Od vremena kada sam počeo da se bavim aktivizmom 2007. godine do danas, mnogo toga se promenilo. U Srbiji su stari lekovi zamenjeni savremenom terapijom koja ima manje neželjenih dejstava i lakše podnosi. Umesto papirnih recepata koji su propisivani iz meseca u mesec, imamo elektronski recept kojim se lekovi propisuju na više meseci i koji štiti privatnost pacijenata sa HIV-om. PrEP je takođe zvanično postao dostupan i zakonski regulisan, iako još uvek nije na listi lekova koje pokriva Fond za zdravstvo osiguranje. Napokon, došli smo i do početka rekonstukcije Infektivne klinike u Beogradu, gde se leči najveći broj pacijenata sa HIV-om u Srbiji.

Svaki put kada pomenem neke od ovih promena, sa zadovoljstvom se setim doprinosa koji smo dali. Naš aktivizam je u nekim trenucima bio ključan, ne samo zalaganje moje organizacije, već ukupno. Ponekad smo ulazili u konflikte, jer smo pozivali na odgovornost, “boli oči”, insistirali na stvarima koje se moraju promeniti. Nažalost, neretko se kod nas kritika shvata lično, dok sa druge strane često nema dovoljno znanja ni volje da se stvari promene i sistem bolje uredi. Politikom nezameranja, došli smo do toga da godinama i decenijama stvari ostaju nerešene. Jedan od takvih bajatih problema je način na koji se sahranjuju osobe koje su preminule od HIV-a i drugih zaraznih bolesti. O ovoj temi smo puno govorili medijima, ali želim da nešto više ovom prilikom kažemo i za Optimist, budući da je HIV gorući problem gej zajednice a još uvek nedovoljno vidljiv.

Udruženju “Potent” se pre par meseci obratila osoba zbog problema sa sahranom njenog, nedavno preminulog oca, koga smo redovno posećivali tokom boravka u bolnici. Naime, iz pogrebnog preduzeća koje je porodica preminulog angažovala, stigla je informacija da oni ne mogu da obuku pokojnika u kapeli jer je bio HIV pozitivan, već da će biti sahranjen u istoj vreći u kojoj je dopremljen iz bolnice. To je porodici, kao i nama, zvučalo da se radi o pogrebniku koji ne zna šta je HIV i da je ovo neki slučaj diskriminacije. Međutim, to nije bio izolovan slučaj. Brzo smo došli do saznanja da praksa sahranjivanja u crnim vrećama u Srbiji postoji decenijama, iako mi o njoj ništa nismo znali. Kontaktirali smo ljude iz Instituta za javno zdravlje Srbije, Zavoda za javno zdravlje Beograd, Studentske poliklinike. Ni oni nisu znali da se na taj način postupa sa preminulima od zaraznih bolesti. Ispostavilo se da su tome znali samo zaposleni na Infektivnim klinikama i porodice preminulih, iako o tome nisu javno govorili. Valjda niko nije verovao da tu praksu mogu promeniti…

