Predstave „Režim ljubavi“ (Atelje 212) prema tekstu Tanje Šljivar i u režiji Bojana Đorđeva i „Hasanaginica“ (Novosadsko pozorište Ujvideki Sinaz) autorskog projekta Andraša Urbana, inspirisanog istoimenom dramom Ljubomira Simovića su dve najistaknutije i najuspelije društveno angažovane produkcije u poslednjih mesečak dana u Srbiji. Obe govore o važnim, socijalno – društvenim odnosima – prva na temu poliamorije, a druga o položaju žena u Srbiji. Veliki autorski tim je radio na obe predstave i važno je istaći obe kao veoma pohvalne repertoarske politike ova dva pozorišta. Iako nijedna nije namenjena mlađoj publici, svakako su prekretnica za popularizaciju ove umetnosti kod mlađe publike, pošto govori o njima zanimljivim i aktuelnim temama – o pravu na izbor i pravu na slobodu. Takođe, ovo su reprezentativni primeri projekata, koliko je važno postaviti savremeni tekst na ovu temu i kako postaviti klasičan tekst i napraviti ga aktuelnijim. Zbog ovakvih predstava pozorište u Srbiji živi.

„Režim ljubavi“ je praizvedba komada koji je Atelje 212 naručilo od autorke mlađe generacije, Tanje Šljivar, a u sklopu repertoarske politike pozorišta da se podrži domaći savremeni tekst i mladi dramski pisci. U pitanju je komična drama dobitnice Sterijine nagrade (za originalni dramski tekst) kojom ona istražuje, analizira, komentariše i kritikuje različite aranžmane ljubavnog sparivanja u savremenom kulturnom kontekstu instant komunikacija na društvenim mrežama, onlajn dejting sajtovima i aplikacijama, te problema uspostavljanja komunikacije među partnerima, onima koji participiraju u određenom ljubavnom aranžmanu (kako je i navedeno u najavi predstave). Autorka je i sama istakla da je izvor za ovaj tekst konglomerat raznih teorijskih i filozofskih tekstova, citata iz pop kulture, turbo folk muzike, ali i ličnih iskustava poznanika. Ovo je njen drugi tekst koji je postavljen u Ateljeu 212 („Pošto pašteta“, u režiji Snežana Trišić se sa manje – više uspeha igrao par godina isto na maloj sceni ovog pozorišta). Oba teksta povezuje kompleksnost tema, koje nisu jednostavne za praćenje radnje, i veoma zahtevne za rediteljske postavke. Ono što je svakako privuklo pažnju šire javnosti jeste provokativan plakat, sa polugolim glumcima i sa naznakom da je predstava za starije od šesnaest godina. Ograničenje je ispostavlja se zbog samog vulgarnog rečnika i tematike o seksu, muškim i ženskim polnim organima i šupljinama, ali i homoerotskim scenama.

Autorka teksta je radila i kao dramaturg predstave (zajedno sa Dimitrijem Kokanovim) pa je imala mogućnost da dodatno istakne svoj feministički tekst, inspirisan pesmama Cece Ražnatović i Ane Nikolić – tekstovima Marine Tucaković. Tu se jedan intelektualac može zapitati podosta čitajući ovu informaciju, ali ukoliko i sam ne prati muziku dotičnih, neće ni primetiti njihovo učešće u tekstu predstave, što opet govori koliko je autorka vešto uklopila tekst u tematiku. U podeli su dva para Hana (Sofija Juračin) i Miša (Miloš Timotijević) i Branka (Aleksandra Janković) i Boba (Dejan Dedić). Njihovi odnosi su jako kompleksni i neće biti lako prihvaćeni i razumljivi najširem krugu publike. Kao peti lik pojavljuje se Jelena Ilić u ulozi Nje, kao peti deo slagalice međuljudskih odnosa.

