Malo šta je tako probudilo – i podelilo – javnost u Srbiji u poslednje vreme kao što je to učinio Zakon o istopolnim zajednicama. Dobro, možda je tu diskusiju nakratko prekinula rehabilitacija porodice Milošević-Marković, premijerno izvedena u prajm tajmu na našem pravu da znamo sve, uoči dvadesete godine hapšenja Slobe Slobode. No, ova porodica svakako nije tema teksta koji je pred vama, dragi čitaoci, već su to neke druge porodice, koje bi gorepomenuti Zakon (napokon) trebalo da ozvaniči, da im da vetar u leđa i da ih zaštiti od raznih apela, opskurnih 212 imena, homofoba i ostalih.

Ne, ne mislimo na porodicu Brnabić-Đurđić: one su bezbedne u svom bablu, tamo zakoni nisu potrebni, na njih 212-oro ne apeluje, niti ih 1000 brani, njima niko ne upućuje ružne reči, ne naziva ih pogrdnim imenima, ta porodica ima decu i to je sve lepo, tako i treba. Samo bi bilo dobro da tako žive svi pripadnici LGBTI populacije u Srbiji, da ne moraju svakodnevno da se bore sa institucionalnom nepravdom i desničarenjima kojekakvih zavetnica, pesnika, naslednika osuđenog ratnog zločinca, ribljih čorbi, nekih ljudi kojima su samo titule bitne – nekih ,,koordinatora pravih porodica”, bivših ministara, bivših bibliotekara i poslanika, da ne nabrajamo dalje, shvatili ste poentu, nekih moralno izopačenih i duboko ostrašćenih ljudi, lažno zabrinutih da je Zakon ,,novo nasilje nad javnim prostorom” i da će ugroziti pronatalitetsku politiku.

Čekaj, čekaj, kakvu politiku?!

Je li to ono kada žene nemaju gde da se vrate posle porodiljskog, ili kada posao možeš da dobiješ samo ako si u SNS-u? Ili ako si samohrani roditelj, a ipak plaćaš punu cenu vrtića za oba deteta? Ili ako na porodiljskom primaš 2000 dinara? Ili kada ti država ne asfaltira puteve, ne uvede vodu i struju pa ne možeš da živiš kao čovek? Mislim da bi ovih 212-oro najpre trebalo da se bore za rešavanje ovih gorućih pitanja, ako već podržavaju to nešto što se zove pronatalitetska politika.

ČITAJTE:  Transfobija ubija

Elem, Zakon.

Sve je počelo početkom februara, kada su Ministarstvo za ljudska i manjinska prava i društveni dijalog i njegova gospođa ministarka Gordana Čomić-Preletačević objavili polazne osnove za izradu Nacrta Zakona o istopolnim zajednicama. U danima i nedeljama nakon toga, Nacrt se pisao i brisao, LGBTI aktivisti su ga hvalili i kudili, verovali i ne verovali i tako dalje. Nacrt je poslat ministarstvima, koja bi uskoro trebalo da pošalju svoja mišljenja. Fokus ove priče, pak, neće biti toliko sadržina Zakona, već metež koji je napravio i mulj koji je izneo na površinu.
Ubrzo po izbijanju Apela 212, pojavio se i odgovor više od 500 (neki kažu i hiljadu) akademskih radnika, intelektualaca, novinara, sociologa, psihologa, umetnika i javnih ličnosti, koji su peticijom podržali inicijativu za usvajanje Zakona o istopolnim zajednicama. Ministarstvo gospođe Čomić je u međuvremenu apelovalo na ovih 212-oro, pozivajući ih da odgovore u najkraćem mogućem roku, i izražavajući nadu da će doći do zajedničkog unapređenja dijaloga i kulture ljudskih prava i kompromisa u Srbiji. Kako lepo rečeno. Čomićka je, u dugu dijaloga i tolerancije razume se, rekla i da, ,,ako vam se ne sviđa istopolna zajednica, nemojte živeti u njoj”, kao i da ,,nisu ljudi teritorije, ljudi su svi ljudska bića”, što je sve, morate da priznate, pokazatelj da ona zaista treba da bude na čelu nečega što se bavi promocijom društvenog dijaloga.

