Mnoge Albanija asocira na „poslednju zabit“ Evrope, na bunkere i siromaštvo. Albanija zaista i jeste jedna od najsiromašnijih evropskih država koju decenijama prožimaju duboki kontrasti. Ovo je zemlja velikih suprotnosti – ulicama prolaze Mercedesi pored zaprežnih kola, luksuzne vile dele komšiluk sa polu porušenim kućicama siromašnih Albanaca, devojke i mladići obučeni po poslednjoj modi na ulici se mimoilaze s onima u tradicionalnoj nošnji i belim kečetom na glavi, albanskom verzijom turskog fesa. Država koja je decenijama živela gotovo hermetički zatvorena pod palicom Envera Hodže mahom je zadržala tradicionalne patrijarhalne obrise društva koje je ostalo duboko homofobično, a organizacije za ljudska prava kažu da gejevi u Albaniji suočavaju sa surovim nasiljem i diskriminacijom, neki od njih dodaju, ne tako ekstremnim nasiljem kao u Srbiji.

Albanija broji oko 3,5 miliona stanovnika. Smatra se da većinu čine Albanci muslimanske veroispovesti (oko 70%) zatim pravoslavne (oko 20 %) i katoličke (oko 10%) S druge strane, Albanija je među državama s najmlađim stanovništvom u Evropi – prosek starosti je 28 godina.

Pojedina istraživanja koja je sprovela ESS (European Social Survey) uvrstili su Albaniju u naj homofobnije društvo među državama koje su bile uključene u istraživanje. Prema istraživanju ESS-a 53 odsto Albanaca veruje da “gejevi i lezbejke nemaju pravo da otvoreno iskazuju svoju seksualnost”. Osim Hrvatske, anketa ESS nije uključila druge zemlje na Zapadnom Balkanu, za koje se veruje da imaju isti snažan, a možda i snažniji otpor prema LGBT populaciji. Ista anketa je pokazala da velika većina Albanaca ne odobrava seks pre braka, a 95 odsto ispitanika izjavilo je da nije imalo seks ni zajednički život sa partnerom pre samog braka.

Xheni Karaj, LGBT aktivistkinja iz Tirane, komentarišući rezultate ESS ankete izjavila je da: „rezultati ankete odražavaju stvarnu diskriminaciju prema članovima LGBT zajednice s kojom se ona suočava svakodnevno“, dodajući da je „to deo mentaliteta koji nas ne vidi kao pripadnike društva, a najčešće homoseksualnost tretira kao pojavu uvezenu iz razvijenih zemalja i da homoseksualci jednostavno ne postoje u Albaniji. Oni prosto ne prihvataju da pripadnici LGBT populacije postoje oduvek u Albaniji i da smo mi i kao takvi još uvek Albanci“.

Anketa je takođe pokazala da su Albanci na dnu indeksa društvenog poverenja. Prema rezultatima ankete ESS-a Albanci ne samo da ne veruju jedni drugima, već još manje u svoje nacionalne institucije, političare i političke stranke. Pitanje je kako bi naše, domaće, institucije i političke stranke prošle u ovakvom istraživanju.

O položaju homoseksualaca u Albaniji govori i činjenica da je do juna 1995. godine homoseksualnost bila tretirana kao zločin. Član 137. Krivičnog zakona je predviđao kaznu i do 10 godina zatvora za one za koje se utvrdi da su homoseksualci. Izmenjen zakon sada predviđa kazne samo u slučaju prinudnih homoseksualnih odnosa i onih koji uključuju maloletnike. Izmenama zakona i skidanjem tereta „zločina“ sa homoseksualnosti došlo je do blage liberalizacije odnosa države prema LGBT populaciji što je omogućilo i stvaranje prvog zvanično registrovanog Udruženja homoseksualaca. Albanija je 2010. godine usvojila nov zakon kojim se zabranjuje svaki vid diskriminacije na osnovu seksualne orijentacije i koji predviđa zatvorsku kaznu u trajanju do pet godina.

