Kada neko kaže da je skup prijavljen policiji, zamišljao sam da to znači odneti papir u policijsku stanicu i obavestiti policiju o najavljenom događaju najkasnije 48 sati pre održavanja – sve u svemu, sat vremena posla. Sa tom mišlju sam ušao u prijavu skupa Parada ponosa, smatrajući to još jednim administrativnim poslom.

Realnost je da prijavu policiji podnosim godinu dana ranije a nakon toga dobijem spisak potrebne dokumentacije od koga mi se zavrtelo u glavi. Ubrzo mi je bilo jasno da je realan period za prikupljanje stvarno godinu dana.

Tada je počelo administrativno panoramsko razgledanje Beograda iz perspektive organizatora Parade ponosa. Jednogodišnji put prijave teče od trenutka kada predate prijavu policiji, a potom idete u nadležnu opštinu. Ubrzo shvatite da čekate u istim redovima sa sličnom dokumentacijom pored ljudi koji dobijaju građevinsku dozvolu.

Sledeće odredište je Zelenilo Beograd gde tražite da vam se ustupi park Manjež na dva sata, ali i da se uklone žardinjere i sve ostalo što bi moglo da eventualno leti.

Najteža deonica puta je Sekretarijat za saobraćaj na čiju saglasnost se čeka par meseci uz neverovatnu homofobiju i nestručnost zaposlenih. Ove godine je sekretarijat izdao saglasnost da se Prajd održi u parku Manjež, iako je u zahtevu navedena druga lokacija za održavanje. Kada sam im ukazao na copy paste grešku i rekao da naš zahtev nisu ni pročitali, odgovor je bio: „I to vam je dosta, a ionako će vas zabraniti“.

Nakon Sekretarijata za saobraćaj, idete kod njihovih komšija za izmenu režima javnog prevoza, pa saobraćajne policije, od Vodovoda tražite cisterne sa pijaćom vodom, a od Parking servisa uklanjanje parkiranih vozila.

Naravno, sa spiska nije izostala ni Hitna pomoć čije je prisustvo obavezno na ovakvom skupu. Za skupove sa brojem posetilaca kao što je Parada ponosa potrebno je iznajmiti jedno vozilo Hitne pomoći dok je nama zatraženo da platimo pet vozila kako bi oni koji eventualno napadnu učesnike Parade imali adekvatnu medicinsku pomoć!!!

Sličan slučaj je i sa mobilnim toaletima koje morate obezbediti za učesnike skupa ali i za 5000 policajaca koji su raspoređeni u njegovoj neposrednoj blizini.

Naravno, sve ove dozvole iziskuju plaćanje velikog broja taksi čija cena nije zanemarljiva, kao i dosta uloženih radnih sati provedenih na šalterima i kancelarijama državnih i gradskih službi.

Od šalterskih i kancelarijskih službenika često čujete: „Joj, opet parada“, „Pa zar ovo nije već bilo“ i „Mlad si i lep dečko šta će ti to u životu“.

Kada ostane svega par dana do Prajda, registrator je već pun potrebnih dokumenata, ali posao još nije gotov. Potrebne su sitnice koje čine svaki Prajd, a to su baloni i dekoracija. Tada shvatite da nijedna vesela i razdragana firma koja se tim bavi neće prihvatiti taj posao i ostaviće vas na cedilu u poslednjem trenutku.

Svaka tvrdnja da je Parada ponosa jedinstveni slučaj skupa za koji je potrebno pribaviti ovoliki broj saglasnosti potvrđeno je u istraživanju „Čiji je duži? administrativni put“ koji je sprovela Inicijativa mladih za ljudska prava. U istraživanju su upoređeni Parada ponosa i drugi skupovi za čiju prijavu je bio potreban samo jedan papir predat policiji.

Onda dan pred održavanje Parade ponosa najprijavljeniji skup u istoriji Srbije, kako su naveli u policijskoj upravi Savski venac, biva zabranjen i sav uloženi trud pada u vodu.

Trenutak zabrane je krajnji rok da prijavite Paradu ponosa za sledeću godinu jer imate samo godinu dana da prikupite dokumentaciju.

Piše: Marko Ilić

Related Posts