John Waters: Pedeset godina karijere


John Waters nije mogao ni da zamisli da bi nekome palo na pamet da uradi retrospektivnu izložbu njegovih radova, a još manje da to uradi ugledno njujorško Filmsko društvo Linkoln centra.

Johna Watersa je lako potceniti. On se, zajedno sa svojom trupom Dreamlanders iza koje se kriju ljudi koji su spremni da zaborave na svoje dostojanstvo ako je u pitanju neka bolesna perverzija, kao režiser i scenarista uvukao u njujoršku alternativnu scenu sa svim svojim prljavštinama u glavi. U Watersovom umu komedija je bezgranična. Od svojih kraćih debitantskih ostvarenja sve do prvog pravog filma “Modno Trasho” Waters obožаvа dekаdenciju. Loše je dobro, ružno je lepo, bolesno je smešno. Nije dopustio dа mu tаmo neke konvencije dаnаšnjice i većinа određuje štа je umetnost. Poslušаo je Ničeа i sаm odredio ono što je prihvаtljivo i ono što čini umetnost. Čаk tvrdi dа su prvi filmovi delimično finаnsirаni krаđom po prodаvnicаmа. Da li bi trebalo da se smejemo sceni u kojoj lezbijska rvačica pokazuje svoj ogroman penis, rezultat brzopotezne promene pola, ili kada se dvoje junaka filma “trpaju” iznad kokoške koja želi da pobegne?

Danas je John Waters postao brend. On nastupa, piše knjige, vodi tv emisiju i oblikuje mejnstim scenu tako da ona može da svari sve ono što on servira još od sedamdesetih godina. Nije režirao još od 2004. godine, ali to je još uvek onaj čovek koji je progurao Divine u jedan od najpoznatiji mejnstrim film 1988. godine – “Hairspray”. Njegov humor se ušunjao u Holivud preko ostvarenja poput “Serial Mom”, “Pecker” i “Cecil B. DeMented”.

Da li ste završili sa režiranjem? Da li su filmovi i dalje bliski i dragi Vašoj duši?

Waters: Da, ali ja samo želim da ispričam priče. Nakon mog poslednjeg filma nisam mogao da nađem sredstva za snimanje narednog. Klima u filmskoj industriji se promenila. Oni žele da napravim film bez para. Moja poslednja knjiga se nalazila na listi bestselera tako da sam tu prošao mnogo bolje. Ali napraviću još neki film. Do sada sam snimio šesnaest filmova, nije da nisam pričao priče kroz taj medij. Ja idem tamo gde ljudi žele da im ja pričam priče. Nastupam u pozorištu, pišem knjige, izlažem fotografije – ja sam čovek sa nekoliko karijera. Moj raspored je pun naredne dve godine. Još uvek imam sastanke u vezi sa dogovorom oko snimanja filma “Fruitcake” koji je parodija na dečje božićne filmove, ali videćemo. Ne znam da li će taj film da bude snimljen, ali i ako ne bude, ja imam još toliko mnogo projekata.

ČITAJTE:  Alfonso Baron: Un Poyo Rojo u Beogradu

Izvukli se Edith Massey sa njenog regularnog posla da bi je ubacili u projekte poput “Pink Flamingos”, “Female Trouble” i “Desperate Living”?

Waters: Ona bi ponekad u sred snimanja izgovorila glasno radnju koju je trebalo da odigra i koja je u scenariju bila napisana u zagradi. Edith je bila naturščik. Ona je volela da bude u filmu. Volela je pažnju i uzbuđenje. Ali je mrzela da pamti tekst. Imala je problema s tim. Ona je ipak bila deo našeg ansambla. Možete da je vidite u filmu “Pink Flamingos” kako sedi u svojoj ogradici, nju i njene grudi. Izluđivala je ostale glumce kada je grešila sa svojim tekstom. Ipak, Edith je imala nastup i ličnost koju normalne holivudske glumice nikada ne bi mogle da odigraju. Bila je stvarna. Ona je i pored svega u stvarnosti bila slatka ženica koja radi svoj mali posao. Volela je svoju ulogu u filmu “Desperate Living” jer je dobila kostim kraljice. Nije bila gola.

“Pink Flamingos” je bio ozbiljan produkcijski korak napred u odnosu na Vaša ranija ostvarenja. Kako ste uspeli da nađete finansije za film?

