Pre svega želim da se izvinim LGBTI+ zajednici jer nismo uspeli da organizujemo uspešan EuroPride. Sve što sam radio za Prajd i za LGBTI+ zajednicu Srbije radio sam čistog srca, čistog obraza i za dobrobit svih nas, te osećam moralnu i profesionalnu dužnost da ispričam kako su se odvijale pripreme EuroPride-a i ko je odgovoran za ono što se desilo. Ništa od ovoga mi u životu nije trebalo! Jedan sam od retkih gejeva u Srbiji koji imaju privilegiju da ih podržava porodica i bliža okolina! Sav moj angažman u Prajdu došao je iz želje da ne uživam u tim privilegijama, već da doprinesem sopstvenoj zajednici i borbi za slobodu, jednakost i pravdu. Umesto da se EuroPride-a sećamo kao istorijskog uspeha, zauvek će biti zapamćen poraz naše države, organizacioni fijasko kao i trijumf mržnje, nasilje i bezumlja koji su tih meseci dominirali. Kao i ostatak LGBTI+ zajednice stojim poražen i posramljen, sa posebnom težinom jer sam bio jedan od organizatora.
Pre par meseci desilo se nešto važno; prvi put su zaposleni u jednoj NVO, Fondu za humanitarno pravo, oformili sindikat kao reakciju na mobing kojem su izloženi. Sindikat je optužio osnivačicu Fonda, Natašu Kandić, za maltretiranje na radnom mestu i nezakonite radnje. Nataša je mapiranjem žrtava ratova devedesetih uradila izuzetno važan posao, koji joj je doneo ugled, uticaj i moć. Sa druge strane, među ljudima iz NVO sveta je javna tajna da ona svoje zaposlene maltretira, ponižava i kreira užasnu radnu atmosferu. Ohrabriti se i prijaviti mobing nikada nije lako. Uraditi to javno, protiv osobe koja ima moć i uticaj, je posebno teško. Bio sam iznenađen kada ta tema nije dobila značajnu medijsku pažnju i nije naišla na veću solidarnost, a ostao sam šokiran kada sam video da Natašu brane oni koji su direktno svedočili njenom lošem ophođenju. Nataša Kandić je, inače, mentorka Gorana Miletića i mnogih uspešnih ljudi iz NVO sektora.
Obećao sam da ću u Optimistu ispričati šta se desilo sa Prajdom – ovu kolumnu je trebalo da objavim u prethodnom broju, ali 20 hiljada karaktera sam potrošio a ni uvod nisam završio. Previše je detalja i jedinstvenih okolnost da bih celu priču podelio u kratkoj formi. Treba mi više prostora kako bih na pravi način ispričao celu priču o Beograd Prajdu, izazovima i problemima LGBTI+ osoba u Srbiji, kao i mom iskustvu u borbi za dostojanstvo i građanska prava. Zbog toga sam počeo da pišem knjigu radnog naziva „Moj ponos“. Ipak, moram da održim reč i da ovo poglavlje završim časno i dostojanstveno, te biram da budem odgovoran i dosledan verovanju da je transparentnost važna: u nadi da ću doprineti borbi za prava LGBTI+ osoba i da će moje svedočenje doprineti izgradnji slobodnog i nezavisnog Prajda – pitao sam sebe par pitanja i podelio deo razloga koji su doveli do fijaska EuroPride-a u Beogradu 2022.
Прикажи ову објаву у апликацији Instagram
Šta se dešava sa tobom i Beograd Prajdom? Da li si i dalje direktor Prajda?
