Pomalo začudno stanje stvari sada, i dalje pri početku novog milenijuma – sloboda i kreativnost su i dalje visoko postavljeni i često rabljeni ciljevi, dok, sa druge strane, korak u korak sa samom umetničkom praksom i stvaralačkim delanjem ide i snažna impresija da su, kako je, uostalom, još i Balzak tvrdio, sve priče davnih dana ispričane, te nam je ostao još samo onaj čuveni duh vremena (zeitgeist) da ga na ovaj ili onaj način detektujemo i opisujemo, pritom, nadajući se da će i priče usmerene u rikverc na kraju puta pokazati snage i nadahnuća da nam kažu nešto posebno važno i nesvakidašnje o ovome našem sada i ovde. Tako dolazimo i do opšteg utiska o dva nova kvir filma čiji su autori, uz sve drugo, pa možda i upravo gore istaknuto, izvoleli da nam se u tom postmodernom slobodarskom naletu predoče priče čiji ne samo margine odjekuju nečim potentno važnim sve do ovih otrovno i jalovo ciničnih dana, a obe teške muke, još uz balast sveopšteg zamora materijala, osetne i na planetarnom nivou.
Pođimo od onog zapaženijeg – veoma radin i silno preduzetni italijanski sinesta Luka Gvadanjino sada se prihvatio ekranizacije kratke a suštinski veoma skliske novele „Peško“ (kako je početkom devedesetih ta kratka proza Vilijama S. Barouza bila zvanično prevedena kod nas). Za početak to je odveć kratka i dobrim delom kamerno postavljena priča kojoj definitivno manjka zamaha tzv. spoljašnje radnje, naravno, ako se saglasimo da je pretpostavljeni cilj smislena i opravdana filmska realizacija. Takozvani džentrifikacijski blef je ponovo u srži autorskog pristupa (a to je „mustra“ kojim je i ranije Gvadanjino stvarao priče velikog gabarita a za velika platna (ili TV ekrane)), polazeći od autentično skrajnutog, sa stvarnom adresom životarenja na margini/na obodu, pri čemu on takve osnove preinačuje u materijal čija su krajnja adresa onda programi najprestižnijih filmskih festivala ili repertoara uvek cenjenih delova arthaus bioskopskih repertoara, što u krajnjem zbiru Gvadanjinova dela načelno čini sigurnim kulturnim kapitalom, i sa tačke gledišta onih koji finansiraju te njegove poduhvate, kao i sa tačke gledišta publike koja preferira umetnički film, a svesna je da pri trenutnom stanju ipak ne bi trebalo da preterano cepidlači. I tako je u slučaju filma Kvir/Peško, drugom mu filmu u istoj kalendarskoj godini, posegnuo za pominjanim džentrifikacijskim blefom – naprosto, poslužio se nepobitno subverzivnom Barouzovom prozom i preveo je u okvirno nadahnuće za ono što njega samog prevashodno zanima, uz upadljivo relaksiran odnos prema biti takozvanog polaznog materijala.
Tako u filmu Peško, priči o erotskim eskapadama američkog apatrida u Latinskoj Americi, bivamo izloženi rafalnim primerima brižljivo izgrađenog stila bez previše sadržaja u svom središtu, te je krajnji uradak vešto hiperstilizovana identitetska drama o iznenadnoj zaljubljenosti cinika-erotomana, a da, pritom, ne dobijamo par ključnih odgovor u sferi onoga što bi moralo da bude pokretačko motivsko „gorivo“ transformacije glavnog aktera ove priče (u, doduše, uprkos svemu zrelom i suštinski besprekornom tumačenju Danijela Krega). Konkretno – šta je toliko magnetično i nesvakidašnje u tom mlađanom ljubavniku, a taj je lik, kanda, ciljano postavljen kao prazan koncept, kao i otkud tolika i u ovoj filmskoj ispostavi te priče tako naprasna fascinacija halucinogenim drogama koje pružaju prolaz ka drugim i drugačijim stanjima uma i svesti. Ta i druge praznine su umešno popunjene gizdavim filmskim izrazom u domenu pukopojavnog, znalački izgrađenom opštom atmosferom, ali, avaj, i obiljem praznog hoda, pa i dosadom kao neretko neizbežnom pratiljom tzv. sporog arthaus filma. Stoga, Peško/Kvir je film koji nudi nedopustivo malo Barouza i osobenih svetova koji je on u svojim delima stvarao i oslikavao, a, s druge strane, pregršt Gvadanjina u kanonskom mu izdanju i definitivno uigranoj rediteljskoj formi, pa je na svakom od gledalaca da se lično i u skladu sa svojim filmskim svetonazorima odredi prema tom „odnosu snaga“ i u konkretnom slučaju ovog filma.
Na drugom tasu je film „Moj Marčelo“, postmoderna igrarija (uspela u svim aspektima) koju smo imali priliku da pogledamo na Filmskom festivalu Merlinka, a potom zakratko i u ponudi bioskopa u Srbiji; Kjara Mastrojani, glumica i pevačica, je u središtu ove priče scenariste i reditelja Kristofa Onorea u filmu preciznog a zahtevnog koncepta – ona tu tumači samu sebe koja u jednom trenutku i naletu glumačke i šire identitetske nesnađenosti i dubioze odluči da preuzme identitet (i u pojavnom smislu, koliko je to uopšte i moguće) svog pokojnog oca, svima dobro znanog Marčela Mastrojanija, na taj način preispitujući i ono što je taj glumački superstar predstavljao, i ono što je značio njoj samoj. U toj ravni, a uz dosta osnova da o ovom ostvarenju pričamo i kao efektnoj, duhovitoj i zabavnoj/smešnoj komediji samoindukovane zabune, „Moj Marčelo“ u idejnom i asocijativnom luku seže i do zabata kvir filma, u smislu da ova gorko-slatka komedija, oslanjajući se na psiho-dramu kao oprobanim psihoterapeutskim oruđem, progovara dosta toga i o uvek intrigantnoj dimenziji drugosti, a drugost je oduvek bila i sve do ovih dana opšte pometnje svega i svačega ostala temelj, između ostalog, i onog ponajboljeg što kvir film u svojim najuspelijim „plodovima“ ima i može da ponudi. U ovom filmu ekonomičnog trajanja sve je na svom mestu – idejna potka je potentna i razrađena i razigrana, humor je blagotvorno apsurdistički, priča nudi niz zanimljivih implikacija, šarm (i to onaj neusiljenog soja) je nesporno jedan od udarnih kvaliteta filma u celini uzev, a film na intelektualistički i začudan, a svakako efektan način stiže i do sasvim zasluženog epiteta i kvir film, pri čemu saznajemo dosta toga i o samoj Kjari, njenom ocu i njihovom odnosu, kao i čitavom mikrouniverzumu odnosa sa drugim članovima porodice i/ili kolegama (tu su (majka) Katrin Denev, Fabris Lukini, Benžamen Biolej, Melvil Pupo, Nikol Garsija…).
Piše: Zoran Janković
Više tekstova iz broja 82 – februar 2025. možete pročitati na (Klik na sliku):
