Pre samo nekoliko nedelja Institut za javno zdravlje „Dr Milan Jovanović Batut“ je objavio izveštaj o realizovanim aktivnostima u okviru nacionalnog odgovora na HIV za 2015. godinu sa alarmantnim rezultatima. Naime, tokom 2015. godine registrovano je 178 novih osoba inficiranih HIV-om što je najveći broj još od 1978.

Samo u poslednja dva meseca 2015. godine kada se sprovodi većina akcija testiranja na HIV, registrovano je 45 novih slučajeva infekcije HIV što je čak dvostruko više u poređenju sa istim periodom za 2014. i 2013. godinu.

Ukupno posmatrano broj novodijagnostifikovanih osoba u prošloj godini je čak za 37% veći nego 2014. godine.

Dominantan način transmisije predstavlja nezaštićen analni seksualni odnos među muškarcima (73%) dok je više od trećine registrovanih slučajeva među mladima uzrasata od 15 do 29 godina.

2000px-Red_Ribbon.svg

Pretpostavljamo da su za većinu čitalaca ovi podaci iznenađujući, alarmantni i šokantni, ali nažalost realnost je potpuno suprotna. Podsećamo da je još 2014. godine „Batut“ proglasio lokalizovanu epidemiju HIV među MSM populacijom (muškarci koji imaju seks sa muškarcima) na teritoriji Beograda sa stopom prevalence od 8%. U isto vreme iz Srbije se povlači Globalni fond za HIV, malariju i tuberkulozu koji je bio ključni donator programa za anonimno i poverljivo testiranje što je rezultiralo dramatičnim smanjenjem broja programa ovog tipa koje su sprovodile nevladine organizacije.

Važnost ovog podatka se ogleda u činjenici da se najveći broj testiranja sprovodio u okviru programa nevladinih organizacije, a ne zdravstvenih ustanova usled niskog stepena poverenja u institucije od strane LGBT građana. Broj testiranih lica u odnosu na ukupnu populaciju je i dalje izuzetno mali tako da je realan broj inficiran verovatno veći što celokupnu sliku čini još alarmantnijom. Takođe treba uzeti u obzir da pojedine zdravstvene institucije i nevladine organizacije nisu dostavile kompletne podatke za 2015. godinu kao i to da se uviđa jasna netrpeljivost od strane LGBT zajednice ka LGBT organizacijama tako da iako su dometi nevladinih organizacija nesagledivo bolji u odnosu na zdravstvene institucije oni su ipak ograničeni antagonizmom LGBT zajednice.

ČITAJTE:  Zašto u Srbiji nema pilule za “dan posle”

U posmatranju za 2015. godinu učestvovale su 44 ustanove i organizacije što na prvi pogled može da izgleda dovoljno, ali svakako nije, jer u Srbiji postoji nekoliko stotina zdravstvenih ustanova tako da bi u teoriji svaka zdravstva ustanova trebala da sprovodi programe testiranja na HIV. Nacionalna strategija za HIV je istekla, a akcioni plan nikada nije usvojen tako da se ne uviđa potreba za raspravom o efikasnosti i dometima nacionalne strategije, jer bez akcionog plana ona nije mogla biti operacionalizovana.

ribbon

Ako uzmemo sve pomenuto u obzir porast inficiranih HIV je u potpunosti očekivan i u skladu sa predviđanjima, ali ono što niko nije mogao da predvidi jesu reakcije aktivista, institucija i međunarodne zajednice koji nemaju ili ne žele da imaju sluha za ovu alarmantnu situaciju. Objektivno posmatrano LGBT zajednica u Srbiji nikada ranije nije bila pod ovakvim rizikom i pretnjom koja nepovratno može da naruši kvalitet života LGBT građana. Zabrane Prajdova, nasilje i diskriminacija su proporcionalno svojoj važnosti dobijale često izuzetnu pažnju kako javnosti tako i donosilaca odluka, ali se isto ne može reci za epidemiju HIV. Ukoliko pogledamo izveštaje relevantnih nacionalni i međunarodnih tela videćemo da se epidemiji HIV posvećuje znatno manje pažnje, ako uopšte, nego drugim problemima sa kojima je suočena LGBT zajednica. U razgovoru sa različitim akterima dobijali smo interesantne komentare, naime pojedini su stanovišta da će naglašavanje ove teme u javnom prostoru rezultirati porastom netrpeljivosti i daljom stigmatizacijom LGBT zajednice. Ovo je naravno vrlo verovatna posledica, ali alternativa je nesagledivo gora jer podrazumeva prolongiranje nečinjenja od strane države što će za efekat imati samo porast broja inficiranih i niže standarde nege za inficirane osobe, te će pitanje epidemije HIV postati pretnja po javno zdravlje a to je stigmatizacija od koje će se LGBT zajednica teško oporaviti. Drugi su zatim stanovišta da treba pojačati edukaciju o seksualno prenosivim bolestima, ali iz istraživanja Batuta uviđamo da ispitanici imaju dovoljno znanja o seksualno prenosivim bolestima, ali da i dalje imaju nezaštićen odnos. Dok treći smatraju da su ljudi „glupi“ kada imaju nezaštićen odnos, a četvrti da HIV ne postoji.