Formalno gledano, ja sam bio i ostao direktor Društva Ponosa (Pride Society), pravnog entiteta Beograd Prajda; međutim – Beograd Prajd je od 2017. godine pod de fakto kontrolom Gorana Miletića, direktora za Evropu švedske međunarodne organizacije za ljudska prava – Civil Rights Defenders (CRD), pa „direktor Prajda“ trenutno ne znači mnogo. Odnos sa Beograd Prajdom i aktivistički rad mi je znatno otežan, posebno od 9. decembra 2022, kada mi je Goran oduzeo pristup mejlu marko@parada.rs, koji sam koristio od 2019. godine i koji je na mnogim pravnim dokumentima moj zvanični kontakt, onemogućivši mi pristup stotinama kontakata širom sveta, koje sam stekao za sedam godina profesionalnog angažmana. Situaciju posebno otežava prekid komunikacije i diskriminatorna izolacija koju trpim od strane većine ljudi koje je Goran okupio oko Prajda 2023. što je nastavak perfidnih pokušaja da se moj rad, trud i doprinos borbi za jednakost i slobodu LGBTI+ zajednice obezvrede i izbrišu. Razlog za ovu situaciju je prijava protiv Gorana Miletića, koju sam juna 2022. podneo stokholmskoj kancelariji CRD-a, u kojoj ga optužujem za mobing, zloupotrebu moći i položaja i upozoravam na njegov skandalozno loš menadžment koji je već u tom trenutku ozbiljno pretio da EuroPride pretvori u fijasko velikih razmera – što se na kraju i desilo. Iako nije jedini odgovoran, Goran Miletić i monopol koji je izgradio oko Prajda, značajno su doprineli pogoršanjem položaja i bezbednosti LGBTI+ osoba u Srbiji u mesecima pre i posle septembra 2022.
Na šta se prijava odnosila?
Podneo sam prijavu prateći CRD procedure za prijavljivanje mobinga i zloupotreba. Prijem su potvrdili nadležni organi CRDa, koji su me uveravali da shvataju ozbiljnost situacije i da će dati sve od sebe da se ona reši što je pre moguće, naglašavajući da je u Švedskoj trenutno period odmora i da većina zaposlenih neće raditi do avgusta, kao i da će samo obrađivanje prijave trajati mesecima, obzirom na obim i ozbiljnost navedenih tvrdnji. U prijavi sam naveo probleme koje sam imao dok sam bio zaposlen u CRD-u (2016-2018) kao i u periodu od 2019. od kada su me angažovali za rad na Prajdu i detaljno naveo na koji način se u CRDu zloupotrebljava položaj i kako takva situacija onemogućava razvijanje LGBTI+ pokreta u Srbiji. Prijava je pored svedočenja sadržala i desetine fajlova koji potvrđuju moje tvrdnje, kao i spisak ljudi koji mogu da potvrde navode. Pored prijave CRD-u, obavestio sam bord EPOA-e (Evropska asocijacija organizatora prajdova – davaoci licence za EuroPride) o svemu što se dešava iza scene Beograd Prajda.
Šta je dovelo do toga da podneseš prijavu?
Prajd se pretvorio se u skup obesmišljenih događaja, koji mahom targetiraju diplomate, donatore, Goranove poslovne saradnike i privilegovani deo zajednice, dok se kroz kozmetička rešenja simuliraju uključivanja običnih ljudi i bavljenja problemima LGBTI+ osoba. Godine lošeg rada učinili su skoro nemogućim organizovanje Prajda u skladu sa interesima LGBTI+ zajednice, a borba za demokratiju, slobodu i jednakost stavljena je van fokusa – sve u službi monopola koji CRD i njihov direktor Goran (koji čak ni ne živi u Srbiji) ima nad svim ključnim aspektima Prajda. Konkretan razlog koji je doveo do toga da podnesem prijavu je što sam pri kraju 2021. želeo da precizno definišemo način na koji će EuroPride biti realizovan kao i koja je moja uloga. Goran nije želeo da pregovara sa mnom, da napravi budžet i plan, ponižavao me je zbog mojih zahteva i predloga i odbijao da pregovara o mojoj ulozi i kompenzaciji, prepustivši priču o mom honoraru Andreju Nosovu, direktoru Heartefact-a (koji za Prajd organizuje Pride Theater program; Goran Miletić sedi u Upravnom odboru Heartefact-a), sa kojim ja nemam i nikada nisam imao radni odnos – kao i medijaciju pregovora o načinu na koji ćemo izvesti EuroPride. Nijedan od dogovora koji smo u procesu „medijacije“ postigli nije ispoštovan.
