Već tradicionalno, u junskom broju se moram osvrnuti na Evroviziju i sve ono što je pratilo ove godine, a veoma je relevantno za sociološko proučavanje i praćenje. Za one koji su propustili lekciju iz prošlog juna, naučili smo da Evrovizija odavno nije samo festival kiča i lakih nota i da između ostalog služi za artikulaciju političkih ideja i borbu sa nacionalnim i ideološkim protivnicima. Mnoge zemlje već godinama unazad koriste festival u aktivističke svrhe. Poljska je prošle godine nastupila sa pesmom protiv predrasuda, a ove godine su za predstavnicu imali ženu sa invaliditetom. Mađarska je nakon prošlogodišnjeg jako zapaženog nastupa koje problematizuje nasilje nad decom, ove godine nastupila sa antiratnom pesmom. Temom dece ove godine se bavila Rumunija sa aktivističkom pesmom o deci koja su napuštena od strane roditelja primoranih da odlaze u inostranstvo zbog loših uslova života. Albanija se pokazala dvostruko, sa jedne strane pesma „I am alive“ prilično je profeministička i prikazuje različite ženske identitete, dok su sa druge strane podizanjem zastava Velike Albanije u toku Bojaninog nastupa i govorom mržnje na internetu izazvali gnev velikog dela ESC fanova. Gruzijska predstavnica Nina Sublatti otvoreno se izjašnjava kao feministkinja, a njena pesma „Warrior“ govori upravo o feminizmu i jakim, nezavisnim ženama. Finska je, uprkos tome što nije ušla u finale, ove godine pisala istoriju Evrovizije nastupivši prvi put sa pank pesmom koju izvodi bend PKN koji čine osobe sa Daunovim sindromom i koja govori o njihovim iskustvima i svakodnevnici.

Ipak, odavno prepoznata kao „gej stejdž“ i usled činjenice da su, po nekim istraživanjima, fanovi Evrovizije najviše gej muškarci i strejt žene, ovaj festival je platforma gde se najotvorenije artikulišu i promovišu LGBT ciljevi. Prošle godine Končita je bila simbol novog „hladnog rata“ koji ne jenjava ni ove godine, a retorika (uglavnom crkvenih) zvaničnika nekih država i dalje obiluje diskursom „moralnog posrnuća“, posebno nakon istopolnih poljubaca litvanskih igrača i igračica na sceni. Tako se ruski patrijarh Kiril izuzetno zabrinuo da mlada Polina ne pobedi, kako Rusija ne bi morala da „ugosti bradate pevačice koje nameću vrednosti strane ruskoj kulturi“ i naveo kako treba promovisati uspavanke, patriotske i duhovne pesme. Shodno tome, njihova pesma je zaista tako i zvučala, kao blago uspavljujuća pop baladica praćena spotom u kome se promovišu vrednosti kao što su (heteronormativna monogamna) porodica i prokreacija. Paradoksalno, tekst pesme govori o tome kako smo svi različiti a ipak isti i moli se za mir i ozdravljenje. Potpuna šizofrenija. Doduše, nije prvi put da baš Rusija nastupa sa pesmama koje cinično pozivaju na mir, toleranciju i poštovanje različitosti. Srećom po ruskog patrijarha, Polina je na kraju završila na drugom mestu, ali sa jako puno poena dobijenih iz zapadne Evrope. Da li se moto ovogodišnje Evrovizije „gradimo mostove“ bukvalno shvatio, pa je žiri iz političkih razloga previše favorizovao Rusiju, ili je zaista pesma svima toliko dobra, ne znam, ali je činjenično stanje da je publika nije tako dobro prihvatila. I pored toga što su na zahtev ruske delegacije ugrađeni uređaji koji stišavaju zvižduke publike, sve poene za Polinu masa je toliko izviždala da je u momentima dok je Rusija bila na vodećoj poziciji atmosfera bila toliko napeta da su i voditeljke i Končita morale da smiriju publiku i apeluju da je „bitna muzika, a ne politika“. Končita je tu ispala pravi laf, jer je upravo nju Rusija prošle godine najstrašnije diskriminisala baš na političkim i ideološkim osnovama.

