Iako je godina koja je za nama već sada zaslužila počasno mesto u istoriji srpskih medija kao godina beščašća, jada i sveopšte patologije, slučaj Gorana Jevtića ipak nas je zatekao nespremne. Koliko god da je oguglao na gadosti koje svakog dana viđa po novinama, čovek teško da može mirno da proguta ono što su poznatom glumcu u samo dva dana uradili dnevnici Blic i Informer.

VERZIJE, KOMADA DVA:

Ukoliko je prepričamo “svojim rečima”, čitava priča izgleda ovako: u Somboru je bio pozorišni festival; na tom festivalu, Jevtić i njegov maloletni obožavalac su se sprijateljili, pa su se i družili nekoliko dana. Posle toga, dečak se požalio ocu da je glumac s njim imao seksualni odnos u pozorišnom toaletu, pa je otac podneo privatnu krivičnu prijavu protiv Jevtića. Prijava je iz nepoznatih razloga brzo povučena, ali je novu ovaj put podnela majka. Slučaj je još u fazi istrage.

Ukoliko, pak, ne uključimo sopstveni mozak i mislimo mozgom dva gorenavedena glasila, sve je to znatno drugačije. Na festivalu u Somboru sprijateljili su se glumac i maloletnik kojem je ovaj bio idol; kao takav, pristajao je na sve što je od njega Jevtić tražio, pa su se zajedno i napijali. U takvom stanju, Jevtić ga je silom uvukao u toalet i naterao ga na seks. Mladić se potom žalio roditeljima i oni su jedno za drugim podneli prijave protiv ovog pedofila, čoveka koji se proslavio ulogama žena, osobe kojoj ništa nije sveto i koja, kao takva, zaslužuje da na naslovnoj strani Blica bude raščerečena, verovatno i uništena u nekim segmentima svog dosadašnjeg društvenog života.

Izuzev stilskih, glavna razlika između ove dve verzije jeste u tome što se u onoj “našoj” mladić požalio roditeljima na nešto što se dogodilo, a u novinskoj je seks u toaletu bio nesumnjiva realnost. Osim te, važna je i činjenica da je u našoj verziji istraga u toku, dok su u drugoj prve žrtve odavno pale i što više nema potrebe da se kopa po mestu na kojem su zakopane. Više nema ni reči o istrazi, ni pomena o nastavku slučaja.

USTAV, ZAKON, KODEKS

No, krenimo redom. Od 22. oktobra i naslovne strane Blica s optužbom odštampanom krupnim slovima: “Glumac Goran Jetvić mi obljubio sina”. Ovom i ovakvom naslovnom stranom, Blic je najpre prekršio Ustav Srbije koji u članu 34 drugog dela jasno kaže da se “svako smatra nevinim za krivično delo dok se njegova krivica ne utvrdi pravosnažnom odlukom suda”. Kako u Ustavu, tako i na drugim mestima, ovo načelo vrlo je jednostavno i neoborivo: u ovoj ili onoj formi postoji u Krivičnom zakoniku, Zakonu o javnom informisanju, pa i u Kodeksu novinara Srbije koji bi trebalo da poštuju svi novinari i urednici, pa i oni zaposleni u Blicu.

Zaboravljajući da podnošenje privatne krivične prijave nije i dokaz činjeničnog stanja, Blic je Jevtića unapred osudio, podupirući svoju tezu navodima koji predstavljaju dodatno kršenje Kodeksa. To se pre svega odnosi na tekst u kojem neimenovani sagovornik prikazuje odnos između Jevtića i mladića, čija je bazična teza usmerena u potvrđivanje unapred presuđene krivice: Jevtić je navodno mladiću bio idol, ovaj je u “njega gledao kao u Boga”, “zbog njega je upisao i jednu glumačku školu”, “sve vreme festivala nije se odvajao od Jevtića” itd. Tog i takvog mladića, dakle, iskoristio je Goran Jevtić, a “čitav slučaj je dugo skrivan od javnosti jer nanosi veliku štetu pozorištu”. U tom smislu, da utvrdimo: ne samo da je “silovatelj” Jevtić prisilio nekoga ne seks, nego je sve to prikriveno u pozorišno-glumačkom (podrazumeva se gej) lobiju.