Zašto nisi ranije reagovao? Da li vidiš negde sopstvenu odgovornost?
Ne želim da bežim od odgovornosti – posao u CRD-u bio mi je prvi profesionalni angažman i smatrao sam da imam privilegiju da mi Goran bude mentor, obzirom na njegov višedecenijski rad na polju ljudskih prava. Posle nekoliko godina, shvatio sam da način na koji radimo nije ispravan i da sam zapravo žrtva mobinga. Nažalost, u isto vreme sam shvatio da je najbolja mogućnost da Prajd krene pravim putem – borba iznutra. Tokom rada na Prajdu, kooordinisao sam program, nalazio učesnike kulturnog programa, radio na izgledu i prvobitnom konceptu Prajd Info Centra, uveo instituciju Kraljice Prajda čime sam, pored žurki, doveo dreg na Prajd; organizovao sam Prajd koncert i izvođače, radio na PRu kao i na logističko-tehničkom delu organizacije šetnje i Nedelje Ponosa i doveo komercijalne sponzore i EuroPride u Beograd. U tom procesu Goran mi je bio najbliži saradnik i čovek koji mi je otvorio mnogo prilika. Nažalost, bio sam nesvestan da sam na taj način i sam bio deo problema. Gledajući u prošlost, jasno mi je da bi mnogo pametnije i manje bolno bilo da sam na vreme zajednici rekao kako stvari stoje iza scene i na koji način se Prajd organizuje. Ipak, čak i kada je prošle godine sve krenulo da se urušava, poslušao sam savete kolega i ćutao, verujući da je ipak važnije da se EuroPride održi i da probam da situaciju rešim interno, posebno jer me je većina savetovala da će iznošenje istine u javnost otvoriti LGBTI+ organizacije i NVO sektor za napade desničara. Kako desničari uveliko pobeđuju, mislim da je ispravnije uraditi časnu stvar i reći istinu. Ne možemo da se borimo za poboljšanje pozicije cele LGBTI+ zajednice ako nemamo kontrolu nad najsnažnijim simbolom te borbe – Prajdom.
Šta se dešavalo tokom priprema?
Pripreme za Prajd prošle su katastrofalno! Početkom 2022. godine uspeo sam da obezbedim više od 350 hiljada evra od raznih komercijalnih sponzora, a na Goranovo insistiranje sav novac bio je uplaćen CRD-u. Kako oni imaju veće kapacitete za finansijsko izveštavanje i godinama su jedini finansijeri Prajda i ovaj put je sav novac išao preko njih. Čim su ugovori potpisani a novac uplaćen izbačen sam sa svih sastanaka sa policijom, gradom i vladom, na koje idem godinama, kao i iz svih drugih relevantnih sastanaka i procesa u kome su se donosile ključne odluke. Jedino gde sam mogao da prisustvujem su besmisleni sastanci organizacionog odbora, koji su se odvijali online, jednom nedeljno, u trajanju manjem od sat vremena, gde smo simulirali organizacionu strukturu. Na većini tih sastanaka buniosam se i zahtevao promene i prestanak sumanutog ponašanja – međutim, do toga nije dolazilo. Moje mesto na svim važnim sastancima je zauzeo F.L. koga je Goran angažovao da bude “direktor komunikacija”, iako nije imao relevantno iskustvo, imao je full-time posao u EU info centru (EuroPride bi, valjda, trebalo da radi „sa strane“). Kako sam ja bio „lice Prajda“ i najviše zastupao Prajd u medijima i po Evropi bile su mi potrebne određene stvari koje je „komunikacioni tim“ trebalo da pripremi. Međutim F.L. nije uspeo da postigne ni goli minimum koji je taj posao zahtevao, što je dovelo do toga da vrlo brzo da otkaz, pod objašnjenjem da ne može da postigne ono što je potrebno. Za njegov otkaz Goran je optužio mene i ubedio ga da se vrati i da nastavi da radi, a potom me je dodatno distancirao i zabranio mi da imam bilo kakav uvid u komunikacione i PR planove. Zajedno sa F.L, važnim sastancima prisustvovao je i M.S. iz CRD-a – iako nije čak ni deo zajednice. Kako sam pola vremena bio na putu po Evropi, gde sam promovisao EuroPride, tražio sponzore i podršku, a drugu polovinu se borio za Prajd protiv najbližih kolega koji su me izbacili iz svih relevantnih procesa i donosili sumanute i besmislene odluke – posebno mi je teško palo što sam, pored pakla koji sam proživljavao iza scene, redovno bio u srpskim i evropskim medijima gde sam promovisao događaj i trudio se da ukažem na probleme sa kojima se naša zajednica suočava, kao i da motivišem ljude da ipak dođu na EuroPride verujući da je najvažnije da se događaj održi.
