Grčki mitovi naseljeni su zaljubljenim parovima kao što su Zevs i Ganimed, Apolon i Hijacint, Ahil i Patroklo… Važno je, međutim, razumeti kontekst. U antičkoj Grčkoj, odnosi između muškaraca, naročito između starijeg i mlađeg, bili su deo društvenih normi i obrazovnih sistema, a ne i izraz identiteta u današnjem smislu. Mitovi su te obrasce reflektovali i kreirali priče o moći, ljubavi, strasti, žudnji i sudbini.
Grčka mitologija je veoma fluidna. U njoj nema strogih granica između različitih vrsta ljubavi, već prikazuje svet u kompleksnih želja bogova i smrtnika.
U vremenu u kom se savremeno društvo ponovo bavi pitanjima identiteta i slobode, ovi mitovi dobijaju novo značenje. Oni nas podsećaju da su priče o ljubavi oduvek bile šire, bogatije i neuhvatljivije nego što ih danas često zamišljamo.
Sve ovo veoma dobro zna i britanski glumac i prezenter Stiven Fraj koji je odlučio da se uhvati u koštac sa pohotnim bogovima, nestašnim herojima i nesrećnim smrtnicima i da ponudi svoj doprinos popularizaciji grčkih mitova i napiše knjige „Grčki mitovi“, „Grčki heroji“, „Troja“ i „Odiseja“.
U knjizi „Grčki mitovi“ Fraj prepričava osnovne mitove, od haosa i stvaranja sveta do uspostavljanja olimpijskog poretka. Knjiga je zamišljena kao pristupačan, moderan uvod u grčku mitologiju, bez potrebe za predznanjem. „Grčki heroji“ prate podvige, čudovišta i avanture heroja, njihove slabosti i tragedije. To su priče o smrtnicima koji pokušavaju da se izbore sa sudbinom i bogovima.
U „Troji“ britanski glumac prepričava ceo Trojanski rat, od njegovih uzroka do pada Troje, uključujući Ahila, Hektora, Parisa i Helenu. Za razliku od originalne „Ilijade“, koja pokriva samo deo rata, ova knjiga daje kompletan narativ. Na sličan način Fraj pristupa i svom radu na „Odiseji“. Ovde Fraj ne prepričava samo originalnu „Odiseju“, već daje širu sliku celog perioda posle Trojanskog rata. Tako, recimo, prikazuje Agamemnonovo ubistvo po povratku kući, bavi se osvetom Oresta, uključuje i priče koje vode ka rimskoj mitologiji (Enej), ali i radove pesnika iz devetnaestog veka. Knjiga funkcioniše kao velika završnica cele mitološke sage, a ne samo kao jedna avantura.
Ono što krasi Frajeve mitove jeste to što piše modernim, razgovornim stilom, koristi moderan humor i ironiju, čak i u dijalozima između heroja i bogova, kao i fusnote i objašnjenja da približi mitologiju.
„Da biste čitali ovu knjigu, ne morate ništa da znate – ona počinje sa praznim univerzumom“, piše Fraj u uvodu knjige „Grčki mitovi“. „Nema apsolutno ničeg akademskog ili intelektualnog u vezi sa grčkom mitologijom; ona je zarazna, zabavna, pristupačna i zapanjujuće čovečna.“
On kombinuje zabavu i znanje, ali ni na trenutak ne vređa inteligenciju čitalaca, već, naprotiv, očekuje dovoljno širok um da prihvati kompleksnost čitave teme.
Njegov prevashodni cilj je da priče budu čitljive i današnjem čitaocu, a ne da ostanu „teške“ kao originalni epovi. Istovremeno, Fraj čitav serijal stavlja u kontekst kako bi približio transformaciju čitavog društva. Tako u „Grčkim mitovima“ Fraj opisuje i svet u kome su ti mitovi nastali, društvo u kome se prirodne pojave objašnjavaju kroz delovanje i ćudi božanskih bića, a poštovanje bogova predstavlja ljudski pokušaj da se spase od nedaća.
