Ejdžizam ili diskriminacija bazirana na godinama starosti vrlo je rasprostranjen fenomen koji naročito pogađa starije osobe iz višestruko marginalizovanih kategorija, jer su, osim po ovom osnovu, diskriminisane i po mnogim drugim – polu, rodom identitetu, seksualnom opredeljenju, invaliditetu, nacionalnoj pripadnosti, itd.
Dominantni problemi starijih osoba u Srbiji su siromaštvo i socijalna isključenost, kao i nepoštovanje i kršenje ljudskih prava starijih osoba koji se manifestuju kroz izloženost diskriminaciji, nasilju i zlostavljanju. Ipak, (ne)kvalitet života starijih, nije jednak kod svih osoba, odnosno, svih društvenih grupa. Iako se starije osobe iz višestruko marginalizovalih grupa suočavaju sa mnogim sličnim problemima starenja sa kojima se suočavaju i starije osobe iz tzv. opšte populacije, uključujući, između ostalih, zdravstvene probleme, nedostatak nezavisnosti i nedovoljne mobilnosti, one se suočavaju i sa posebnim teškoćama.
Starije osobe iz vulnerabilnih grupa višestruko su društveno “nevidljive” zbog marginalizacije i diskriminacije na više nivoa: ejdžizma, socijalne isključenosti, homofobije ili heteroseksizma. Starije LGBT osobe često se suočavaju sa rodno zasnovanom diskriminacijom, diskriminacijom zasnovanom na njihovom seksualnom opredeljenju, ne samo u širem društvenom kontekstu prisutnom u svim periodima njihovog života, već i uže – od strane pružalaca zdravstvene i socijalne zaštite i nege, što im onemogućava pristup vitalno važnim uslugama. Istovremeno, LGBT osobe često se suočavaju sa ejdžizmom i od strane same LGBT zajednice i organizacija stvorenim da služe potrebama ove zajednice, što dovodi do dodatnog otuđenja i razvoja samostigmatizacije.
Mnoge starije LGBT osobe reaguju na izloženost diskriminaciji (ili na opravdani strah od mogućnosti da budu izložene) tako što kriju svoju seksualnost i/ili zdravstveno stanje u okruženjima gde njihova autentičnost, odnosno iskrenost, može otežati pristup kvalitetnoj nezi ili čak ozbiljno ugroziti kvalitet njihovog života. Mnoge od njih koje su u 60-im i 70-im godinama života odlučuju se za strategiju preživljavanja u skrivanju svog statusa ili seksualnosti, i pribegavaju joj prilikom traženja dugoročne nege, useljavanja u starački dom ili, jednostavno, prilikom obraćanja pružaocima usluga zdravstvene i socijalne zaštite. Ovo često obeshrabruje mnoge da otvoreno pristupe neophodnim uslugama socijalne zaštite koje bi mogle biti od velike koristi za njih – samo kada bi ovi programi bili doživljeni kao sigurna mesta gde se mogu obratiti za pomoć I kada bi bili kulturalno prilagođeni potrebama starijih iz vulnerabilnih grupa.
Ove starije osobe ranjive su i na druge načine. Životne mogućnosti i izbori, odnosno, organizovanost života, usko povezani sa prihodima, zdravstvenim stanjem, kao i dostupnošću staratelja, važan su indikator kvaliteta života starijih osoba. Starije LGBT osobe znatno ređe imaju decu nego heteroseksualne osobe. Pošto životni partneri i deca mogu igrati važnu ulogu u zbrinjavanju, mnoge starije LGBT osobe postaju zavisne isključivo od formalnih usluga zbrinjavanja, za razliku od pripadnika drugih vulnerabilnih grupa koji mogu da se oslone i na neformalnu podršku članova porodice. Iz ovih razloga, kod starijih LGBT osoba, ali i Roma, osoba koje žive sa HIV-om, možda i značajnije nego zdravstvene ili ekonomske brige, prisutan je strah od usamljenosti i izolacije, te potpune osiromašenosti društveno-emocionalnog života.
