Proćiće još (nadajmo se, malo) vremena pre no što kucne čas da kvir književnost iskorači iz nametnutog joj, nepopravljivo klaustrofobičnog zabata i sa margine kroči što bliže sredini glavnotokovske pisane reči, kada će dominantna biti priča o sagledanim dometima konkretnih dela tog tematskog podprofila, a ne ukazivanje na činjenicu da kvir književnost i dalje, u ovoj eri novorođenih isključivosti i vazda pogubnog i otrovnog bigotizma, eto, i dalje postoji i opstaje, pa tu i tamo uspeva i da se probije sa oboda nešto bliže središtu narečenog glavnog toka. U međuvremenu, to nam je, što nam je, ništa ne treba zaboraviti ili, naprosto, smetnuti sa uma, te valja notirati sve novo što sa tih metaforičnih adresa stiže, posebno, ono što dobaci do naše začudno izdržljive, ali istovremeno i klimave i ovim ili onim počesto uzdrmane i ugrožene knjižarske ponude. Ovog puta obe knjige nam stižu iz kataloga iste izdavačke kuće – kuće Veseli četvrtak, koja se nakon neporecivog uspeha u domenu strip-izdavaštva, u poslednjih godinu dana usredsredila se i na pisanu književnost u tradicionalnijem joj smislu. Na sreću, dve knjige koje će se naći pod krovom daljeg toka ovog zbirnog/dvojnog prikaza međusobno su primetno raznorodne, nazovimo to tako, i po pitanju izvorišta i u aspektu ishodišta im.
Roman „Razlažeš sećanje“ češkog autora Mareka Torčika (1993), proznog pisca, pesnika i publiciste, dolazi nam iz sfere naturalističke umetničke proze evropske podfele sa idejnim središtem u fenomenu identitetske nesnađenosti i teskoba koje prirodno proističu iz nje. Zvaničan sažetak otkriva i sugeriše sledeće: „U 3.37 ujutro, telefonski poziv i noćni razgovor s majkom uzburkaju mirnu površinu sećanja glavnog junaka romana. Vraćaju ga u doba adolescencije u moravskom gradu Pšerovu, ka iskustvima kvir dečaka koji odrasta u konzervativnom industrijskom mestu, u porodici koja jedva sastavlja kraj s krajem. Tako polako izranja slika jednog surovog okruženja koje kažnjava različitost. Junak doslovno rastavlja svoje pamćenje, kao kada razgledamo stare fotografije i tražimo sitne detalje koji često otkrivaju više od onoga što je na prvi pogled očigledno. Kroz na mahove surovu priču o majci, ocu i dedi, o vršnjačkom nasilju, alkoholizmu, kao i o suočavanju sa sopstvenom drugačijom seksualnom orijentacijom, autor razlaže na najsitnije delove ne samo vlastita sećanja već i neku vrstu kolektivnog pamćenja cele porodice.“ Ovo je, kanda, dovoljno da ukaže da nas ovaj uspeli debitantski roman (na srpski ga je preveo Uroš Nikolić) u žižu kvir književnosti vraća klaustrofobičnost drugosti kojoj je fatumski dato da se dogodi i odvija i na geografskoj margini, u okruženju preovlađujućeg konzervatizma nepremostivo dubokih korena. Kao reference u slučaju ovog romana navode se i Eduard Luj (Gotovo je s Edijem Belgelom, „Istorija nasija“) i Oušn Vong („Na zemlji smo nakratko divni“), a kako su oba narečena pisca prisutna i u prevodima na srpski jezik, mogli bismo se saglasiti da u ovom Torčikovom delu ima i Lujevog bespogovornog verizma, kao i Vongove eteričnosti. Mimo toga, Torčik je (za prvi roman) iznašao osoben glas i put, izbegavši potom dve važne i vratolomne zamke – „Razlažeš sećanje“ nije puka aproprijacija zapadnoevropskih matrica, tropa i stilema u istočni/centralnoevropski okvir, a ni u tragovima nema one iritantne navade po kojoj pisci i ini pripovedači (filmski, recimo) dragovoljno srljaju put svojevrsne varijacije na ’misery porn’, odnosno, kada prodaju (kako to i obično biva, za jeftine pare) čemer rubova evropskog istoka kako bi se konzumenti te i takve proze sa ’relaksiranijih’ adresa osećali bolje po pitanju sopstvenih životnih i društvenih okolnosti.
Na drugoj strani je vampirska saga „Izgubljene duše“ iza koje stoji Popi Z. Brajt (što je dugogodišnji pseudonim Bilija Martina). Ta je žanrovski prilično osvešćena i jasno određena proza smeštena u i dalje neizraubovani svet gotičarske supkulture, pa „Izgubljene duše“ (u prevodu Miloša Cvetkovića) pružaju povoda za čitalačko uživanje iz nekoliko pravaca. U smislu sažetka ovaj je pozamašni roman (sa oko 400 stranica teksta sitnijeg proreda) od strane ovdašnjeg izdavača predočen ovako: „Oni su gotičari: mladi, lepi, našminkani ili prirodno bledi, s napirlitanim, ofarbanim kosama: odeveni u crnu kožu, svilu ili mrežice, vitki, androgini. Vole crnilo, groblja, smrt, lobanje, ukletost. Oni su „deca noći”… Neki čak i poziraju kao vampiri – ali šta biva kad u svet mladih rokera i darkera upadnu pravi, večito mladi vampiri? Na drumovima između Srednje Amerike i egzotičnog Nju Orleansa na krajnjem Jugu odvija se ova složena, erotična horor epopeja o potrazi za sobom, zalivena obiljem alkohola, krvi i drugih telesnih tečnosti.“ Dakle, „Izgubljene duše“ spaja suštinski svakako srodno i komplementarno – gotičarski svet (sa sve pratećem mu estetizacijom i stilizacijom) i priču o nelagodama i neravninama u iznurujuće dugim životima vampira sa adresama u svet onih kojima kismet nije namenio da žive večno ili makar vekovima. Naravno, ima tu i erotike, što je ukras ovog nam doba – eros uvek i svugde, a „Izgubljene duše“ očekivano i taj aspekt rabe sa izraženom žanrovskom preciznošću i relaksiranošću, te ovaj roman može pridobiti poklonike i po toj osnovi. Kako je ta priča, sva u kontekstu ajlajnera, neonskih frizura, čipke, somota i bižutirije, u potpunosti porinuta u svet drugosti koja hrabro staje na crtu stereotipnosti i sklonosti većine da zaklon potraži upravo pod kišobranom iste, ovde ima dosta prostora i za jasno pozicionirane i inače prominentnije gej likove, a čija je distribucija ovde sprovedena u delo u skladu sa navikama i mogućnostima ovog, našeg doba. S druge strane, možda i nužna žrtva ove konsekventno postavljene i na kraju i ispripovedane priče je fokus na moralne implikacije te povesti u celini odmeravamo, ali tim finesama mogu i možda prevashodno treba da se bave autori kao što je Marek Torčik, te o tome nekim drugačijim povodom neki drugi put.
Piše: Zoran Janković
Više tekstova iz broja 90 – jun 2026. možete pročitati na (Klik na sliku):
