Parada ponosa zakazana je za nedelju 18. septembar i planirana je šetnja od Slavije do Trga Republike. Biće to do sada najduža parada u Beogradu. Nedelja ponosa počinje 13. septembra, čiji je vrhunac sama šetnja.
Razgovarali smo sa Goranom Miletićem, članom Organizacionog odbora Parade ponosa.
Šta možemo ove godine da očekujemo kada je u pitanju Nedelja ponosa i Parada ponosa?
Koncept Nedelje Ponosa je prilično razvijen tokom proteklih godina i postoje delovi programa za koje postoji veliko interesovanje. Ove godine će svakako biti više događaja nego prošle godine, a program će biti raznovrsniji i realizovan na velikom broju mesta u gradu. Što se tiče Prajda, nova trasa je osnovna promena. Naime, ove godine krećemo sa Slavije i šetamo do Trga Republike. Idemo i korak dalje što se tiče same šetnje.
Da li će nas i dalje obezbeđivati hiljade policajaca? Da li smatraš da je došlo vreme da se broj policajaca koji obezbeđuju Paradu ponosa drastično smanji?
Teško je reći koliko će nas policajaca obezbeđivati ove godine, ali pretpostavljam da će se taj broj ponovo meriti u hiljadama. Međutim, odluka o broju policajaca na ulicama nema nikakve veze sa Beograd Prajdom, našim željama niti je moguće da zahtevamo nešto u vezi toga. Odluka leži na policiji i njihovim bezbednosnim procenama, koje se mogu promeniti i u poslednjem trenutku. Ono što je sigurno je da će se prisustvo policije postepeno smanjivati svake godine.
Šta Parada ponosa radi na povećanju broja LGBT učesnika iz Srbije?
Postoji mnogo toga što Parada ponosa radi tokom godine na povećanju broja učesnika iz Srbije. „Razgovori sa zajednicom“ se održavaju svakog meseca i na njima postoji dosta tema čiji je cilj da osnaži zajednicu i da poveća broj učesnika. Međutim, kada smo razgovarali sa kolegama iz drugih Prajdova u svetu, rekli su nam da je ovo fenomen koji je postojao i kod njih na početku. Naime, zajednica nikada ne izlazi u ogromnom broju u prvih nekoliko godina, a kasnije taj broj raste. Mislim da Srbija ima i dodatnu poteškoću, budući da smo imali četiri zabrane, jedan nasilan Prajd i medije koji su sve ubeđivali da će „krv liti ulicama“. Posle svega toga, još teže je motivisati ljude da izađu u velikom broju. Međutim, možemo biti veoma zadovoljni brojem učesnika u protekle dve godine, naročito ako imamo u vidu veoma mnogo opstrukcija sa kojima se Prajd suočava.
Prošle godine na Paradu ponosa su se naljutili liberali i najavili da više neće dolaziti na Paradu ponosa, zbog parole „Smrt kapitalizmu“. Pre toga na Paradu ponosa bili su ljuti levičari… Čini mi se da je Parada ponosa jedan od retkih događaja koji biva ucenjivan sa raznih strana, kao nekad na igralištu, ako mi ne daš igračku neću više da se igram s tobom?
Beograd Prajd (kao i svi Prajdovi u svetu) je veoma inkluzivan i uvek ćete na takvom skupu naći grupe koje se nikako ne slažu međusobno ili kojima se ne sviđa neka parola. Koncept Prajda je uvek povezan sa slobodom, a to znači da je teško da se svakome sve svidi. Ne mislim da je Prajd ucenjivan, već da svako iznosi svoje mišljenje, što je dobro i legitimno. U redu je da se nekom nešto ne svidi, a naš posao kao organizatora je da ne bude poruka i govora mržnje.
Kako vi vidite politički razvoj Parade ponosa u narednom periodu, naročito kada su u pitanju politički diskursi levica-desnica, kapitalizam-socijalizam, anti-vladini protesti?
Prajd je inkluzivan i naša osnovna poruka je da za svakog mora da bude mesta u Srbiji. Principi Prajda kao što su nediskriminacija, participativnost i inkluzivnost su svima dobro poznati, a između dva Prajda uvek postoji dovoljno prostora i modela za promišljanje razvoja Prajda u narednom periodu. Toga je bilo i tokom ove godine i zahvalni smo svima koji su sa različitih pozicija ovome doprineli.
Čuju se priče da će se inicijativa „Ne davimo Beograd“ pridružiti Paradi ponosa? Da li će to biti kidnapovanje fokusa sa problema LGBT zajednice?
Svaki pokret i grupa koji smatraju da LGBT zajednica treba da bude ravnopravna i da njeni pripadnici i pripadnice ne treba da budu žrtve nasilja i diskriminacije su i više nego dobrodošli. Štaviše, Beograd Prajd kao principijelni borac za slobodu okupljanja, ljudska prava i vladavinu prava podržava svaku grupu građana Srbije koji ima iste ciljeve. Političke partije takođe dolaze na Prajd i podržavaju ga u manjem ili većem obimu, bez obzira da li se nama neka od tih partija sviđa ili ne. Mesta ima za sve, ali je svakom ko dolazi jasno da je fokus Prajda unapređenje ljudskih prava LGBT zajednice. Zahvalni smo za svaku podršku i solidarnost koja je do sada iskazana.