IGRARIJE

Na sve to nadovezuje se i jezik. Pre i iznad svega, tu je kvalifikacija 16-godišnje osobe kao dečaka. Iako je on maloletan i u formalno-pravnom smislu zaista dečak, čudno je da ga mediji baš tako oslovljavaju – posebno imajući u vidu da 16-godišnje osobe ženskog pola ne označavaju kao devojčice, a 16-godišnje sportiste nikako drugačije nego kao “momci” ili “mladići”.

U ovom slučaju, međutim, išlo se na “tanke žice” čitalaca: drugačije je kada neko siluje mladića, a drugačije kada napastvuje dečaka. Pre svega, mladić je ipak u fizički boljoj poziciji od recimo dvogodišnjeg ili trogodišnjeg dečaka koji ne može da se brani i koji svakako ne može da bira svoje seksualne partnere ili glumačke idole. Ako je Jevtić u ovom slučaju kriv, to kako će maloletnik biti oslovljen zaista ne predstavlja suštinsku razliku, ali ni mi ovde, a ni Blic nismo u ulozi tužilaca i sudija. Kao medij, Blic je u obavezi da čitavu stvar opiše i objavi u najneutralnijem tonu, a upotreba reči “dečak” svakako ne ide u tom pravcu.

Takođe, primetno je da u člancima o ovom slučaju dominira reč “obljuba”: retko se pominje silovanje, seks i sl. Na pitanje zašto, odgovor bi morali da daju ozbiljni lingvisti ili psiholozi, ali čini se da reč obljuba – iako znači isto što i silovanje – ima donekle drugačiji efekat. Silovanje podrazumeva siledžiju i žrtvu, dok je u slučaju “obljube” impresija da je delo počinila osoba još i gora od siledžije. U formalno-pravnom smislu, dakle, sve je u redu. Ali, isto kao i u slučaju “dečaka”, vrlo je verovatno da su autori hteli da dobiju dodatne poene za “umetnički dojam”.

Slična igrarija, odnosno manipulisanje emocijama i predrasudama čitalaca, primenjena je i dan kasnije, u nastavku priče, objavljenom pod naslovom “Jevtić se dvoumi hoće li na poligraf”. Računajući valjda da onaj ko je nevin nema razloga da ne ode na poligrafsko ispitivanje, a nemajući pritom nikakve konkretne činjenice o tome, Blic navodi kako se Jevtić, upitan da li hoće da ga ispitaju “na trenutak zamislio, a onda rekao da bi ‘najverovatnije pristao’ ali da prethodno mora da se konsultuje sa svojim advokatom”. Teško da bi i Holivud mogao da smisli bolju scenu “priznanja” krivice.

Mnogi će posle svega reći da čitava stvar suštinski nije ni bitna, ako se utvrdi da je Jevtić nevin – pokazaće se da nikoga nije silovao i gotova stvar. Međutim, bilo kakav da je epilog istražnog i evenutalnog sudskog postupka, krivica Gorana Jevtića ostaće zabeležena dogod je sveta, biblioteka i interneta. I za sto godina, i kada svih nas više ne bude, bilo ko ko bude istraživao njegov lik i delo, naleteće na presudu koju je doneo Blic: o tome će čitati njegova deca i unuci ako ih bude imao; o tome će čitati svaki reditelj koji bude želeo da ga angažuje; svaki student koji nekada u budućnosti bude hteo da o njemu napiše seminarski rad. Nije tu bitno da li je kriv ili ne. Bitno je da je presuda postala zvanični deo njegove biografije. I to je nešto što mu nikakve odštete i nikakvi sudovi ne mogu nadoknaditi.

DEČAKOVA PRIČA

Što se tiče Informera, uloga ovog lista u slučaju Jevtić naročito je zanimljiva. Za razliku od Blica, Informer nije objavio presudu, ali vrlo nedvosmisleno otkrio idenitet maloletnika čiji su roditelji podneli prijavu protiv Jevtića. U detaljnoj priči, izneli su sve izuzev njegovog imena. I u koju školu ide, i čime se bavi, i šta su mu i ko su mu roditelji, i kakva su mu interesovanja, i kakav je privatno. U gradu koji je veličine Sombora, a posebno društvene dinamike koja tamo vlada (zna to potpisnica ovih redova iz ličnog iskustva), bili bi dovoljni i samo inicijali, pa da “pukne bruka”. U kontekstu otkrivanja identiteta žrtve, sve ostalo bilo je čisti višak: čaršija i sve čaršije u krugu od bar 200 kilometara vrlo su dobro znale o kome je reč.