Прикажи ову објаву у апликацији Instagram
Na koje pogrešne odluke misliš?
Počeću od najgore do svih, a to je dogovor koji je Goran postigao sa državom, a koji se odnosio na „kompromisno rešenje“ koje je na kraju i sprovedeno, da država zabrani Prajd a da mi podnesemo prijavu za „skup pred koncert“ i da na taj način simuliramo Prajd. Za ovu odluku saznao sam noć pre centralnog događa, kada su moje kolege iz svih organizacija pozvane na interni sastanak (na koji samo ja nisam bio pozvan), gde im je ova ideje prezentovana. Poniziti hiljade ljudi koji su došli na Prajd, uprkos ekstremnim pretnjama i užasnoj kampanji koja se vodila protiv LGBTI+ zajednice, time što ćete građane prošetati 5 metara i sprovesti kroz blato je najgora moguća odluka koja je doneta. Mnogi su mi rekli da zbog tog poniženja više nikada neće doći na Prajd. Ovakva odluka jasno oslikava nerazumevanje potreba zajednice, nedostatak ponosa i prkosa opresivnom režimu koji nas dehumanizuje. Druga skandalozna odluka bila je da Ana Brnabić otvori konferenciju o ljudskim pravima. Za ovo niko nije znao (osim CRD-a i diplomata), a ja sam saznao tako što su me ljudi iz Američke ambasade o tome slučajno obavestili (trebalo je da se koordiniše dolazak ambasadora i premijerke, te su me pozvali za neke detalje, ne znajući šta se iza scene dešava). Odmah sam obavestio druge aktiviste o ovom planu, što je dovelo do toga da napravimo protest protiv premijerke ispred Doma omladine („Pride House“ gde se konferencija održavala) – što je praktično jedina smislena stvar koja se desila tokom celog EuroPride-a.
Najopasnija stvar koja se desila bila je dostavljanje podataka turskih aktivista policiji, što je dovelo do toga da im je zabranjen ulazak u Srbiju. Šta god ko mislio o ponašanju Turaka na Prajdu – nedopustivo je da organizacija za ljudska prava, na ovaj način ugrozi bezbednost aktivista koji su bili gosti Beograd Prajda. Aktivisti za ljudska i građanska prava u Turskoj se suočavaju sa ozbiljnim terorom države, aktivisti su redovno hapšeni i maltretirani, dok su Prajdovi zabranjeni (iako je Istanbul Prajd nekada imao stotine hiljada posetilaca). Još jedna ponižavajuća situacija desila se na „skupu pred koncert“ koji je trebalo da simulira Prajd. Dan pred šetnju nekoliko aktivista i ja smo naterali Gorana da imamo sastanak koji se ticao govora na Prajdu i insistirali smo da niko od stranih diplomata ne drži govore, već da se prostor da lokalnim aktivistima. Iako se složio sa tim Goran je 5 minuta pre početka govora doveo Vladimira Bilčika (evro-parlamentarca), popeo ga na kamion i dao mu priliku da održi politički govor.