ČITAJTE:  Deca u LGBT porodicama

Ovaj fenomen gde LGBT pojedinci kao grupa pod povećanim rizikom od infekcije HIV i dalje stupaju u nezaštićen odnos treba da predstavlja centralnu tačku nacionalnog odgovora zajedno sa ranim otkrivanjem infekcije pošto je koncetracija virusa kod inficiranih osoba velika tako da lakše mogu preneti virus nego oni koji su na adekvatnoj terapiji kada usled delovanja terapije prisustvo virusa ne može da se očita referentnim testom. Takođe, rano otkivanje i lečenje značajno smanjuje rizik od obolevanja i umiranja od posledica side. Organizacije i pojedine institucije već neko vreme pozivaju nadležne da intenziviraju programe testiranja, ali ostaje nepoznato koji su to konkretni koraci koji su preduzeti u ovom smislu. Sa druge strane čini se da se drugi provereni metodi borbe protiv HIV ne uzimaju u razmatranje, kao sto su to kućni testovi, PrEP terapija, PEP terapija ili lako dostupnost besplatnih kondoma i lubrikanti. Naime PEP terapija se primenjuje u prvi 72 sata pošto osoba dođe, odnosno sumnja da je došla u kontakt sa HIV i predstavlja kombinaciju nekoliko lekova koje se primenjuju 28 dana gde se ovaj metod pokaza kao vrlo efikasna u sprečava infekcije. PrEP predstavlja preventivnu terapiju koja se sastoji od uzimanja jednog leka u kontinuiteta i namenjena je grupama pod povećanim rizikom gde je zbog svoje izuzetne efikasnosti postala lek izbora LGBT pojedinaca u zapadnoj Evropi i Americi gde zdravstveno osiguranje pokriva troškove ove terapija koji se kreće od 500 do 800 dolara mesečno. Teško je zamislite da će se situacija u dogledno vreme poboljšate, jer se čini da je nacionalni odgovor rudimentaran te dodatno otežan odsustvom političke podrške koja izostaje onda kada je najviše potrebna.

ČITAJTE:  Želudac vari i probleme

Kašnjenje sa odgovorom na epidemiju HIV i neadekvatan odgovor, istorijski posmatrano, predstavljao ponavljanje ustaljenog modela od 1980ih godina pa sve do danas. Rusija je, na primer, takođe suočena sa alarmantnom situacijom i ne preduzima adekvatne korake što i nije neko iznađene u odnosu na njenu varvarsku politiku prema svojim LGBT građanima. Pitanje odgovornosti je prvenstveno na državi ali i nad svim drugim lokanim i međunarodnim akterima koji su proveli celu prethodnu deceniju radeći na borbi i prevenciji HIV gde ako već nije mogla da se sagradi kultura tolerancije prema HIV pozitivnim osobama onda je svakako mogla da se spreči epidemija, a ovo je zasigurno jedan od najvećih nacionalnih skandala.

Svrha ovog teksta nije da izazove paniku ili strah među LGBT zajednicom iako su panika i strah apsolutno primerena osećanja, već želimo da probudimo nagon za samoodržanjem, jer ako nam već kvalitet života nije bitan onda nam je valjda život važan.

Piše: Mladen Antonijević Priljeva