U „Grčkim herojima“ bogovi su se smestili na Olimp i retko kada intervenišu, ali čudovišta zaostala iz mitskog doba su i dalje na Zemlji, te su potrebni heroji da se izbore sa njima. U „Troji“ se opisuje poslednji veliki mitski sukob u kome učešće uzimaju i bogovi, dok u „Odiseji“ božanstva polako prepuštaju odlučivanje ljudima i stvaraju temelje budućih država klasičnog doba.
„… čovečanstvo se pomerilo od bogova, bogovi nam se više nisu ukazivali i zahtevali žrtve, nisu se parili s nama, nisu nam naređivali, niti na nas bacali kletve, niti nas uzdizali na nebo kao sazvežđa“, piše u zaključku Stiven Fraj.
Posle „Odiseje“ grčki svet će utonuti u viševekovni mrak, da bi iz njega zakoračio u svetlo doba filozofije, komedije, tragedije i demokratije, i svega onoga na čemu će se temeljiti zapadna civilizacija.
Bogovi nam više nisu bili potrebni.
„Sem što su i dalje ovde“, zaključuje Fraj. „Kad god se naš razum rve s našim nagonima, u nama se bore Apolon i Dionis. Svi oni su u nama: Hermesova drskost i veselost, Atinina mudrost, Aresov bes, Hestijina prijatna jednostavnost, Hefestova veština, Herina gordost i dostojanstvenost, Zevsova veličanstvenost i hirovita nedoslednost, i lepota, okrutnost, pronicljivost, sjaj i ludilo celog blaženog panteona.“
Čitaocima ovog magazina bi ove knjige posebno trebalo da budu zanimljive avanture Oresta i Pilada. Orest je sin Agamemnona, kralja Mikene, dok je Pilad njegov rođak i najbliži prijatelj. Odrastali su zajedno, praktično kao braća, i od najranijih dana razvili izuzetno snažnu vezu. Antički autori su ih opisivali kao „jednu dušu u dva tela“, što briše granicu između prijateljstva i ljubavi.
„Pilad i Orest su bili silno zaljubljeni, na veliko zadovoljstvo Strofija i Anaksibije, koji su ih poredili sa Patroklom i Ahilom“, piše Fraj. „Doći će vreme kada će svaki od njih morati da razmišlja o braku i deci, ali zasad je njihova uzajamna strastvena naklonost predstavljala izvor radosti i zavisti širom kraljevstva.“
Do kraja knjige njihov odnos ostaje zapečaćen kao jedna od najlepših i najzagonetnijih veza u grčkoj mitologiji, priča o ljubavi koja nikada nije do kraja definisana, ali je uvek apsolutna.
Iako je rad na Odiseji trebalo da se okonča tokom „pandemijskih godina“, možda upravo zbog toga je ova knjiga objavljena tek 2024. godine, što je ispalo kao srećna okolnost da srpsko izdanje, u prevodu Branislave Erak, Studio Leo objavi neposredno pred premijeru istoimenog filma u režiji Kristofera Nolana.
Stiven Fraj uspeva ono što je retko kome pošlo za rukom, a to je da drevne i često „teške“ priče približi savremenom čitaocu, bez gubitka njihove dubine i značaja. Njegove knjige, od „Grčkih mitova“ do „Odiseje“, funkcionišu kao most između antičkog i modernog sveta, kao i između epske tradicije i današnje potrebe za jasnim i živim pripovedanjem.
U tom smislu, „Odiseja“ ne predstavlja samo kraj jednog književnog projekta, već i zaokružen pogled na čitavu epohu u kojoj su bogovi oblikovali sudbine ljudi, dok su ljudi postepeno učili da preuzmu odgovornost za sopstvene izbore. Upravo u toj promeni leži i najveća vrednost Frajevog pristupa. On ne prepričava mitove samo da bi ih sačuvao, već da bi pokazao koliko su i dalje prisutni u savremenom čoveku.
Jer, kako i sam sugeriše, bogovi možda više ne silaze među ljude, ali njihove priče nikada nisu nestale.
Piše: Milan Aranđelović
Više tekstova iz broja 89 – april 2026. možete pročitati na (Klik na sliku):
