sa ovog albuma upravo to koliko snažno zvuči njen glas. Madona ima veoma poseban vokal. Postoji samo jedna takva. Na pesmama koje su više okrenute klupskom zvuku vokali su znatno više obrađeni, ali mislim da će ljudi na ovom albumu čuti čitav spektar različitih vokalnih interpretacija. U pesmama poput „Fragile“ i „One Step Away“ glas je mnogo otvoreniji, prirodniji. Nije preterano doterivan niti ispoliran.
Na pesmama poput „Good for the Soul“ prisutne su i univerzalne životne teme.
Jedna od Madoninih najvećih vrlina jeste to što nikada ne pokušava da u jedan album smesti ceo svoj život. Svaki njen album govori o periodu života kroz koji upravo prolazi. American Life govori o vremenu u kojem je tada živela. Vreme u kojem danas živimo predstavlja prelaz između analognog i digitalnog sveta i nismo želeli da bežimo od te teme. Poruka pesme „Good for the Soul“ jeste podsetnik da se ponovo povežete sa sobom. Da se povežete sa ljudima oko sebe. Da se setite šta je ono što nam zaista prija dok živimo na ovoj planeti. Pesma ukazuje na to koliko usamljen može biti svet u kojem sedite kod kuće i nestajete u ekranu svog telefona. Šta zapravo znači sva ova tehnologija? Šta znači sav taj protok podataka koji neprestano kruži oko nas? Kako utiče na naš DNK? Kako menja ljudsku vrstu? Da li je veštačka inteligencija samo još jedan korak ka tome da ljudi evoluiraju u nešto sasvim drugo? Tehnologija duboko utiče na razvoj čovečanstva.
Da li već razmišljate o turneji Confessions II?
Trenutno smo potpuno usredsređeni na to kako ovu muziku najbolje izvesti uživo. Za sada nam se čini da joj najviše odgovaraju klubovi – mesta bez VIP sektora i bez VIP kulture, gde je granica između izvođača i publike gotovo neprimetna. Ako zamislite stadion, izvođač je fizički najudaljeniji od publike. Sve je veliko i monumentalno. Na drugom kraju tog spektra nalazi se noćni klub, gde Madonu od publike deli svega nekoliko koraka. Do sada smo shvatili da ovoj muzici upravo takav prostor najviše odgovara. Čak i kada smo nastupali na Tajms skveru, gde smo bili izdignuti u posebnoj konstrukciji, i dalje smo se osećali kao deo ljudi okupljenih na trgu. Za sada upravo tako želimo da predstavljamo ovaj album.
Charli XCX je izjavila da je plesni podijum mrtav. Kako vi gledate na to?
Bez obzira na to da li je to rekla ozbiljno ili ne, zaista cenim što je Čarli odlučila da zauzme potpuno drugačiji stav. Mislim da je važno da takva rasprava postoji. Verovatno je želela da se pobuni protiv onoga što smatra problemom VIP kulture. Zanimljivo mi je što mnogi pokušavaju da između Madone i Čarli naprave sukob. A zapravo govore veoma slične stvari. Ako Čarli kaže: „VIP kultura je ubila plesni podijum, zato ću otići u rok“, Madona kaže: „VIP kultura je ubila noćni život, zato ću se vratiti noćnom životu. Povezaću se sa ljudima i ukloniću VIP element.“ Dakle, njihove poruke imaju mnogo više zajedničkog nego što se na prvi pogled čini. Samo ih izražavaju na različite načine.
Radili ste sa Kajli, Džesi Ver, Dua Lipom, Scissor Sisters i sada Sabrinom Karpenter. Kako pristupate radu kada vam u studio dođe neka velika pop zvezda?
Pre svega, osećam ogromnu zahvalnost. Sve su to umetnici koji veoma dobro znaju ko su. Mislim da je moj posao da im pomognem da odu korak dalje od onoga što već jesu – da zajedno pronađemo novi pravac, nove muzičke puteve, ali da pritom nikada ne izgubimo ono po čemu su posebni.
Madona je vaša najduža kreativna saradnja.
Zaista jeste. Radimo zajedno već četvrt veka i još uvek imam osećaj kao da sviramo u školskom bendu. Jedini pritisak koji osećam jeste isti onaj koji i ona oseća – želju da damo sve od sebe. U suštini, ponašamo se kao deca u školskom bendu. Eksperimentišemo, zabavljamo se, ne plašimo se grešaka i nikada slepo ne sledimo pravila. Tako jednostavno funkcionišemo. Nil Tenant se često šali da smo nas dvoje kao sint-pop duo. A ako neko ima pravo da to kaže, onda je to on. Kreativno gledano, upravo tako se i osećam. Magiju kod Madone vidim kada nastupa pred publikom, ali podjednako je osećam i dok zajedno stvaramo muziku.
Na ovom albumu ima mnogo osvrta na njenu prošlost, čak i rep deonica u pesmi „Danceteria“ podseća na „Vogue“.
Poslednjih godina Madona je razmišljala o snimanju biografskog filma. Zatim je došla turneja Celebration. Sve to ju je nateralo da duboko zaroni u sopstvenu prošlost. Mislim da je ovo prvi period u njenom životu kada je zaista zastala i osvrnula se na sve ono što je proživela. Tek sada je imala priliku da sagleda koliko je njen život bio izuzetan i koliko su sva ta iskustva bila dragocena. Verujem da je upravo to oblikovalo mnoge tekstove na ovom albumu. To mogu da tvrdim sa stopostotnom sigurnošću. Bila je ovde i sinoć. Radimo na nečemu novom. Zapravo, sedite na njenom mestu. I danas je jednako okrenuta budućnosti kao što je oduvek bila. Razlika je samo u tome što je na ovom albumu bila spremna da se osvrne na sve ono što je doživela. Madona poseduje neverovatnu moć da isceljuje ljude – svojim glasom, svojim stihovima i svojom ličnošću. Zbog toga verujem da će ovaj album za mnoge biti izuzetno emotivno iskustvo.
Izvor: Attitude
Više tekstova iz broja 90 – jun 2026. možete pročitati na (Klik na sliku):
