Umetnica koja je decenijama bila gotovo zaboravljena, a danas se smatra jednom od najznačajnijih slikarki 20. veka, Romaine Brooks ostavila je dubok trag ne samo u istoriji umetnosti već i u istoriji lezbejske vidljivosti. Rođena kao Beatris Romen Godar (Beatrice Romaine Goddard) 1874. godine u Rimu, u bogatoj američkoj porodici, detinjstvo je provela u atmosferi porodičnog nasilja, emocionalnog zanemarivanja i usamljenosti. Otac je rano napustio porodicu, majka ju je psihički zlostavljala, a iskustva iz ranih godina ostavila su dubok trag koji će kasnije biti vidljiv u njenom umetničkom izrazu. Nasleđeno bogatstvo omogućilo joj je finansijsku nezavisnost, zahvaljujući kojoj nije morala da slika po narudžbini niti da se prilagođava ukusima tržišta, već je mogla da razvije potpuno autentičan umetnički glas.
Brooks je najveći deo života provela između Pariza i Kaprija, gde je stvarala u vreme kada su evropskom umetničkom scenom dominirali kubizam, fovizam i avangardni pokreti. Za razliku od većine svojih savremenika, ostala je dosledna sopstvenom izrazu. Njene slike karakteriše gotovo monohromatska paleta sivih, crnih i belih tonova, zbog čega su je savremenici nazivali „orkestratorkom sivih boja“. Umesto spektakularnih eksperimenata sa formom, zanimali su je psihološka dubina, introspekcija i složeni identiteti ljudi koje je portretisala. Posebno su poznati njeni portreti žena snažnog karaktera, često prikazanih u muškoj ili androginijoj odeći, čime je dovodila u pitanje tadašnje rodne norme i konvencije.
Njena privatna biografija bila je podjednako nekonvencionalna kao i umetnost. Iako se 1903. godine formalno udala za Džona Elingema Bruksa, brak je trajao svega godinu dana. Oboje su bili homoseksualni, a sama umetnica nikada nije skrivala da je lezbejka. Tokom života bila je u vezama sa brojnim ženama, među kojima su bile ruska plesačica Ida Rubinštajn, umetnica Glak (Hannah Gluckstein), kao i druge pripadnice tadašnje evropske umetničke elite. Ipak, njena najvažnija i najduža ljubavna veza bila je sa američkom književnicom Natali Kliford Barni, jednom od najpoznatijih lezbejskih intelektualki svog vremena. Njihova veza trajala je više od pola veka i predstavljala je jedno od najdugotrajnijih i najpoznatijih partnerstava u istoriji LGBT kulture. Upravo zahvaljujući tom krugu umetnica, književnica i aristokratkinja, Pariz prve polovine 20. veka postao je jedno od retkih mesta gde su lezbejke mogle relativno slobodno da grade svoje profesionalne i privatne živote.
Brooks je na svojim platnima upravo tim ženama podarila dostojanstvo koje su retko dobijale u umetnosti tog vremena. Njeni modeli nisu prikazani kao objekti muškog pogleda, već kao samouverene, nezavisne i intelektualno snažne osobe. Njeni portreti žena u odelima, sa kratkom kosom i izraženom androginom estetikom danas se smatraju među prvim modernim umetničkim prikazima lezbejskog identiteta i rodne nekonformnosti. Mnogi istoričari umetnosti upravo u njima vide početke vizuelne reprezentacije kvir zajednice u modernoj umetnosti.
Posle Drugog svetskog rata Brooks se gotovo potpuno povukla iz javnog života. Njeno stvaralaštvo palo je u zaborav, a tek od osamdesetih godina prošlog veka, sa razvojem feminističkih i kvir studija, njena dela počinju da dobijaju zasluženu pažnju. Danas se smatra jednom od ključnih umetnica koja je spojila vrhunsku portretnu umetnost sa istraživanjem identiteta, pola i seksualnosti. Njeni radovi nalaze se u najznačajnijim svetskim muzejima, a izložbe posvećene njenom opusu potvrđuju da je Romaine Brooks bila mnogo više od izuzetne slikarke – bila je pionirka vidljivosti lezbejki u umetnosti i žena koja je svojim životom i delom pokazala da autentičnost može biti snažnija od svih društvenih očekivanja.
Piše: Sunčica Adamović
Više tekstova iz broja 90 – jun 2026. možete pročitati na (Klik na sliku):