Da li Parada ponosa u Beogradu teži da liči Paradi ponosa u Berlinu ili nekim drugim evropskim gradovima, gde je to velika gej žurka na ulicama? Koji Prajd je uzor beogradskom?
Beograd Prajd će uvek biti Beograd Prajd, kao što nijedan Prajd u svetu ne liči na neki drugi. Uvek postoji mnogo razlika i mi smo u kontaktu sa mnogo Prajdova u svetu, ali nigde se sve nije desilo preko noći. Gotovo svaki Prajd u razvijenim zemljama je sada komercijalni događaj gde se ostvaruje profit, što je daleko od onoga što je Beograd Prajd. Ako poredimo Prajd 2014. i Prajd 2015, videćemo da je prošle godine napravljeno jasan iskorak prema tome da ceo događaj bude relaksiraniji, sa muzikom i da počne da liči na žurku. Međutim, tempo i način promena zavisi od mnogo faktora. Lepo je reći da bi želeli da budemo kao npr. Stockholm Prajd (grad Stockholm je po veličini uporediv sa Beogradom), gde učestvuje oko 600.000 ljudi (učesnika i građana koji posmatraju) i na kojima 200 grupa (većina sa kamionima i vozilima) maršira nekoliko sati. Nažalost, ne vidim da je to moguće u Beogradu u bliskoj budućnosti, ali je mnogo toga već sad moguće i Beograd Prajd je svaki godine sve bolji. Ako uporedimo 2001. godinu i 2015. razlika je ogromna.
Koji od političkih zahteva Parade ponosa je do sada ispunjen?
Dosta političkih zahteva je u jednom delu ispunjen. Ako pogledamo listu zahteva iz 2014. godine, gotovo svaki zahtev je u nekom delu ispunjen. U nekim gradovima sada imamo oficire za vezu koji mnogo bolje rade, saradnja sa vlastima je bolja, a postoje nagoveštaji da bi neki od zakona na kojima se insistira uskoro mogli da se nađu pred vladom. Čak ni razgovor o Zakonu o istopolnim partnerstvima više nije tabu, a saradnja sa Parlamentom je mnogo bolja. Prajd jeste doprineo u velikoj meri svim ovim rezultatima jer je septembar definitivno mesec kada su predstavnici vlasti mnogo otvoreniji za razgovore o unapređivanju ljudskih prava LGBT zajednice. U domenu ljudskih prava, Prajd je već drugu godinu jedini napredak koji Srbija ima, što dovoljno govori o okruženju.
Ove godine imali smo i Ponos Srbije koji je održan sa minimalnim policijskim obezbeđenjem, solidnom posećenošću i velikom medijskom pažnjom. Kakav odnos Parada ponosa ima prema konkurenciji?
Mislim da je priča o “neslozi LGBT zajednice” postala pomalo dosadna i ne vidim da je bilo koja druga inicijativa koja ima za cilj podizanje vidljivosti LGBT zajednice neka konkurencija Prajdu. Svako ko za cilj ima unapređenje ljudskih prava i ne promoviše mržnju ili nasilje treba da bude u mogućnosti da se okupi bez obzira na broj učesnika, motive i metode. Što se tiče policijskog obezbeđenja, to nema veze sa organizatorom bilo kog skupa, već sa procenom policije koja u obzir uzima mnogo elemenata. Beograd Prajd je članica Evropske Asocijacije Organizatora Prajda i Međunarodne asocijacije organizatora Prajda (“InterPride”) čije članice su jedine prepoznate kao one koje organizuju velike godišnje događaje koji su unapred najavljeni (Beograd Prajd 2016. je prijavljen i najavljen u septembru 2015.). Pored toga u svim zemljama postoji veliki broj manjih inicijativa i uglavnom je svima njima prostor otvorio upravo veliki Prajd. Nije nikakav tabu reći da u nekim zemljama postoje okupljanja LGBT zajednice kojima je jedini cilj da kritikuju veliki Prajd. Sve je to normalno i deo je procesa koji se odvijaju u zajednici u nekoj zemlji. Što se tiče Srbije, prošle godine smo imali nekoliko drugih javnih skupova LGBT zajednice i to je odlično.
Zašto je važno da LGBT osobe dođu na ovogodišnju Paradu ponosa? Kako će im taj dolazak poboljšati život?
Građani Srbije moraju videti da smo tu, da postojimo, da smo pored njih i da smo sugrađani koji imaju iste probleme kao oni. Pored toga, imamo jedan dodatni identitet zbog koga imamo mnogo većih problema nego oni koji ne pripadaju LGBT zajednici. Dolaskom na Prajd činimo taj prvi korak u pravcu uživanja svih prava koje su garantovana svakom ko živi u Srbiji. Iako je nekima nejasna veza između slobode okupljanja i promene u životu treba biti realan i priznati ogromne promene koje su se desile u poslednjih 25 godina. Do 1994. je homoseksualnost bila krivično delo, do 2001. nismo imali nijedan zakon koji pominje seksualnu orijentaciju, a do pre par godina nismo mogli da izađemo na ulice bez napada huligana. Dolaskom na Prajd činite mnogo za sebe i LGBT zajednicu. To je malo koraka za vas, ali velika promena za budućnost i veoma netolerantno društvo u kome živimo.
Razgovarao: Predrag Azdejković
Leave a Reply