Na koji način je bezbednost i položaj LGBTI+ zajednice pogoršan EuroPride-om?
Kada su pretnje i širenje teorija zavere krenule Goran je odbijao da podnesemo tužbe protiv bilo koga pod izgovorom „da bismo onda morali da tužimo mnogo ljudi“ – što je efektivno omogućilo da se hajka protiv EuroPride-a i nas kao organizatora nastavi neometano. Čitava atmosfera linča i bujanja ekstremno-desne agende, dovele su do značajnog povećanja govora mržnje, pretnji i napada koji se su dešavali pre, tokom i posle EuroPride-a na koje kao pokret nismo odgovorili adekvatno. Takođe, nastavak netransparentnog poslovanja Prajda kao i akumulacija moći Gorana Miletića nastavljaju da Prajd čine nepristupačnim za „obične ljude“ iz LGBTI+ zajednice i onemogućavaju demokratsko i transparentno organizovanje Prajda, kao i davanja mogućnost zajednici da sama odluči u kom pravcu i na koji način naša borba treba da se odvija. Nastavak projekata poput Prajd info centra (PIC), čiji smo prostor i funkciju prevazišli pre nekoliko godina, a čiji rad košta više hiljada evra mesečno čine nemogućim da se pažnja posveti projektima koji su nam zapravo potrebni – a to je sigurna kuća za LGBTI+ osobe, koje su direktno ugrožene. Kada sam zagovarao ovu ideju Goran je rekao da je to „previše posla“ i da ne možemo time da se bavimo. Srbija je, inače, jedina zemlja u regionu (osim BiH) koja nema sigurnu kuću za LGBTI+ osobe. Poražavajuće je kada vam se javljaju LGBTI+ osobe koje trpe nasilje, najčešće od strane sopstvene porodice, a vi ste nemoćni da im pomognete. Da ne budem shvaćen pogrešno, mladi ljudi koji rade u PIC-u su hrabri i požrtvovani i nemam ništa protiv njih, ali to što PIC radi može da se uradi mnogo bolje za značajno manje novca i sa mnogo više prostora za inkluziju i konkretne akcije. Prajd info centar, zaposleni u PIC-u i svi angažovani oko Prajda su plaćeni od strane CRD-a. Za sve ove godine ja nikada nisam dobio platu od strane organizacije čiji sam direktor, već sam bio plaćan od strane CRD-a.
Zašto si toliko čekao da obavestiš javnost?
Ova situacija je ekstremno bolna i traumatična za mene. Pored svega što sam tokom prethodne godine doživeo, pet meseci rada bez dana pauze, svakodnevne pretnje, teroristički napad u Oslu koji sam pukom srećom izbegao, ekstremni stres i mobing, najteže mi je palo što sam postao žrtva cenzure, diskriminacije i ućutkivanja od strane onih čiji je posao da se bore protiv takvih stvari. Takođe, moj privatni život i zdravlje i dalje ispaštaju i nije mi lako da pričam o Prajdu i svemu što se desilo. Trebalo mi je vremena da se pripremim na ponovni prolazak kroz ovu priču. Posebno me boli što većina mojih kolega aktivista i boraca za ljudska prava, uprkos svesti o tome šta mi se i kako desilo, kao i monopola koji Goran i CRD drže nad organizacijom Prajda, nastavljaju da, bez ikakvih problema, sarađuju sa njima.
Šta se desilo sa prijavom koju si podneo CRDu?
