Uz srpski bioskopski repertoar sveden na, nazovimo to tako, krajnje nužnosti svaka filmska prigodica ume da ogreje srce napaćenih filmofila kinofilne sorte. Tako nas je nedavno u okviru putujuće regionalne revije Filmomania obradovao noviji i premijerni (a sada već pretposlednji) film neumorno – nezaustavljivog Xaviera Dolana.
Dolan je, srećom, i ovog puta ostao svoj na svome, te je i ovim ostvarenjem nastavio misiju filmskog preispitivanja finesa i opsesivnih motiva pojma kvira. To, naravno, teško da ikoga može da iznenadi, ne samo imajući u vidu Dolanovu javnu personu i istupe u javnosti, već ponajpre njegov minuli rediteljski rad. Počev od ostvarenja “Ubio sam svoju majku”, možda i najznačajnijeg debitantskog rediteljskog rada u domenu festivalski orijentisanog arthouse filma viših dometa i krupnijih ambicija u poslednjih desetak godina, Dolan uspeva da kvir motive i teme zaodene u zbilja prestižno i jasno i snažno artikulisano filmsko ruho prvog reda.
Ova priča posve srećnog toka počela je, dakle, sa filmom naslovljenim “Ubio sam svoju majku” (2009). U njemu, uz naknadno priznanje da je reč o filmu poluautobiogrfske osnove, tada tek dvadesetogodišnji Dolan ubedljivo problematizuje i oslikava buran odnos majke i sina, sklonog svakakvim neumerenostima, neopreznostima i eksperimentima. Ponajpre je festivalska publika u ovom delu prepoznala upečatljiv portfolio rad mladog autora čija docnija dela vredi ispratiti sa dužnom pažnjom. Na svu sreću, Dolan je i tada pokazivao vanserijsku predanost i preduzimljivost, pa je ubrzo pred festivalske znalce i šire gledateljstvo stigao njegov novi rediteljski podvig – vidno razmahanija i usložnjenija drama o odrastanju u senci svega i svačega, nazvana “Izmišljene ljubavi” (u nefrankofonom delu planete išao je pod engleskim prepevom naslova – Heartbeats). U ovom filmu Dolan je na krajnje efektan način sjedinio i dalje postojanu tradiciju kvebečkog arthouse filma s kraja prethodnog i početka novog veka, te stileme mumblecore filmova iz južnog susedstva i ključne odrednice vizuelno umivenijih filmova indie provinijencije. Uz, naravno, podosta kvir podmotiva i „ukrasa“.
Dve godine kasnije Xavier Dolan predočio je svoj do ovog trenutka najambiciozniji i implikacijama i filmskim referencama najbogatiji rediteljski rad – odličnu dramu krize i razvoja (novog, kvir) identita Laurence Anyways (U svakom slučaju, Lorens). Izvanrednu pomoć Dolan je imao u očito veoma nadahnutom i (sa puno povoda) samouverenom Melvilom Poupaudom, francuskim srcelomcem koji je ovde očito pronašao zlatnu žilu na putu i ka proširenju svog glumačkog polja borbe. U svakom slučaju, Lorens je i na drugo, treće… gledanje odličan i zadivljujće zauman film u kom osnovna potka priče (o dugom putu koji mladi profesor pređe ka pronalaženju svoje istinske biti u novom rodnom identitetu) nosi i niz intrigantnih implikacija, a Dolan je i pri tom upadljivo zahtevnijem polju pokazao izuzetan rediteljski dar, a i osećaj za meru i sposobnost da u razmahanoj priči načini razliku između onoga suštinski relevantnog i onoga usputnog.
Prethodna godina donela nam je i narečenog “Toma na farmi”, u kom Dolan (u vidno svedenijem maniru) ujedinjuje motive i teme iz svojih prethodnih rediteljskih dela. Naime, ova priča o putovanju mladog urednika u izdavačkoj kući na selo, na pomen svom preminulom partneru brzo se izrodi u skladan spoj već viđenih odrednica iz gorepomenutih Dolanovih rediteljskih radova. Kako bolom sluđeni Tom ubrzo sazna da majka njegovog pokojnog dragog ni ne zna o sklonostima svoga sina, a psihotični brat nastoji da zaštiti neukaljanu uspomenu na brata o koga se očigledno debelo ogrešio, Tom na farmi može da se posmatra kao mešavina opaženog u sva tri prethodna filma; tu je motiv majčinstva koje nije baš najlakše moguće breme, tu je motiv sagrešenja i suštinske nemogućnosti iskupljenja u željenoj meru, a tu je i pitanja LGBT identiteta koji, gle čuda, bode oči i pobuđuje i na kontemplaciju i na nasilje i nerazum. Ipak, stilski, izražajno i narativno sveden, “Tom na farmi” je prvenstveno silovita i omamljujuće sugestivna drama o težini ćutanja koja prati mnoge lične rodne i druge evolucije i lomove.
Dolan već ima novi film (u pitanju je ostvarenje Mommy, već prikazan u Kanu, a kojim Dolan nanovo varira varljivi pojam majčinstva u neuslovima), na koji ćemo, sva je prilika, morati da pričekamo neku novu, manju ili veću filmsku feštu. One nam ionako dođu kao štake za probijanje kroz vlastitim potrebama i žudnjama za onim valjanijim što savremeni film na planetarnom nivou ima da ponudi. Ali, što da se lažemo, hvalimo svaki put možemo i osetimo pobedu, na ovako sjajne darove poput svih pomenutih Dolanovih ostvarenja, zbilja vredi pričekati se. Možda je tako slađe, a i smislenije. Najposle, istinski dar je na prvom mestu i uvek DAR.
Piše: Zoran Janković