Waters: Pare za taj film mi je pozajmio moj otac. Vratio sam mu svaki dolar zajedno sa kamatom. On nikada nije odgledao taj film. Bio je užasnut njim. Ali to je bila ljubav. On je znao koliko sam opsednut filmom i bio je iznenađen kada sam mu vratio novac. Moji roditelji su finansirali sve moje filmove na početku. Ja sam im vraćao novac, a onda ponovo pozajmljivao da bih snimio naredni. Za “Pink Flamingos” su mi rekli da im ne vraćam novac već da ga odmah uložim u naredni film. “Ne moraš da ideš na koledž, ali nemoj od nas da tražiš još novca”, rekli su mi.

ČITAJTE:  Ida Prester: Mlade žene treba ohrabrivati

Da li je bilo teže da radite filmove kada ste započeli saradnju sa filmskim studijima koji nisu bili Vaš otac?

Waters: Dobio sam novac za “Desperate Living” i delimično za “Polyester”, ali to je bilo dok sam radio za New Line Cinema, dakle ipak još uvek nije bio pravi Holivud. Podržavali su me tokom tog perioda. Za njih sam uradio “Hairspray”, “Pecker”, i “A Dirty Shame”. Bob Shaye iz ove kuće mi je bio najveća podrška u holivudskom sistemu. Jedini put kada je za mene bilo lako da nešto uradim bilo je posle filma “Hairspray”. Kada sam nakon toga predložio projekat “Cry-Baby” svi su želeli da to uradim. Tada mi je dosta pomogao moj prijatelj, autor filma “Revenge Of The Nerds”, Jeff Buhai koji mi je pokazao kako bih trebalo da uradim stvar. Moji agenti su tada bili advokatski tim. Svaki studio je želeo da to uradimo. Bio sam uzbuđen. Sećam se kada smo za “Hairspray” imali prikolice na snimanju. Sada, za “Cry-Baby” smo imali kranove i velike reflektore. Bio sam zapanjen.

“Polyester”, “Hairspray” i “Cry-Baby” su Vas udaljili od avangarde. Da li je to bio Vaš izbor ili su Vas naterali?

Waters: Nikada nisam pisao “Hairspray” sa idejom da to bude komercijalni hit. Slučajno sam se bavio temom tinejdžerskog plesnog takmičenja u Baltimoru. Ta tema nije užasavala ljude, ali sam bio iznenađen kada je prošla. Kada sam snimao “Cry-Baby” to je bio mjuzikl o pedesetim godinama, tako da sam odmah znao da to nije film za ponoćne projekcije. Nije ni trebalo da bude. Budžet je bio oko jedanaest miliona dolara. Ja sam realista. Znam da što više novca ljudi daju oni će imati više smernica. Ako želiš da radiš film bez smernica radi ga bez para. Ali ja sam ga uradio i krenuo napred sa njim. Hteo sam da dosegnem što više ljudi sa njim. U filmu “Cry-Baby” devojka plače i pije sopstvene suze. Teško da je to izdaja principa. Često u šali kažem da želim da izdam sebe, ali da niko ne želi da me zakupi.

ČITAJTE:  RuPaul: Kraljica filozof

Mnogi smatraju da je “Serial Mom” Vaš najčudniji film. On je imao konvencionalnu glazuru, ali je sadržina bila sadistička.

Waters: Mislim da je to moj najbolji film. Možda. Ne zbog glumačkih zvezda koji se pojavljuju u njemu već zato što sam za njega imao dovoljno novca i znanja o tome kako se prave filmovi. Nema Divine u ovom filmu. Možda je moj najbolji film u kome se ona pojavljuje “Female Trouble” zato što je to jedni film koji sam napisao za nekoga ko je tako ekspresivan.

Ima li momenata u vašim filmovima gde rečenice u vašem scenariju prevazilaze prvobitne namere?

Waters: Postoji rečenica u filmu “Female Trouble” koja je toliko bizarna da me ljudi često zapitkuju za nju. To funkcioniše. “Ne bih sisala tvoj jadni kurac čak ni da se gušim, a da se kiseonik nalazi u tvojim mudima!” Neki od dijaloga, način na koji su izgovoreni, odglumljeni – postigli su tačno ono što mi je i bila namera. Ja ne sedim i ne gledam moje filmove, ali mi ih ljudi često citiraju.