Imao sam tri sastanka sa švedskom kancelarijom CRD-a, tokom kojih su odbijali da mi kažu gde se stalo sa obradom prijave i da li su nešto preduzeli, već su se fokusirali na moj NDA (non-disclosure agreement) i mogućnosti da snosim posledice ako budem javno govorio o problemima. Drugi i treći sastanak je bio sa ljudima iz HR-a tokom kojih sam im ponovio sve što je u prijavi pisalo i naveo dalji razvoj događaja od podnošenja prijave. U jednom trenutku, ponudili su moderaciju razgovora između mene i Gorana, ali su ponudu ubrzo povukli. Po završetku EuroPride-a, stigao mi je mejl u kome me obaveštavaju da je istraga gotova i navode da ne postoje nalazi da se bilo šta pogrešno desilo. Mejl je bio kratak, bez referisanja na desetine malverzacija koje sam dokumentovao. Usput su me obavestili da sam otpušten, ali da ću dobijati honorar do kraja godine, osim u slučaju da odlučim da situaciju iznesem javno – u tom slučaju će se prekinuti sa isplatom moje zarade. Šokantno mi je bilo da je istraga, za koju mi je više puta rečeno da će biti dug i ozbiljan proces, odjednom završena iako suštinski nije ni počela (niko od osoba koje sam naveo za svedoke nije kontaktiran, sa mnom nikada nije razgovarano o navodima iz prijave, jasni dokazi o malverzacijama su potpuno ignorisani -npr, falsifikovanje potpisa i korišćenje pečata organizacija „Parada ponosa Beograd“ na prijavama za Prajd 2017, 2018 – pod izgovorom da su računi te organizacije u blokadi a zaposleni imaju azil u Kanadi – čime se izbegava pravna i druga odgovornost; korišćenje novca CRD-a za Goranova dva neuspešna pokušaja da registruje Beograd Prajd kao brend u njegovom ličnom vlasništvu – „kako bi ga zaštitio od onih koji su protiv Prajda“). Na mejl gde sam tražio konkretno objašnjenje i rezultate istrage po stavkama nikada nisam dobio odgovor.
Šta je bilo sa novcem skupljenim za Prajd? Šta je EPOA rekla na sve?
Niko od nas nije imao uvid u budžet i plan i Goran je odbijao da sa nama deli koliko i šta je plaćano. Naravno da finansijski izveštaj nije dostupan javnosti i naravno da je većina novca protraćena – primer je konferencija o ljudskim pravima (koja je bila jedna od najskupljih stavki) a koja skoro da nije imale posetioce, marketinška agencija koja je plaćena više hiljada evra a nije uradila skoro ništa, hotelske sobe koje su plaćene a nikada nisu iskorišćene… Ima mnogo stavki u vezi sa finansijama koje nisu ispravne, ali ipak ne mislim da je Goran novac „ukrao“ – ima dovoljno dobru platu da može komforno da živi (u Stokholmu) i ne mislim da je osoba koja bi se bavila finansijskim malverzacijama. Problem je u trošenju novca bez plana, preplaćivanju i organizaciji događaja čiji je cilj dodvoravanje diplomatama i predstavnicima vlasti, dok se potrebe zajednice ignorišu a događaji za zajednicu stavljaju u treći plan. Što se tiče EPOA – oni su na početku imali razumevanja za probleme sa kojima sam se suočavao, ali kako su napadi u javnost postajali intenzivniji, fokusirali su se na odbranu Prajda, a probleme sa Goranom su rekli da smatraju „internim problemima“ i da oni ne mogu u to da se mešaju. Kako su Goran i CRD vlasnici EuroPride licence, a u Srbiji su bez mog znanja izbacili moje ime sa pravnih prijava za Prajd koje sam potpisivao, i paralelno podnosili druge (što sam slučajno saznao nakon Prajda) – imao sam o prilično ograničene mogućnosti da reagujem.
Прикажи ову објаву у апликацији Instagram
Šta će biti sa Prajdom?