Ipak stanovništvo u Albaniji ostalo je izrazito antihomoseksualno nastrojeno. „Ako se javno deklarišemo kao homoseksualci, ne možemo da dobijemo pristojan posao, odrekne nas se porodica. Samo Albanci znaju kako je teško kada te se odrekne cela porodica“ – kaže Naser Almalek, sekretar Udruženja homoseksualaca.

LGBT populacija u Albaniji obično za susrete i upoznavanje koristi parkove u koje krišom dolazi isključivo noću. Homoseksualci u Tirani se služe određenim šiframa kako bi se prepoznavali i dogovarali sastanke. Porodice pripadnika LGBT populacije obično ne žele da znaju šta njihovi sinovi rade. Ako homoseksualci svoju seksualnost drže u tajnosti, iza zidova, uglavnom je sve u redu. Porodice ih se ne odriču. Međutim, čim neko javno kaže da je gej, porodica ga odbacuje. To je ogroman pritisak koji pojedinci ne mogu da izdrže i često „izlaz“ nalaze u samoubistvu.

DUG PUT DO PARADE

Albanske organizacije za zaštitu prava homoseksualaca o organizovanju Parade ponosa prvi put su javno progovorili 2012. godine najavljujući da će 17. maja u Tirani održati prvu Paradu ponosa u istoriji Albanije. “17. maj će biti poseban dan… Prvi put u Tirani će biti podignuta LGBT zastava”, poručio je tada Altin Hazizaj iz organizacije “Pink ambasada”. Najava Parade ponosa je odmah naišla na oštru osudu Ekrema Saphiuja, zamenika ministra odbrane i vođe Rojalističke stranke, koji je izjavio da bi učesnike “gej parade trebalo pretući palicama”.

Dve godine kasnije pripadnici LGBT zajednice u Tirani održali su 17. maja ove godine, na Međunarodni dan borbe protiv homofobije i transfobije, prvu Paradu ponosa u Albaniji, prošavši centrom grada sa velikom zastavom duginih boja.

Uprkos kiši, učesnici su napravili veselu atmosferu, uz zvuke pištaljki i bubnjeva, a prošli su gradom u pratnji policije bez incidenata. Pod sloganom “Reci DA ljubavi”, Parada ponosa održana je u završnici Festivala različitosti, koji su organizovali Pink ambasada, Kuća ljudskih prava i organizacija Open Mind Spectrum. Festival različitosti održava se već dve godine u Tirani, u saradnji Pink ambasade i većeg broja organizacija civilnog društva, ali i javnih institucija.

Usledila je reakcija 57 ljudi, albanskog porekla, iz javnog života Albanije, Kosova i Makedonije koja je osudila LGBT populaciju javnom deklaracijom kojom su pozvali na „očuvanje porodice i nacionalnih vrednosti“. Vodeća LGBT organizacija u Albaniji osudila je ovakve anti LGBT manevre naglasivši da „ovakvi pozivi pseudo-intelektualaca dolaze od onih koji žele da Albaniju pretvore u Saudijsku Arabiju, gde žene moraju biti pokrivene maramom od glave do pete a gej ljudi treba da budu osuđeni na smrt“. Oni su naglasili da se „LGBT osobe bore za društvo u kome svako može da živi u dostojanstvu i jednakim pravima. LGBT populacija bori se svaki dan protiv mržnje, diskriminacije, nejednakosti i neznanja! Albanskoj porodici opasnost ne dolazi od LGBT zajednice, njena propast leži u nejednakosti među svojim članovima, gde muškarac i jedino muškarac može da odluči u ime svih i o svemu unutar porodice“.

Nije izostala ni javna podrška LGBT populaciji Albanije u odbrani jednakih prava na život, u odbrani načela: Sloboda, jednakost, bratstvo!

Albanija se svakako promenila i menja se. To je postala zemlja koja polako u bogatstvu različitosti vidi prednost. Svakako da je potrebno još vremena da LGBT populacija dobije priznanje svojih prava, a pre svega da bude prihvaćena unutar svojih porodica i društva u celini, ali svaki mali korak ka tome novi je uspeh za sigurniju i srećniju budućnost LGBT populacije u Albaniji.

Piše: K.M.

Related Posts