Marko Srejić je srpski novinar i prezenter koji je nedavno objavio drugi deo svoje autobiografije „Diši…“. U pitanju je veoma lična, iskrena i otvorena knjiga za koju i sam autor, u uvodnom tekstu, navodi kako se nada da će „dospeti u ruke onih pred kojima znam da me ne bi bilo sramota da stanem potpuno go i da me vide sa svim mojim manama, nedostacima, ožiljcima…“ Bio je ovo povod da porazgovaramo sa njim.
Već na početku pišete kako je „za gej dečka iz provincije Beograd Diznilend”. Koliko se taj „Diznilend” vremenom pretvorio u nešto mnogo komplikovanije?
Sve postane mnogo komplikovanije kada se „zaigraš” i pomisliš kako je u toj bezazlenoj igri neće biti posledica. Baš zato što Beograd često postane jedno ogromno igralište, prepuno raznih atrakcija, kao što sam i napisao u veoma naivnim godinama i sa „prtljagom” koji vučeš sa sobom, vrlo lako možeš da se pogubiš tu. Čak ni to nije strašno, samo ako uspešno nakon svega odlučiš da pronađeš sebe, jer uglavnom to najčešće gubimo u tom naizgled naivnom, šarenom svetu, prepunom baš svega.
Zašto je tako teško u gej zajednici ostvariti stabilnu monogamu vezu? Da li je promiskuitet dar za gej populaciju ili njeno prokletstvo?
U gej kulturi, promiskuitetnost se tretira kao nešto bezazleno i bezopasno, a i te kako ima posledice. Ovo govorim iz ugla nekog ko je isto tako posmatrao na tu fazu. Postaje ogromno prokletstvo kada poželiš da ostvariš stabilnu, monogamnu vezu, nadam se da sam dovoljno detaljno i temeljno opisao taj lifestyle u knjizi “Diši…”. Zašto, kako i kada se prepuštamo istom stanju. Prepričavamo svoje seks avanture i govorimo o tome u društvu često kao o nečemu što ne može da se odrazi na našu potrebu da budemo u monogamnoj vezi, zato mi se čini da više nažalost monogamne veze i ne postoje. Termini poput open relationship su sve učestaliji i to je koncept koji odbijam da razumem. Ali da konkretno odgovorim, da promiskuitetnost u gej svetu je prokletstvo, koje smo odlučili da upakujemo i predstavimo kao dar koji nam je dat da možemo da živimo baš onako kako želimo.
Koliko je teško pisati autobiografski roman kada znate da će se u njemu prepoznati ljudi iz Vašeg života?
Nisam nikada pokušao da pišem nešto što je čista fikcija, nešto što nisam doživeo i osetio. Moj život, kao i životi ljudi koji su deo mene, koje sam sreo, upoznao su mi uvek bili inspirativni. Zato mi je mnogo lakše da prenesem i prepričam nešto što je bilo deo mene ili nekog iz mog okruženja.
U knjizi nema mnogo skrivanja ni u emotivnom ni u fizičkom smislu. Koliko je teško napisati eksplicitnu scenu koja neće delovati kao provokacija, već kao prirodni i logični deo nečijeg života?
Kada sam pre četiri godine odlučio da pišem “Diši…” dao sam sebi dovoljno vremena da razumem tu buku u sebi, koja je tražila da izađe napolje, želeo sam da razumem šta želi da kaže i na koji način. Smatram da je taj najsiroviji način pričanja jedne priče ujedno i najispravniji. Ovog puta sam se trudio da ne romantizujem ekstremno, jer nema ničeg romantičnog u jednom toksičnom, patološkom odnosu.
Da li se promenio način na koji danas gledate mlađeg sebe?
I te kako, ono što mi je najvažnije, a u čemu mi i jeste pisanje ove knjige pomoglo je da zaista oprostim sebi, da zaista razumem sebe, a najveća borba je upravo bilo to. Godinama nisam uspeo sebi da oprostim i da definišem zašto sam ulazio u određene odnose, zašto sam sebi dozvoljavao neke situacije, ali sam danas jako smiren i potpuno ok sa svakom svakim svojim potezom. Zvučaće kliše i kao moderna psihologija, ali sve sam to tada bio ja i to je najbolje što sam tada znao.
U jednom intervjuu ste rekli kako ste se godinama bežali, skrivali i zatvarali u sebe. Da li danas imate osećaj da ste pronašli mir ili je to i dalje proces?
Mir je preskupa stvar. Pre bih rekao da sam danas u vrlo dobrim odnosima sa svojim bićem i sa svim onim što sam bio i što sam sada. Imam i iskustvo koje mi ne dozvoljava da pravim nepromišljene i brzoplete poteze i to je ono što mi donosi mir. A uvek je neki proces u meni…
Koliko Vam je rad na emisiji „Metar moga sela”, kroz razgovore sa potpuno različitim ljudima, promenio pogled na sopstvenu priču?
Rad na formatu kakav je emisija “Metar moga sela” je potpuno promenio moj odnos prema ljudima, prema komunikaciji. Pune četiri godine radim na toj emisiji i dalje mi je izazov i to mi je najvažnije. Razgovori sa potpuno običnim ljudima u njihovim rodnim mestima, naučilo me je da iskorenim tu neku vrstu potisnutog besa koji sam imao prema svemu onome ružnom što me je vezivalo za moje rodno mesto. Naučio sam da volim svoj deo života koji sam proveo u rodnom selu.
Deluje kao da je „Soba” bila knjiga u kojoj ste tek virili iz ormana, a „Diši…” knjiga izlaska među ljude. Kako bi izgledao treći deo te priče?
“Galama” u mom telu je trenutno namirena objavljivanjem knjige “Diši…”, svakako ukoliko ponovo nešto poželi da urla iz mene i izađe na papir, biće takođe sirovo, ogoljeno i baš onako kako jeste.
Koliko je danas u Srbiji teško pronaći izdavača za knjigu koja govori o usamljenosti, seksualnosti i gej identitetu?
Ne bih se preterano udubljivao u ovu priču, iz razloga što verujem da je ljudima kojima je pisanje profesija sve ovo navedeno u pitanju dosta poznatiji teren. Ja nisam uspeo da pronađem zajednički jezik sa izdavačima kada je u pitanju druga knjiga. Od jedne izdavačke kuće sam dobio odgovor da je previše eksplicitna, od druge da trenutno nisu zainteresovani za štivo sa lgbt temom. Zato sam odlučio da sve to uradim u sopstvenoj režiji.
Ima li trenutaka kada poželite da neke stvari ipak niste napisali?
Hm… ponekad jedino zažalim što sam bivšem napisao da mu opraštam prevaru i da možemo ponovo da budemo zajedno.
Razgovarao: Milan Aranđelović
Više tekstova iz broja 90 – jun 2026. možete pročitati na (Klik na sliku):