Savremeno društvo, najviše među mladima u većim gradovima, nudi slobodniji i otvoreniji stil života boljeg standarda. To svakako otvara nove i slobodnije vidove partnersko – seksualnih odnosa. Nešto što se do skora moglo videti samo na televiziji prozapadnog sadržaja, polako postaje obeležje i dobija transparentniji oblik i u našem društvu. Tradicionalni vidovi monogamnih veza se polako otvaraju i postaju slobodnije. Konzervativne stege se svakako ruše. Scenografija (moderno oslikan bračni krevet sa prekrivačem koji oslikava nago muško telo, scenograf Siniša Ilić) i kostimografija (rad Maje Mirković) su detalji koji nam mogu reći da je reč o modernim i stilizovanim mladim ljudima, koji žive u finansijski bogatijem okruženju. Da bi se pojačao sam prostorni efekat, deo publike sedi i na samoj sceni, okružujući centralno mesto radnje sa dve strane. Reditelj je taj zbliženi odnosa publike i glumaca povremeno razbijao njihovim kretanjem između publike.
Centralni odnos i možda najradikalniji prikaz u predstavi je odnos Miše i Bobe. Oni iako u heteroseksualnim vezama uleću u ljubavni zagrljaj i nagoveštavaju aferu gde ruše tabu temu i otvaraju tematiku latentnog homoseksualnog odnosa u savremenom društvu. Sve to kao tajna i sakrivena veza, daleko od očiju javnosti i njihovih partnerki. Muškarci su predstavljeni kao metroseksualci, dominantni i voljeni u društvu, kojima su žene podređene u ulozi da se bore za njihovu ljubav i pažnju. U javnosti su prikazani izrazito patrijarhalno. To jeste posledica okruženja u kome živi, da se ponašaju kako se od njih očekuje (od strane društva i partnerki), da budu muževni i glave porodice i finansijski superiorniji. U predstavi se kroz šest scena, kroz monologe i dijaloge glumaca prikazuje više oblika – režima ljubavi (kao monogamija, brak, celibat, trijada ili preljuba). Iako je dramski pokušaj donekle uspeo, glumački je taj odnos jako neuverljiv. Glumci ničim na sceni nisu ubedili publiku niti strast prikazali realističnijom, već je odnos lažan i prisiljen. Za razliku od njih, ženski deo podele je bio dosta uverljiviji, a posebno gluma Sofije Đuračin koja je u efektno prikazala ulogu devojke koja je spremna sve da učini i zadovolji svog partnera. U njenim očima smo jedino videli zaljubljenost i posvećenost.

Ova tematika otvara jedno novo poglavlje u srpskom pozorištu, dajući sliku uspešnog japi muškog društva, koje je seksualno i emotivno rasterećeno i nekako nas vraća u antička vremena gde su takvi odnosi (eksperimentisanja sa oba pola) bili sastavni deo društva. Ono što je promenjeno je svakako danas snažnije izraženo feminističko društvo gde su žene dosta osvešćenije i agresivnije, ali i kao takve su prikazane kao žrtve muškaraca (latentnih homoseksualnih tendencija). Monogamne heteroseksualne veze, iako i dalje dominantne kod nas, prikazane su sa svim svojim slabostima i prikrivenim manama. Žene se bore za svoje muškarce i monogamiju (slikovito u sceni gde je Hana kanapom vezala Mišu), ali ih to ne sprečava da ih nazivaju džukelama (opet inspirisano istoimenom pesmom Ane Nikolić). Slika romantične monogamne ljubavi ovde je prikazana kao iluzija kod oba para. Uvođenje lika Nje, analizira se odnos oba para i demantuje nam sliku o srećnim monogamnim vezama, lažnim slikama (idealno) srećnih parova u javnosti. Ona čak dovodi u pitanje smisao ljubavi i da li je ona vredna žrtve kao takve.

Rediteljski i dramski (dramaturški) spoj Bojana i Tanje nije slučajan, oboje teže da stvaraju predstave koje nemaju klasičan tok radnje i koje su dosta slobodnije, i otvorenije ka samom gledaocu. Ruše klasičnu prostornu barijeru i nude publici nešto sasvim drugačije. Ove slike, kao dramska novina kod nas, neće naći veće utemeljenje u Srbiji, kao ni među publikom, ali je svakako važan iskorak, više tematski nego umetnički.

I Andraš Urban je pozvan, od strane Novosadskog pozorišta, da režira Simovićev tekst „Hasanaginice“ u vidu svog autorskog projekta. Ovo je njegova četvrta režija u ovom pozorištu (prethodno je na scenu uspešno postavio nagrađivane komade „Marat the Sad“, „Bana Banka“ i „Neoplantu“). Predstava se igra na mađarskom jeziku, a tekst je preveo Robert Lenard; dramaturg je Vedrana Božinović. Andraš potpisuje i scenografiju, dok je kostimograf Milica Grbić Komazić, a kompozitor Irena Popović Dragović. Igraju glumci iz ansambla ovog pozorišta: Livia Banka, Terezia Figura, Daniel Gomboš, Daniel Husta, Arpad Mesaroš, Atila Nemet, Robert Ožvar, Gabor Pongo, Zoltan Širmer i Marta Bereš u naslovnoj ulozi kao gošća iz subotičkog pozorišta Deže Kostolanji.
U pitanju je još jedna snažna i univerzalna angažovana tema – priča o ženi, priča o majci, priča o žrtvi i patnji, priča o bolu i ljubavi. Priča o svevremenoj Hasanaginici. Danas se svaka žena može identifikovati sa njenim likom. Ovaj klasik dobio je upečatljivo, novo i možda najrazličitije čitanje do sada. Tragična sudbina ove heroine govori se da se malo šta promenilo o odnosu društva prema ženama danas, gde se njihov lik predstavlja kroz manipulativne verske, političke i sistemske mašinerije, kako navodi i sam autor i reditelj predstave.