Prajd će i ove godine nastaviti da polarizuje javnost, ali sumnjam da će dovesti do konkretnih rešenja koja su nam potrebna, kao i do osnaživanja LGBTI+ zajednice Srbije – što je najpotrebnije. Ako pravite dogovore i kompromise sa ovim opresivnim režimom, cenzurišete i blokirate svakog ko ima drugačiju viziju, sve dok gradite monopol nad organizovanjem i ignorišete stvarne potrebe zajednice (poput sigurne kuće za LGBTI+ osobe) – Prajd će nastaviti da bude izgubljena prilika i neće dovesti do rešenja problema LGBTI+ osoba. Ovogodišnji događaji će, verovatno, biti copy-paste događaja prethodnih godina, bez preko-potrebnih promena formata i načina organizovanja.
Da li i na koji način nastavljaš da se baviš Prajdom?
Ja osećam da nisam završio šta sam započeo sa Prajdom, ali sam bukvalno zabranjen – sva komunikacija sa mnom je prekinuta, nemam mogućnosti niti ikakvu podršku da ove godine pokrenem neku alternativu. Imam jasnu viziju šta želim od Beograd Prajda, ta organizacija mora da ima mogućnost učlanjenja, finansijski transparentno poslovanje, strateški plan i demokratski način donošenja odluka (skupština, odbori) koji funkcionišu tokom cele godine. Takođe, finansiranje Prajda od strane donatorskih grantova prilično sužava polje i način delovanja, te smatram da je važno da Prajd organizuje i sopstvene događaje poput žurki, izložbi… koji će, pored članarina, biti jedan od izvora finansija za Prajd i projekte poput sigurne kuće koji su hitno potrebni. Suštinski je važno da prestanemo da se fokusiramo samo na Beograd i Novi Sad, već da počnemo da radimo i sa zajednicom iz ostatke Srbije – upravo su oni ti koji se nose sa najviše problema. Trenutno radim neke druge poslove ali spremam par projekata koji će se fokusirati na kvir kulturu. Najvažnije je da nikada nisam i nikada neću odustati od Prajda, ali bez ljudi iz zajednice, podrške i solidarnosti ne mogu da nastavim da se borim protiv vetrenjača.
Da li ćeš doći na Prajd 2023?
Sumnjam, ne želim fizički da podržavam događaj za koji znam da je organizovan od strane jednog zlostavljača, koji zloupotrebljava svoje saradnike, Prajd i LGBTI+ zajednicu Srbije i to sve dok živi u Stokholmu. To što je sebe u medijima počeo da naziva direktorom Prajda je još jedan od sramotnih poteza koje je povukao. Ipak, ne osuđujem nikoga ko će na Prajd ići i šaljem podršku volonterima i volonterkama čije će nesebično zalaganje i ove godine, verovatno, biti zanemareno i neiskorišćeno od strane nesposobnih i bahatih ljudi koji bi trebalo da sa njima rade.
Poruka za kraj:
Izvinjavam se svima što nisam uspeo da do kraja sprovedem reformu Prajda i molim ljude da mi veruju kada kažem da sam dao sve od sebe da povučem poteze za koje sam smatrao da će na kraju dovesti do cilja – slobodnog i masovnog Prajda u službi LGBTI+ zajednice Srbije. Takođe, prošle godine sam bio pod ekstremnim stresom i jako mi je žao što sam u nekim trenucima izgubio kontrolu, bio grub i na nekim insta-lajvovima pričao o ljudima i temema o kojima nije trebalo da se bavim u tom trenutku. Posebno želim da se zahvalim i izvinim svima koji su mi slali poruke podrške tokom prošle godine – još uvek nemam snage da ih pročitam i da odgovorim. Na kraju, želim još jednom da istaknem – Prajd nije i ne sme da bude ničije lično vlasništvo. Prajd je najvažniji globalni simbol borbe za slobodu i jednakost LGBTI+ osoba, pripada svima nama i u interesu je zajednice, naših života i budućnosti da se solidarno izborimo za transparentan i demokratski organizovan Prajd.
Više tekstova iz broja 73 – avgust 2023. možete pročitati na (Klik na sliku):
