„Stoga ispovedajte svoje grehe jedan drugome, i molite se jedni za druge da budete isceljeni. Mnogo može postići molitva pravednika.“
Jakovljeva 5:16
Nakon deset godina poznanstva, druženja, a sada i prijateljstva, Vendi i ja smo se uputili u „moj kraj“. I ako je prvi deo ovog nenamernog podserijala govorio o onome što proživljavamo na beogradskom asfaltu od drugog dela se očekuje apsolutna promena. A pošto aktere ne možemo promeniti, mada smo, usaglasićemo se, apsolutno nepredvidivi, lokacija će biti u potpunom kontrastu. Jednog ponedeljka, ranom zorom, uputili smo se putem Banata, kako bismo posetili ne samo svetinje tog okruga, već i moju porodicu.
„Pančevački most, tu te čekam, nemoj da kasniš“, podvukla je Vesna znajući da nisam preterani ranoranilac (sem kada su veličanstveni podvizi nalik ovom u pitanju). Odmah nakon ulaska u automobil najavio sam dolazak ukućanima. Prvo sam zvao babu sa mamine strane. „Šta ćeš da jedeš kad stignemo?“, upitao sam Vesnu. „Samo da ima banatske supice, ostalo je svejedno“, odgovorila mi je. Porudžbina je izvršena ekspeditivnije od hotela sa maksimalnim brojem zvezdica, a oduševljenje što ćemo se zajednički družiti merilo se i u povremenoj tremi sa najpozitivnijim ishodom.
Prva lokacija bila nam je manastir Mesić, nadomak mog rodnog grada Vršca koji čuva vernu kopiju ikone Presvete Bogorodice – Dostojno jest. Originalna svetogorska ikona nalazi se u manastiru Kareja, pred kojom je Arhangel Gavrilo otpevao istoimenu pesmu. Mesićka ikona pred kojom smo se pomolili stigla je u manastir 1803. godine i predstavlja veliku duhovnu utehu i isceliteljsko mesto. I zaista, kada priđete drvenom tronu iznad kog neprestano gori neugasivo kandilo možete osetiti blagostanje, jačanje nade i vere. Ukoliko, naravno, dovoljno otvorite svoje srce za takvu uzvišenost. U manastiru Mesić, tačnije, u manastirskoj prodavnici, upoznali smo i monahinju koja je nedavno započela svoj put istine. Sa njom smo razgovarali najviše o istoriji mesta. Bila je izuzetno raspoložena, puna znanja i istančanog ukusa za preporuke svega što smo kupili.
U vožnji između manastirske topline i tople banatske supice upitao sam Vesnu da li bi bila moja gošća na filmu „Bog je tamo iznad duge“. Na poziv produkcijske kuće i ekipe koja me je uverila u svoju profesionalnost, nekoliko meseci pre ovog događaja pristao sam da budem jedan od protagonista tog dokumentarca. On jeste, prema priznanju autora jednim delom inspirisan serijalom koji upravo čitate, ali je takođe zamišljen i kao izuzetna narativna celina o kvir vernicima sa ovih prostora. Vesna je sa zadovoljstvom prihvatila učešće, unapred najavljujući da je moj plus jedan kada bude premijera, što naravno, nisam niti mogao niti želeo da odbijem.
Dvadesetak minuta kasnije parkirali smo ispred moje kuće ali… „jao, Stefane, zaboravila sam…“. Jer u goste se ne ide praznih ruku. Iako je već u manastirskoj prodavnici uzela poklone i za tu priliku, bez kafe i slatkiša očigledno nema razgovora. Duplirala je artikle pred oduševljenom prodavačicom objašnjavajući joj da ide „i kod maminih i kod tatinih“ na šta je prodavačica odgovorila „znam, znam, mamini su već bili kod mene i rekli da imaju specijalnu gošću“. Ne moram ni da naglasim koliko smo se smejali. U prvoj kući otišli smo na ručak, razgovor i kratku dremku, a u drugoj, odnosno tatinoj kući, dočekala nas je kafa koja je prerasla u skoro debatnu atmosferu između Vesne i nadaleko poznate baba Bose nakon čega su se zagrlile i napravile nezaboravnu fotografiju. Pored dobre zabave nismo ni primetili da se ušunjala lažna informacija kada počinje večernja služba u manastiru u Hajdučici koja je bila naše naredno odredište.
Neprijatelj nije uspeo da pobedi. Mada smo propustili službu, čim smo ušli iza i dalje otvorenih manastirskih kapija, dočekala nas je sestra koja nas je srdačno sprovela u samo srce ove svetinje. Prepoznavši priču o mojim precima koji su u tom selu živeli, kasnije i prepoznavši i Vesnu, razgovor je od planiranog petnaestominutnog obilaska ušao u treći sat koji ocenjujem kao najprijatniji, rekao bih i najkorisniji u svom dosadašnjem iskustvu verskog života. I pošto smo probili sve vremenske granice, Vesna je morala da odbije poziv moje „bivše žene“ na preukusnu večeru. Njih dvoje su se kratko pozdravili na parkingu kada me je dovezla ispred zgrade, a nas dvojica smo uživali u hrani, utiscima i svemu onome što jedino Ljubav, iako više zvanično nismo u vezi, može u zajednici da probudi. Jer Ljubav ne prestaje. Ako prestane, onda to nije ni bila. Pred spavanje sam video Vesninu poruku, verovatno najkraću koju sam ikada od nje dobio: „Hvala ti“. Ostavio sam Viber srce na njoj i odgovorio nešto duže: „Hvala i tebi“. Dobio sam uzvraćeno Viber srce. Snimajući dan na filmskom setu smo pokidali. Baterije su bile stopostotno napunjene duhovnim imunitetetom. A kada osetite da se prazne makar i za jedan procenat ispovedajte se jedno drugome. Zbog vas. I zbog Ljubavi.
Piše: Stefan Mihajlovski
Više tekstova iz broja 90 – jun 2026. možete pročitati na (Klik na sliku):
