Da nije pomalo posustalih homofoba, čovek bi pomislio da je srpski LGBT javni prostor preminuo i sasvim nezapaženo bi prošao izlazak iz štampe zbirke priča „Ukus pelina“ američke književnice Popi Z. Brajt. Međutim, tu su se našli branitelji porodičnih vrednosti koji su na Fejsbuk stranici Orfelin izdavaštva, koji je i objavio ovu knjigu, danima izražavali gnev, ogorčenost i razočarenje što je ova zbirka objavljena. Tako nam izvesna Marija Petrov otkriva kako Popi Brajt na engleskom znači „svjetlo govance“ (ne otkrivajući nam šta na engleskom znači ono „Z“). „Zamislite sve fetiše i izopačenosti koji se kriju iza toga“, piše Marija. Mariji se čini da „sve ovo liči na propagandu nekih nakaradnih vrijednosti“ i nada se da „ovo nije nagovještaj budućeg smjera“.
„Do sada su obični ljudi ovo ignorisali ali sada im već ulazite u kuće i tražite da vam daju djecu“, zabrinuta je Ivana Radulj zbog izlaska zbirke horor priča. „Ili ćete vratiti u svoja ustavom zagarantovana prava i prestati sa ovakvim pritiscima i propagandom ili ćete vremenom izgubiti sve što ste dobili“.
Ipak, najdalje je otišao izvesni Muhamed Sarajlić koji citira i kači snimak sa Jutjuba na kome mudruje Boško Obradović. „Počelo je sa Stivenom u Dinastiji“, upozorava drug Muhamed nakon čega će postaviti klip sa vođom srpskih desničara.
Ono što ne znaju, jer da znaju ne bi lupetali, gotik je, kao prva faza u razvoju horora bio kvir od samih svojih početaka. Tome nije razlog samo što su neki od autora ovog žanra bili homoseksualci poput Horasa Volpola („Otrantski zamak“), Vilijama Bekvorda („Vatek“), Oskara Vajlda (dekadnetni kvir neogotik „Slika Dorijana Greja“) već u skladu sa definicijom samog pojma kvir kao nečega što preispituje paradigmu politike identiteta. Mnogi ovu povezanost kvira i gotike objašnjavaju time što je u to doba bilo zabranjeno da se piše o takvim stvarima (čak i da nije nisu postojale reči za homoseksualnost i gej) tako da su pisci koristili prihvatljive oblike kakav je horor i fantastika i metafore za pričanje priče.
Kvir autori i autorke uvek su osećali privlačnost ka gotik hororu jer se ovaj u svojoj tematici bavi Drugošću, manjinskom, demonizovanom, „čudovišnom“. To su teme sa kojima se kvir autori i publika sa lakoćom poistovećuju čak i kada sama dela (možda naročito tada) nemaju direktnu LGBT tematiku i gej likove. Navikli na skrivanje i život na margini kvir osobama kodirani jezik i čitanje između redova idu od ruke. Ova tematika istovremeno može biti privlačna ne samo onima koji su u seksualnom smislu kvir, već i svim onim strejt čudacima i čudakinjama koji se ne uklapaju u tradicionalne i većinske društvene norme.
Nije ni čudo što su ti manjinski glasovi koji su odjeknuli žanrom uspeli da se nametnu mejnstrim publici. Jedan od njih bio je i gej autor Klajv Barker. U svom mladalačkom gnevu on je svoj odnos i shvatanje horora suprotstavljao dominantnom.
„Moje su knjige sasvim suprotstavljene knjigama Džejsona Herberta i Stivena Kinga“, izjavio je Bejker. „Njihove su knjige rukovođene smrću, a moje su životom. Ja pišem o čudnosti koju opažate krajičkom oka pravim avanturama koje samo čekaju da otpočnu. Džejms Herbert i Stiven King hoće vašu krv. Njihove knjige imaju taj buržoaski mentalitet koji se ogleda u nazoru da ako je nešto čudno – upucajte ga. Oni se boje različitosti i misle da ako je nešto različito, da pripada tamnoj strani; ako je nešto drugačije, ono se namerilo na njih. Njihove knjige su sve o osnaživanju stutusa quo. Duboko konzervativne.“
I zaista, horor knjige su tokom osamdesetih dospevale na vrhove bestseler lista tako što su postajale sve konvencionalnije, ode malograđanskim idealima i shvatanjima porodičnih vrednosti i buržoaskog društva. Stiven King je svoja čudovišta uvek kažnjavao za prestupe, a „normalnim“ srednjeklasnim likovima pružao mogućnost da se iskupe i spasu svoju dušu i telo.
Horor je, kako to piše doktor horora Dejan Ognjanović u pogovoru ove zbirke, kao nevoljeno dete mejnstrima uvek obitavao na marginama kulturne scene da bi, tokom osamdesetih godina minulog veka, to siroče konačno ostvarilo svoj američki san i od subverzivnog glasa sa margine, glas Drugosti, postao svoje naličje – glas rulje, većine sklone linčovanju manjina i onih koji se usude da budu različiti. Horor je pod mudrim rukovodstvom Stivena Kinga tokom osamdesetih postao glas one rulje koja je spalila Frankenštajnovo čudovište.