Postizanje zadovoljavajućeg kvaliteta života starijih osoba sa HIV-om predstavlja poseban izazov. Tačni podaci o broju starijih osoba koje žive sa HIV- om nisu poznati s obzirom na činjenicu da je broj HIV pozitivnih osoba evidentno veći od broja testiranih. S obzirom da je, uz razvoj i unapređenje terapije za HIV, životni vek osoba sa HIV-om značajno produžen, neophodno je uskladiti programe socijalne i zdravstvene zaštite sa specifičnim potrebama ove grupe ljudi. Osim izrade regulativa i programa, neophodno je raditi i na edukaciji samih pružalaca usluga, među kojima su i dalje prisutni izrazito diskriminatorni stavovi i ponašanja prema ovoj grupi.
Iako je romska populacija prepoznata kao posebno osetljiva u Zakonu o socijalnoj zaštiti Republike Srbije, funkcionisanje pružanja usluga socijalne i zdravstvene zaštite osobama ove nacionalnosti i dalje nije na zadovoljavajućem nivou. Više od 90% ispitanika koji su učestvovali u istraživanju, izjavili su da su često izloženi diskriminaciji od strane medicinskog osoblja/socijalnih radnika, kao i da im mnoge usluge uopšte nisu dostupne (dnevni boravak, domski smeštaj, kućna nega, i sl.) Osećaj usamljenosti i izolacije jednako je prisutan kao i kod drugih marginalizovanih grupa obuhvaćenih istraživanjem.
Retka su istraživanja, a u Srbiji ih gotovo i nema, koja pokazuju i objašnjavaju rodne razlike koje određuju kvalitet starijeg životnog doba. Dok jedni smatraju da rodna nejednakost i stereotipi prestaju u starosti koja je već po sebi osnov za diskriminaciju, te se rodne/polne razlike izjednačavaju, drugi smatraju da su rodne razlike naročito izražene u starosti, posebno kada govorimo o marginalizovanim populacijama starijih kao što osobe koje pripadaju romskoj nacionalnosti, osobe sa invaliditetom, LGBTI osobe, HIV pozitivne osobe. U Srbiji nema statističkih podataka, niti evidencija koje govore o rodnom aspektu starenja koje bi obuhvatile segregaciju podataka uključujući i pripadnost pojedinačnoj vulnerabilnoj grupi.
Ukoliko želimo da budemo odgovorno društvo, neophodno je da shvatimo ozbiljnost problema – lošeg tretmana starijih, zloupotrebe i kršenja njihovih ljudskih prava, isključenja iz društva, siromaštva, diskriminacije i nasilja, da prepoznamo njihove specifične potrebe, i omogućimo im pravo na sigurnost, socijalnu zaštitu i zdravlje, na slobodu od diskriminacije i nasilja, kao najtežeg oblika diskriminatornog postupanja, na rad i doživotno učenje, na ličnu svojinu i pravo nasleđa.
Prilikom izrade i usvajanja relevantnih dokumenata koji se tiču obezbeđivanja i zaštite ljudskih prava starijih, kao što je na primer Nacionalna strategija za starije, neophodno je da se ne izgubi iz vida da se ne radi o homogenoj grupi i da se stariji među sobom razlikuju možda čak i više nego druge uzrasne grupe, te da veštačka homogenizacija takođe predstavlja vid zanemarivanja, isključenja, marginalizacije. Uz senzitivizaciju društva, neophodno je izraditi takve programe socijalne i zdravstvene zaštite, koji bi, uz stalno stručno usavršavanje nadležnih za obezbeđivanje i pružanje usluga zaštite, bili usklađeni sa prepoznatim potrebama starijih iz višestruko marginalizovanih grupa.
Ceo izveštaj možete pronaći OVDE!
Piše: Milka Vasiljević
