U svetu naših dana, a u popularnoj kulturi i umetnosti kao širem joj izvorištu neizostavno, doktrina šoka, to istrajno oslanjanje na efekat šoka, je postojana stavka. Na stranu, što, ako ćemo pošteno, to je i jeste najjednostavnija i najrabljenija prečica, baš kao što i u sferi i dimenziji stvarnih i privatnih života srećemo ljude koji iz krajnje jednostavnih poriva koriste doktrinu šoka, s prvenstvenim ciljem da u datim okolnostima istaknu vlastitu posebnost i u što jasniju žižu gurnu svoja ekskluzivna mišljenja, čak i kada zdravi razum ukazuje da u tom naletu ima i dosta lako zametljive usiljenosti. Sve to, dabome, ne znači, da isti ti ljudi, a i Holivud i pritoke mu (sa ovih ili onih meridijana i geografskih adresa) nanovo neće posegnuti za istom tom doktrinom šoka čim se ukaže iole zgodnija prilika za to. Tako u žiži ovog dvojnog prikaza naći će se dva filma koja iz ovog ili onog ugla i sa različitim krajnjim dometima koriste upravo doktrinu šoka, naravno, skrojenu po meru savremenog narativnog filma, odnosno, filma klasičnog fabularnog ustrojstva.
Neka prvi na radaru i vagi za, poželjno, što preciznije merenje bude ostvarenje „Mother Mary“, koji dakako ne treba pomešati sa prošlogodišnjim srpskim filmom „Majka Mara“ u režiji Mirjane Karanovića. Premda ta dva filma imaju i dovoljno jasnu, naravno, posve slučajnu poveznicu, tj. zajednički sadržatelj – oba se bave i/ili se makar iscrpljuju pokušajem da nekako zatome solipsizam kao krupnu boljku u svojoj biti. To će reći da oba filma namerno i/ili nenamerno, između svega ostalog, manje-više implicitno govore o teretu koji nosi one koji su odbili da se (na vreme) oslobode ropstva vlastitoga sopstva. Iza filma „Mother Mary“ u kreativnom smislu na prvom mestu stoji Dejvid Loueri, koji tu drži pozicije i scenariste i reditelja. On je, inače, prevashodno direktor fotografije koji sve češće, da to još jednom izrazimo tako, proširuje područje svoje borbe, te već neko vreme u apoziciji iza njegovog imena sa punim pravom mogu da stoje i odrednice scenarista, producent i reditelj. Loueri nije gadljiv ni na glavnotokovski film srednjačkih ciljeva i ishodišta (kao, na primer, u slučaju filmova „Pitov zmaj“, „Petar Pan i Vendi“ i „Starac sa pištoljem“), ali posvećeniji filmovi sigurno brzo i lako prepoznaju da mu srce prvenstveno bije u pravcu filmova koje možemo da označimo i štambiljem arthausa, pa još i iz podfele ’teška umetnost’. To je bio slučaj sa ostvarenjima mu „Priča o duhu“, „Zar oni nisu sveci“ i „Zeleni vitez“, i to bi bio sasvim legitiman, pa samim tim i neupitan izbor da u krajnjem zbiru svi ti filmovi ponajpre nisu primeri jalovog umetničarenja, odnosno, navade po kojoj autori u nemogućnosti da ispričaju priču filmskim jezikom zapravo stignu i zakopaju se na koti anti-filma, filma kao izgovora da se dela iz kontre sa veoma diskutabilnim postignućima na kraju tog ionako veoma neizvesnog i trusnog puta.
I upravo to čini srž anamneze filma „Mother Mary“ koji počiva na kakvoj-takvoj priči rudimentarnog zapleta o pop-zvezdi u vrtlogu psihičke i egzistencijalne krize, koja kroz poduži niz dijaloških tirada pokušava da objasni svojoj otuđenoj kostimografkinji (igra je odveć mrtvoozbiljno Mikaela Koel) kakvu haljinu ženi i kakva joj je haljina potrebna za novu tačku unutar koncertnih nastupa. I svega tu izlišnog i pogubnog ima, i to u izobilju – praznog hoda, blefiranja na putu potrage za nekakvim smislom, glasne, razmetljive i nadasve šmirantske glume (na prvom mestu En Hetavej, koja je (vlastitim izborima) u potpunosti izgubila facijalnu ekspresiju/ekspresivnost, kao, avaj, najvažnije glumačko oruđe)… Što je najčudnije, na drugoj strani imamo premalo muzike (a deo muzike za film je radila i Čarli XCX!), premalo iskrene emocije i nehinjene emotivnosti, pa „Mother Mary“ biva prilično neugodno i naporno gledalačko iskustvo, gde sve pršti od pretencioznosti i navodne dubokoumnosti, a ta dimna zavesa ni na mahove ne uspe da prikrije besmisao celine, kao ni ispraznost delova.
Znatno povoljniji utisak, pak, ostavlja komični telesni horor (body horror) „Touch me“ scenariste i reditelja Edisona Hejmana, s tim da odmah mora biti nedvosmisleno naznačeno da ovaj njegov film, uz sve svoje kvalitete i sveukupni (a osetno relaksirani) šarm ne uspeva da dobaci do visova sada već čuvene „Supstance“ sa Demi Mur i Margaret Kuali od pre samo par godina. „Dodirne me“ je više komedija, dok je horor tu ipak na prvom mestu smislen i učinkovit ukras neophodan da se preciznije i utemeljenije postavi priča o dvoje bliskih prijatelja koji oboje postanu zavisni od dodira sa vanzemaljskim bićem koje možda namerava da zavlada ovim našim svetom. Istini za volju, „Touch me“ se kroz svojih stotinjak minuta trajanja račva i u možda previše motivskih i tematskih tokova nego što je to bilo nužno ili samo poželjno, ali ta neumerenost lako može biti sagledana i kao jedna od njegovih jačih strana. Hejman je svestan da (barem na ovoj tački svoje karijere) nikako ne može da parira Dejvidu Kronenbergu, kao i dalje suverenom kralju telesnih horora u filmskom mediju, ali za pohvalu je da „Touch me“ istrajava na suštinski lahorastom tonu i konsekventnom izlaganju i vođenju priče, što pravi zdravu ravnotežu sa šokantnošću polazne premise. „Touch me“ onda na koncu biva zdrav i prav primer one sorte nezavisnog/indi filma gde odmereno poigravanje sa žanrovskim postulatima i kanonima, a što posledično dovodi do filma koji ima rezona preporučiti za gledanje, baš kao što je i sam ovaj film dovoljno rečita preporuka nekih budućih mogućnosti/sposobnosti svog udarnog autora.
Piše: Zoran Janković
Više tekstova iz broja 90 – jun 2026. možete pročitati na (Klik na sliku):