Pokušavajući da pronađem koji to zakonski akt reguliše ovu oblast, došao sam do “Pravilnika o uslovima i načinu postupanja sa posmrtnim ostacima umrlog lica” iz 2016. godine. Dakle, ne tako davno je donesen ovaj Pravilnik koji upućuje da se pripreme posmrtnih ostataka za čin sahrane ne vrši kod osoba koje su preminule od zaraznih bolesti. Njihova tela bi trebalo da se stave u crnu vreću koja se ne otvara, već se smešta u metalni sanduk, a potom u drveni. U Pravilniku nema razlike između kuge, kolere, bolničkih infekcija, ili HIV-a i hepatitisa. Propisano je i to da su pogrebnici dužni da u postupanju sa svim posmrtnim ostacima nose punu zaštitnu opremu: zaštitno odelo, maska za lice, rukavice… Ipak, pored takve zaštite, pravilnik nalaže da se ne vrše pripreme posmrtnih ostataka onih koji imaju HIV (šišanje, sečenje noktiju, oblačenje…). Postavlja se pitanje, šta se dešava kada osoba koja ima neku zaraznu bolest i ne zna za nju, pogine u saobraćajnoj nesreći. U stvari, vrlo je očigledna besmisao ovog Pravilnika da o tome ne treba puno raspravljati. Stvar je elementarne logike. Ako lekari mogu da operišu pacijenta sa HIV-om koristeći standardne mere zaštite, onda taj isti princip treba da važi i za pogrebnike. Šta više, nijedan slučaj prenosa HIV-a sa beživotnog tela na pogrebnika nije zabeležen u svetu.
Nakon suočavanja aktivista Potenta koje žive sa HIV-om, sa saznanjem o ovakvom načinu postupanja prema umrlima sa HIV-om, bilo je puno emocija, a neki nisu mogli da mirno spavaju noćima. Svi smo bili besni i povređeni što se tako nečovečno postupa sa ljudima koji su i tokom života vrlo diskriminisani u svim oblastima života. Kontaktirali smo neke članove rodbine naših korisnika, koji su potvrdili da su i sami prošli isto poniženje kada su bili odbijeni da svoje preminule obuku u odela koja su pripremili za taj čin. Poneseni emocijama i odlučni da se borimo, sastavili smo inicijativu o promeni ovog Pravilnika, imajući kao uzor neke primere dobre prakse u svetu. Suština našeg dopisa upućenom Ministarstvu zdravlja bila je da se definiše kod kojih zaraznih bolesti je neophodna primena posebnih mere opreza. Kod nas se koristi termin “zarazne bolesti” (communicable diseases), za sve bolesti koje su prenosive (transmitted). Reč “zarazno” (contagious) već izaziva strah prema HIV-u i generiše strah prema osobama koje žive sa HIV-om. Ali, to je za sada rečnik koji se upotrebljava u medicini. Ne treba zaboraviti da lečenje HIV infekcije dovodi do nemerljivog broja virusnih čestica u krvi kada je osoba neinfektivna. Da parafraziram dr Danijelu Marić iz Novog Sada: Danas je lečena HIV infekcija jedna nezarazna hronična infekcija.

U borbi za promenu ovog Pravilnika i ove prakse, iskoristili smo medijsku pažnju kako bi široj javnosti poslali neke važne poruke. Kritikovani smo da “širimo paniku” od onih koji ništa nisu uradili godinama, a donosioci odluka su govorili da je bilo dovoljno samo da pošaljemo dopis. Možda je moglo i tako, odnosno, možda je neko drugi do sada to mogao da uradi, ali nije. Mi smo dan nakon što smo uputili dopis Ministarstvu poslali i saopštenje medijima i urodilo je plodom. Neke stručne komisije su dale svoja pozitivna mišljenja o Inicijativi za promenu Pravilnika i uskoro će doći finalni potez ministra zdravlja. Na nama je da ispratimo ceo proces i pozdravimo promene koje očekujemo. Nakon toga sledi borba da se promeni praksa kod pogrebnika i da se i njima ukaže na važnost nediskriminatornog postupanja i poštovanja dostojanstva osoba koje su umrle od ove polno prenosive infekcije.

Ovo je sve jako važno, jer utiče na kvalitet života osoba koje žive sa HIV-om, na motivisanost da se leče, pa samim tim i na javno zdravlje. Naš zadatak je da uklonimo sve prepreke za neometano lečenje osoba koje žive sa HIV-om. Da više nema te vrste straha od diskriminacije kada osoba treba da se testira i otkrije svoj HIV status, kada odlazi lekaru ili stomatologu po medicinsku pomoć. Treba stvoriti uslove za ravnopravno postupanje prema osobama koje žive sa HIV-om i da na kraju, da svi mi tako i postupamo. Posebno je važno da diskriminacija ne postoji u gej zajednici: u klubovima, saunama, na grinderu… Ne treba zaboraviti da gotovo svaki deseti gej muškarac u Srbiji ima HIV. To ne sme da bude razlog za podele, već za zajedničko delovanje.

Autor je aktivista Nacionalnog centra za seksualno i reproduktivno zdravlje – Potent

Piše: Bratislav Prokić

Više tekstova iz broja 53-54 – jun 2020. možete pročitati na (Klik na sliku):

5 Shares

Leave a Reply

Your email address will not be published.

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.