Posle nekoliko godina falširanih lutanja, silikonskih otmica i estrade koja je postala više gej nego sama hipotetička gej scena, konačno se vraćamo u staru, dobru normalnost – pevačice koje su postale aktivistkinje moraće da se vrate plejbekovanju (a nikada ga ni ostavile nisu), a ozbiljan politički aktivizam bi valjda trebalo da se vrati onima kojima i pripada – plaćenim aktivistima i profesionalnim en-dži-oistima.
Postoje pošasti koje naprasno dođu, pomute redovan poredak stvari, poseju bolest, uništenje i tugu. Uzaludno je udariti na njih, a samo uz jetku nemoć i očaj posmatramo kako naš svet postaje neprijateljsko, neshvatljivo i nemoguće mesto za život. Melodrama gej egzistencije u Srbiji prethodnih decenija videla je više nego dovoljno takvih kovitlaca i mračnih vrtloga, da se činilo da je sam život pre turoban nego ružičast, da svakodnevnica ne nudi ništa više osim ćutanja, neizrečene sramote i rizične osude koja će u svom ekstremu preći u fizičko nasilje i egzistencijalni strah. Mi većinom i posle svih tih godina osnaživanja, tvrdoglavosti i usiljene teretane (i izgled i opasan izgled!) pomalo zaziremo od tuđinske vike što odjekuje mračnijim ulicama grada, nesvesno ubrzamo korak ako se neka razvikana, testosteronom uzgonjena mlađarija iz blokova okupi i generalno ostajemo kod kuće uz televizijski program i Fejsbuk kada se igra večiti derbi ili vrši politička agitacija na ulicama i trgovima glavnoga grada. Osećanje fizičke bezbednosti lagano i sporo se stiče, ali se brzo i lako gubi. Jednog dana, mislimo da su gradske štrafte poznog proleća kojima teče bujica zgodnih, nasmejanih muškaraca, stranaca i inih i onih što izigravaju strance, samo naše i nasledno bunjište na kome nam takmaca nema i gde se svi vlažni adolescentski snovi ostvaruju. A onda je dovoljan jedan povišen glas i potmuo smeh, pogled koji prodire kroz velove odbrane, pretvaranja i glume i ogoljuje kao rendgenski zrak, nezaštićene, pribijene na stub srama, slabe i ranjive, na milosti i nemilosti nasilnika, obesne omladine i navijača iz predgrađa i sa zaraslih oboda grada, dok ih vode nemir, nepravda i zavist.
I ovo je slika žrtve. Muškarac koji leži u lokvi krvi, devojka razbijenog nosa, parovi iscepane odeće i odranih lakata, stari jednako kao i mladi, dotaknuti usijanim šiljkom bezobzirne fizičke sile, poruge i poniženja. Nekima je ova slika poznatija i gorko prisutna, kao loš ukus u ustima koji je teško isprati. Nekima, opet, ona deluje kao neprijatno podsećanje na ružan san, nešto što bi se moglo desiti, ali to nije iskustvo njihovih života, zaštićenih i na vreme sklonjenih novcem, statusom i pukom srećom.
U takvoj situaciji, žrtva i potencijalna žrtva, prokazani i neiskazani, dočekaće svaki glas, svaku odbranu u svoj prilog kao dragoceni poklon, čist ćar, kao malo sunca u ledenoj tmini. Za hiljade izolovanih dečaka i devojčica, uplašenih i otuđenih od sebe i sveta u svojoj posebnosti, začudnosti, reči podrške, utehe, prihvatanja i pomirenja sijaju kao dijamanti na jutarnjem suncu (Kristina Onazis je to primetila).
Da se razumemo, svaka dobra namera je na kraju uvek samo dobra namera. A loša namera će uvek biti katastrofalna, ma koliko puta Karleuša, Indira, Ceca-Jeca i ostale heroine silikona da cijuknu reč „gej“, pozicioniranu zgodno u rečenici sa „moja verna publika“, „kreativni“, „Luj Viton“ i ostalim asocijativnim arsenalom. Iskreno, dosta je bilo tih kolumni, tvitova, utisaka nedelje i celog baraža medijskih izlučevina koji treba da netalentovane, publiciteta gladne i razgalamljene striptizete-postale-pevačice proizvedu u prvoborke pokreta za gej prava i glas tolerancije u ekstremizovanoj Srbiji. Da li zato što dobijaju popuste u frizerskim salonima, ili se umiljavaju gej stilistima i bratiji, Jeca i njene posestrime po ljudskopravaškoj avangardnosti odjednom postaju veće zaštitnice gej prava od same poverenice za zaštitu ravnopravnosti, a agresivnost i prizemnost takvog naprasno prosvećenog ekstremizma neće poštedeti ni časne relikvije domaće scene, ako se samo setite krvoločnosti famozne JK prema nemoćnom Ćirilovu u onom tako dosadnom i zaglušujuće neartikulisanom „Utisku nedelje“.
Zato je na kraju poruka vrlo jasna. Draga Jelena (ili upisati aktuelno ime po želji), jeste da nam ovih godina nije bilo sjajno, nasrtao je ko je stigao, pljuvao je ko je hteo i sve u svemu, nismo baš nešto na omiljenosti – a i sigurnosti – u društvu dobili, ali čak i kad je tako – nemoj ti da nas braniš. Nemoj da govoriš nama u korist, niti da pričaš kako smo divni, a neshvaćeni među balkanskim bašibozukom. Nemoj da se ljutiš – i dalje će biti pedera koji će te frizirati, imitirati, oblačiti i diviti se i uvijati oko šipke u svakom tvom pokradenom singlu – ali, mi možemo i moramo obitavati u dva odvojena sveta.
Gej ljudima ne trebaju folk, ne-folk ili bilo koje druge zvezde da ih brane i podržavaju, mi to možemo sasvim lepo sami, hvala lepo. Ne pecamo se više na priče o pomodnosti, kreativnosti i najboljem drugaričenju. Mi smo drugačiji, samosvojni, a uglavnom mnogo pametniji od kompletne top liste Granda ili već onoga što sada štancuje taj toksični otpad od muzike diljem naše domovine. Aktivizam vratite aktivistima, tvitujte o svojim albumima ako ih imate – a rado ćemo vam ostaviti falš kineske torbe sa buvljaka i ostali prigodni aksesoar.
PIŠE: VLADA T.