Ah, umalo da zaboravimo još jedan branik otadžbine i tradicionalnih vrednosti – Srpsku pravoslavnu crkvu, čiji je Sinod rekao da je ovakav Zakon ,,neprihvatljiv”, time gotovo anulirajući krajnje tolerantnu i pomirljivu ali istovremeno i ne sasvim jasnu izjavu patrijarha Porfirija: ,,mogu da razumem i ljude koji imaju tu vrstu seksualne orijentacije da imaju bezbroj administrativnih problema, izazova, pritisaka ponekad i da imaju potrebu da regulišu sopstveni status.”

ČITAJTE:  Nezadovoljstvo nikad veće

Crkva je, nakon izjave Sinoda, da je „nedopustivo istopolne zajednice zakonski izjednačavati sa brakom i porodicom, kako je navedeno u tekstu Nacrta zakona, jer se tako diskriminiše bračna zajednica“, ostala manje-više nema na aktuelna dešavanja.

Reklo bi se da, nasuprot imenu Čomićkinog ministarstva i njenim pozivima, dijaloga ipak nema, već isključivo monologa suprotstavljenih strana, koje se obraćaju svaka svojoj publici, u svom nekom univerzumu, sledeći sopstvena pravila, učvršćujući sopstvene stavove, i ne pružajući ni sebi ni drugima priliku da odgovore. Izgleda kao da su svi ,,obavili” svoj zadatak – i Crkva, koje ne da, gađajući emocije, i lažni ustavobranitelji koji ne daju pozivajući se na, jelte, kršenje ustava, i ovi dežurni intelektualci koji su, eto, javno podržali Zakon. Svako je rekao šta je imao i nastavio svojim putem.

Šta je problem? Problem je u tome što, van ministarstva, Vlade i javnih, stručnih konsultacija, kao i tekstova u medijima – često senzacionalističkih i nepotpunih, na širu, najširu javnost niko nije obratio pažnju. Nama fali pravi dijalog. Fali nam da u prajm tajmu, umesto one rehabilitacije s početka teksta, imamo objašnjenje onoga što Zakon jeste i onoga što on nije, da se jedan ovako važan dokument, na koji je LGBTI zajednica decenijama čekala, ne svodi na prepucavanja intelektualaca, kvaziintelektualaca, Crkve i tviteraša. Da se, ako je to već potrebno, objasni zašto je Zakon važan. Potreban je, dakle, dijalog – ne monolog – dijalog, sučeljavanje suprotstavljenih strana, uz ozbiljnu moderaciju pravih novinara.

Dranje u prazno i lažne borbe i deklarativne podrške ne pomažu nikome, pogotovo ne onima na koje se Zakon odnosi.

A šta kaže javno mnjenje

Istraživanje organizacije Civil Rights Defenders, objavljeno početkom aprila, daje uporedni prikaz stavova građana o LGBT pravima i pitanjima iz 2015. i 2020. godine, čiji je opšti zaključak da je tokom godina došlo do veće podrške. Naime, istraživanje pokazuje da 73 odsto ispitanika podržava pravo LGBTI osoba da posećuju partnera u bolnici ili zatvoru, što je značajan skok u poređenju sa 2015. godinom, kada je podrška iznosila 46 odsto. Skok se primećuje i kada je u pitanju podrška LGBTI osobama da imaju zdravstveno osiguranje po osnovi partnerovog osiguranja: sa 35 odsto na 60 odsto.

ČITAJTE:  Šta je uopšte transfobija?

Sličan porast podrške primećen je i kada se radi o pravu LGBTI osoba da naslede partnera u slučaju njegove smrti – sa 34 odsto na 59 odsto, kao i po pitanjima nasledstva penzije u slučaju smrti partnera i raspodele vlasništva u slučaju prestanka zajedničkog života.

U skladu sa tim, opao je i procenat ispitanika koji smatraju da je homoseksualnost bolest (sa 66 odsto na 57 odsto), dok je procenat koji smatra da su „homoseksualci ljudi kao i svi drugi“ porastao sa 63 na 80 odsto, kao i procenat onih koji podržavaju LGBTI grupu da mirno šeta Beogradom (sa 45 na 68 odsto).

Piše: Ivana Nikolić

Više tekstova iz broja 59 – april 2021. možete pročitati na (Klik na sliku):


Leave a Reply

Your email address will not be published.

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.