Kada govorimo o aktivističkim porukama, nakon decenije laneta, ora i nunanej pesmičica prvi put u ovom kontekstu i mi imamo čime da se pohvalimo. Lično smatram da je od kako učestvujemo ovo naš najbolji nastup, predstavnica i poruka koju šaljemo. Ipak, onaj ko nije upućen u naš nacionalni izbor može uputiti i Srbiji komentar da je cinično da se time predstavljamo. Ko ne zna da je Bojana pobedila sa pesmom na srpskom i da je našoj bigotizovanoj javnosti engleska verzija nametnuta od strane autora pesme, začudio bi se kako su to Srbi, koji sigurno nisu prepoznatljivi po poštovanju različitosti, poslali plus sajz pevačicu koja peva kako „lepota nikada ne laže, nikad se ne skriva, ništa je ne dotiče“ i završava sa stihovima „konačno mogu da kažem: da, drugačija sam i to je okej, ovde sam!“. Da je nastupila u Beogradu sa engleskom verzijom sumnjam da bi otišla na Eurosong, a tome u prilog govore i komentari na društvenim mrežama. U navedenim stihovima odmah su se prepoznali mnogi, posebno gej populacija širom Evrope, što je Bojanu nakon polufinala vinulo među favorite, a svetski mediji su je nazvali „novom Končitom“. To je proizvelo neverovatnu ambivalenciju u Srbiji, dok su je jedni podržavali i govorili kako nas prikazuje u pravom svetlu, drugi su je kritikovali što peva sa zastavama duginih boja (možda sam daltonista, al ja te dugine boje nisam video) i na engleskom, te se preorijentisali na podržavanje Kneževe patriotske ojhalice koju potpisuje ovekovečeni ESC luzer Željko Joksimović. Bojana je dobila potpunu podršku publike u Beču, ali glasovi su izostali što je odmah proizvelo euro-politics govorkanja i spekulacije o nameštaljki. Ako laže koza ne laže rog – ko prati redovno Evroviziju zna da kladionice nikada ne pogreše, a od prve do poslednje sekunde apsolutni favorit bila je Švedska, praćena Italijom i Rusijom. Iznenađenja zaista nije bilo. Činjenično stanje je da su Bojanine kvote u početku bile jako loše, pa nakon polufinala naglo skočile i kretale se od trećeg do desetog mesta, tako da ni tu nije bilo iznenađenja. Odmah nakon finala pojavili su se tekstovi kako je lukistička Evropa spremna za bradate, ali ne i gojazne pevačice, te kako je to razlog što Bojana nije pobedila. Pojavljuju se i teorije koje pominju Južni tok. Ovakve teorije zavere uvek su zanimljive, ali mislim da je razlog prostiji i leži u činjenici da je konkurencija ove godine bila strašno jaka, ali i lošoj strategiji naše delegacije. Bojana nije bila „nova Končita“, ali strategija koju su preuzeli ljudi oko nje je Končitin recept – devojka prepoznatljivog vizuelnog identiteta koja peva na prvom mestu o sebi, ali i slavi različitosti sa kojima se može identifikovati liberalna evrovizijska publika, dobar vokal, jaka poruka u tekstu… potpuni copy/paste. Čak je i tekstopisac isti. To je prošlo jednom, za par godina možda prođe opet, ali očekivati da ista stvar prođe dvaput za redom, malo je naivno.

Sa druge strane, daleko razvijeniji koncept imao je Mons iz Švedske. Dobar frajer, pesma koja se lako pamti, fenomenalan nastup i efekti, kao i tekst sa dobrom porukom sa kojim se svi lako identifikuju. Pritom je njegov tim odradio jako dobru kampanju tako da su maltene svi, pa čak i oni koji ne prate ESC, njegovu pesmu čuli pre festivala. Jedini problem koji je siroti Mons imao je upravo gej populacija. Mesecima unazad borio se sa etiketom „homofoba“ koju je dobio nakon što u kulinarskom show programu rekao da homoseksualnost smatra devijacijom, odnosno da misli da nije prirodna u biološkom smislu reči jer ne vodi do reprodukcije. Ni sva izvinjavanja nakon toga, činjenica da je otvarao gej festivale potpuno go u stilu Majli Sajrus, ni poruka zahvalnosti nakon pobede u kojoj kaže „svi smo heroji, bez obzira koga volimo, ko smo i u šta verujemo“ nije bila dovoljna da se toga oslobodi. Čovek je više puta lepo objasnio da je promenio stavove nakon što je bliže upoznao gej populaciju (čak je rekao da bi mogao da razmisli o tome da bude sa drugim muškarcem), što smatram da pre treba pozdraviti nego kritikovati. Bar je iskren, a i u moru onih koji se ove godine ubiše da se pokažu kao proLGBT, on je dao primer kako je moguće otvoriti um i prihvatiti različitost. Uostalom, ko nikada u životu nije imao (auto)homofobične ispade neka prvi baci kamen i pogodi sebe u glavu zato što je lažljivo pseto.

Piše: Nemanja Marinović

Related Posts