Ovo je treće čitanje ovog testa koje sam imao prilike da pogledam. U prethodne dve predstave Jagoša Markovića (postavke u Narodnom pozorištu u Beogradu i u Centru za kulturu Tivat) je na tradicionalan, bolan i melodramski način prikazana njena sudbina (priznate na prostoru i Srbije, Crne Gore i Bosne i Hercegovine, gde je svi svojataju). Andraš je opet, koristeći svoj prepoznatljivi rediteljski pečat Hasanaginicu prikazao na jedan jako agresivan, dinamičan, ali takođe bolan i uverljiv način, rušeći sve spone tradicionalnog i konzervativnog. Scenski predstava je postavljena kao pank koncert u žestokom ritmu sa puno angažovanih songova i stihova, i tu je najzahvalnija snažna muzika Irene Popović Dragović, za koju se svakako može reći da je pored dobre režije i posvećenog glumačkog ansambla, podjednako efektan član predstave. U tom smislu donekle bi mogla da se napravi i paralela sa predstavom „Koštana“, Kokana Mladenovića, gde je Emina Elor isto u pank maniru predstavila svoj lik. I ovde heroina strada zbog zakona i sile jačeg, a to je muškarac kome je sve podređeno i gde žena ne bi smela da daje otpor. Međutim Andraševa Hasanaginica je buntovna, ona ne želi da prihvati nametnute društvene norme. Ona je hrabra, ona je energična, ona kontrira u borbi za svoja prava. U svom rediteljskom konceptu svi glumci sviraju i pevaju. U izrazito muzičkoj predstavi dominiraju (bas)gitare, bubnjevi, ali povremeno i gusle na sceni, kao spoj nečega tradicionalnog i modernog. Isto se tako za predstavu može reći da je ispresecana Simovićevim tekstom sa jedne strane i angažovanim i na neki način revolucionarnim songovima i stihovima sa druge strane:

Neću da rađam jer tako treba. Neću da rađam jer su deca najveće blago. Neću da rađam, da ne bih bila sama, da bih bila kompletna, jer je to moja biološka predispozicija… Neću da rađam jer neko želi unučad, produžetak porodične loze. Neću da rađam da bih bila kompletna. Neću da rađam zato jer mi otkucava biološki sat. Neću da rađam jer mi je vreme. Neću da rađam da bih bila žena… Neću da rađam za državu, za narod, za veru i naciju. Neću da rađam za vojsku, za masovne grobnice… Neću da rađam jer smo mali narod… neću da rađam jer tako kaže premijer, pop, crkva i komisija za natalitet, jer smo manjina… Neću da rađam jer sam sebična, jer ne želim decu… Ja želim sebe. Ja sam ja.

Marta Bereš je glumački dominirala kao Hasanaginica. I to je i željeni efekat predstave da njen bol i patnja budu snažno i glasno istaknuti i izraženi. Jedna glumica krhke građe, ali ogromne energije i talenta. Ona preuzima odgovornost za svoj život u svoje ruke i ne želi da bude deo poslušnog sistema. I sam je Andraš Urban istakao da predstava govori o problemu jednog društva u kome nije najveći problem odnos muškarca i žene, već pojedinca u položaju žrtve i sistema – nasilnika. Da nas i dalje uče da su poruke iz „Hasanaginice“ – strah, stid, sramota, pokornost – i danas naše najveće vrline i daju li nam do znanja da treba da budemo strpljivi i da ćemo u raju biti srećni. Ono čime je dodatno doprineo tome je scena gde je sve muškarce preobukao u žensku odeću, razoružao ih, razgolitio i stavio u poziciju lepšeg pola. Tada sami sebe ismevaju svojim negativnim ophođenjem prema ženama u savremenom društvu. Iako predstava ima svojevrstan slogan: „Ovako nešto niste videli čak ni kod Andraša Urbana!“ Ipak je ovo jedna predstava estetike koja prati i njegove prethodne predstave. To ne umanjuje njenu vrednost, naprotiv poziva publiku, da barem u pozorištu oseti duh buntovnosti, još jedan put.

Obe predstave nedvosmisleno govore da ja važno da u današnjem društvu slušamo sebe, da se borimo za sebe, bez obzira kojoj manjinskog grupi pripadali, ili bili žena. Da nije strašno biti različit, već je strašno biti zastrašen. Da nije važno šta drugi kažu i misle, već kako se mi osećamo i šta želimo. Jer jedan je život i zato živimo ga hrabro i pognute glave. Za nas same i za svetliju budućnost drugih. I zato posetimo pozorište, jer angažovana umetnost hrabri, jer umetnost oslobađa!

Piše: Marko Radojičić

Related Posts

Leave a Reply

Your email address will not be published.

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.