I baš tada se, nedugo posle Barkera, pojavljuje i Popi Z. Brajt. Rođena je kao Melisa En Brajt u Nju Orleansu. Majka ju je naučila da čita pre nego što je napunila tri godine. Pre nego što je savladala pisanje mala Melisa izmišlja i kazuje svoje priče u magnetofonsku traku. Jedna od tih priča, „Zločesti miš“ biće objavljena na CD-u mnogo godina kasnije. Nije imala ni pet godina kada pravi knjižice o slepim miševima i piše priče sa naslovim kao što je „Napad čudovišta od blata“. Fascinirana je smrću tako da nije čudo što joj prvi san nije da postane pisac već grobar.
Nakon razvoda roditelja sa majkom odlazi u Severnu Karolinu gde će ostati narednih trinaest godina. Često posećuje oca koji je nastavio da živi u Nju Orleansu. Od kako je naučila da piše ne prestaje sa tom aktivnošću, a napisane priče šalje krajnje neprikladnim časopisima. U srednjoj školi pokreće andergraund časopis „Stakleni goblin“. Zahvaljujući tome oko sebe okuplja grupu ostalih školskih čudaka i otpadnika. Reganova omladina je časti etiketom „komunjara“ i na školskom sandučetu joj neko piše pretnje smrću.
Prvu priču „Opcionalna muzika za las i klavir“ objavljena joj je pod imenom Popi Z. Brajt u veoma popularnom i tiražnom časopisu „Horor Šou“. Nakon još nekoliko objavljenih priča u ovom časopisu koji je u najboljim danima dostizao tiraž od deset hiljada primeraka, Popi dobija titulu zvezde u usponu.
Ova titula skreće na nju pažnju Daglasa Vintera, uglednog urednika, priređivača antologija i autora najbolje dotadašnje biografije Stivena Kinga i osobe kojoj se Popi divi. Kao konsultant u jednoj izdavačkoj kući Vinter joj šalje pismo u kome od nje traži roman. Ovo pismo je prekretnica u njenom životu. Donosi odluku da napusti fakultet koji i inače mrzi i da se sasvim posveti pisanju svog prvog romana. Dok piše roman, da bi preživela, radi nekoliko zanimljivih poslova između ostalih i kao poslastičarka, kao starateljka o miševima, slikarski model i kao striptizeta.
Uprkos trudu izdavačka kuća za koju je Vinter radio odustaje od edicije horor knjiga, tako da njen rukopis nekoliko godina čami u fioci. Međutim, na jednom književnom događaju upoznaje znamenitog pisca fantastike Harlana Elisona koji je oduševljen njenim kratkim pričama i koji je upoznaje sa pravim književnim agentom koji njen rukopis počinje da nudi raznim izdavačima. Tako kreće njena karijera koja će je u jednom trenutku povezati i sa Kortni Lav. Kao velika ljubiteljka romana „Izgubljene duše“ Kortni je želela da joj baš Popi Z. Brajt napiše biografiju i za to joj je dala pola miliona dolara. Popi ovu knjigu naziva „prilično sočnim i čitljivim komadom pop-kulturnog đubreta koji mi je finansirao mnoga putovanja, pisanje kratkih priča i brigu o životinjama“.
Naredni projekat joj, takođe, donosi dosta novca. Naime, izabrana je kao jedna od autora serije romana zasnovanih na stripu „Vrana“. Kao ljubiteljka filma koji je urađen po tom stripu, a ne i stripa, Popi traži honorar koji smatra preteranim i neprihvatljivim. Međutim, izdavač pristaje na njenu cenu i Popi od tog novca putuje sa mužem do Italije, Holandije, Jamajke, Njujorka, San Franciska, a sa majkom u Australiju.
Nakon karijere spisateljice horora, na raskršću vekova, Popi totalno menja svoj kurs. Napušta horor žanr i okreće se pisanju humorističkih i romantičnih romana iz života kuvara i vlasnika restorana u Nju Orleansu. Njen privatni život trpi još veće promene. Popi se deklariše kao transrodna osoba i započinje hormonsku terapiju kao pripremu za promenu pola i menja ime u Bili Martin. Ovo možda i nije čudno, ako se ima u vidu da je za sebe oduvek pričala da je gej muškarac zarobljen u ženskom telu.
Tokom nešto više od deset godina koliko se bavila pisanje horor priča Popi Z. Brajt je ostavila dubok trag iza sebe. Zajedno sa Barkerom Popi je nova krv u stivenkingovskoj učmaloj baruštini.
Svi likovi u delima Popi Z. Brajt su usamljeni, izopšteni, napušteni, lutaju bez cilja i svrhe. Planiranje svetle budućnosti, konvencionalnog života, porodice za njih su nemoguće. Oni traže neke alternative tradicionalnoj porodici, gradeći zajednice između partnera ili grupe istomišljenika. Njene priče su o razdvojenim sijamskim blizancima koji sanjaju o ponovnom sjedinjenu („Anđeli“), o ludili u samoubistvu koje neki prijatelji ne mogu da prebole i vrate se normalnom životu („Priča iz Džordžije“), o pljačkašima grobova koji se naleću na pravog demona („Njegova usta imaće ukus pelina“)…
Jasno je da ove priče ne bi trebalo posmatrati samo kroz prizmu rodnog identiteta autora jer su one mnogo više od toga. Postoje dve grupe ljudi. Oni koji se zgražavaju nad delima kao što su „Slika Dorijana Greja“, „Lolita“ ili „Ukus pelina“ i oni koji uživaju u njima.
Piše: Milan Aranđelović
Više tekstova iz broja 56 – oktobar 2020. možete pročitati na (Klik na sliku):