Sad se, naravno, postavlja pitanje čiji je greh veći – da li Blica, koji je Jevtiću sudio i presudio, ili Informer, koji je pod firmom “dobrih namera” otkrio sve detalje o navodnoj žrtvi. Što se tiče Kodeksa novinara Srbije, oba lista su pogrešila, a odmeravanje krivice u suštini je potpuno nevažno. Jer, kako god okrenuli, uništena su bar dva života – onaj koji je Jevtić do sada vodio i onaj o kojem je mladi Somborac do sada maštao. Ipak, ako se malo odmaknemo od Kodeksa, pisanje ova dva lista ipak je bilo usmereno u različitim pravcima. Blic je – kao i svi ovdašnji tabloidi u mnogo prilika, želeo da doaka “siledžiji” i “pedofilu”: to potvrđuju i reči jednog tabloidnog urednika koji nije hteo da bude imenovan, ali kaže da se u takvim situacijama to jednostavno mora uraditi “da se više niko ne bi dosetio da tako nešto ponovi”. Ipak, ako se osvrnemo oko sebe, jasno je da se ova strategija žute i ostale štampe u Srbiji očigledno nije pokazala uspešnom, pošto se iz dana u dan javljaju novi slučajevi seksualnog zlostavljanja dece od 16, ali i dece s mnogo manje godina.

S druge strane, Informer je uradio ono što su do sada radili samo neki tabloidi, samo u nekim situacijama – u želji da parira Blicu, da ima “ono što niko drugi nema” otišao je korak dalje i fokusirao se na osobu o kojoj, prema Kodeksu i zakonima, nije smeo da objavi bukvalno ništa osim možda inicijala. Jer, svi novinarski standardi jasno kažu da nije zabranjeno samo navođenje imena i prezimena, već svih podataka koji direktno ili indirektno upućuju na identitet žrtve.

Iako se nigde ne navodi njegovo ime i prezime, jasno je da je njegova svakodnevica u malom gradu praktično nezamisliva, kao i da će ga ova priča pratiti dok je živ. O njoj se sigurno neće znati onoliko koliko o Jevtićevoj, ali je sasvim izvesno da će se neko, negde, nekim povodom osvrnuti i na taj “detalj”. Isto je tako izvesno da će se i on sam zauvek pitati da li ga prepoznaju, da li znaju ko je on. Ukoliko se, recimo, utvrdi da su optužbe protiv Jevtića lažne i da ih je izmislio iz nekog svog razloga – tek mu tada nema spasa od palanke, čudnih pogleda, osuda i krivice. To je zapravo i razlog zbog kojeg je u Uputstva i smernice Kodeksa novinara Srbije uneta odredba koja kaže da novinari moraju imati u vidu da “obični” ljudi nisu svesni moći medija i da neke podatke daju nesvesni mogućih posledica ne samo po ljude o kojima pričaju, već i po njih same.

I ZA KRAJ…

Protiv ovakvog medijskog izveštavanja pobunila su se dva najveća novinarska udruženja.
Pobunilo se Udruženje dramskih umetnika Srbije.
Pobunili su se advokati Gorana Jevtića.

Društvene mreže su gorele.

Posle svega nekoliko dana, zavladala je potpuna tišina. Mediji su u međuvremenu izvestili samo da je Jevtić dobio nagradu “Žanka Stokić” i nagradu na pozorišnom festivalu u Užicu za ulogu Živke u predstavi “Gospođa ministarka”.

I šta ćemo sada? Da li ćemo se svi praviti kako se ništa nije dogodilo? Ili ćemo još malo galamiti, pa se opet primiriti – kao posle toliko drugih slučajeva?

Za Gorana Jevtića, za svakog građanina i građanku, za svako dete u Srbiji, bilo bi najbolje da makar ovaj slučaj isteramo do kraja – da vidimo ko je u medijima kriv, zašto je kriv i kako će tu svoju krivicu da okaje. Jer, sutra ili prekosutra, svako od nas može da osvane na naslovnoj strani bilo kojih novina u Srbiji. Zato što je zaista zgrešio, zato što neko želi da mu podmetne da je zgrešio, ili zato što se nekom uredniku prohtelo da je neko nešto zgrešio.

Razlozi su nevažni. A posledice dugoročno jezive.

Piše: Tamara Skrozza

Related Posts