Decenijama je svet potresao Hladni rat, politički sukob između zapadnih sila predvođenih SAD i istočnih sila predvođenih SSSR koji se vodio od završetka Drugog svetskog rata pa do nestanka SSSR. Bio je vođen svim mogućim sredstvima dovodeći svet do usijanja i pretnji nuklearnom apokalipsom.
Hladni rat obeležili su brojni ekonomski, politički i propagandni “sukobi” između Zapada i Istoka, s ciljem suzbijanja uticaja suprotstavljenog bloka. Sukob ipak seže daleko dublje, još od prvog minuta dolaska boljševika na vlast novembra 1917. godine, i sa manjim ili većim intenzitetom trajao je koliko i sam SSSR. Malo je poznato da je Sidni Rajli jedan od glavnih uzora po kome je osmišljen lik Džejmsa Bonda, bio vrhunski špijun koji je radio za nekoliko vlada početkom 20. veka. Rajli je bio eks-pert za prevaru i majstor prerušavanja. Bio je poznat po svom veselom karakteru, i često je koristio svoj šarm kako bi zavodio žene političara i vojnih lica. U svom najčuvenijem zadatku, Rajli je radio kao vođa britanske obaveštajne grupe koja je imala za zadatak svrgavanje boljševičke vlade u Rusiji 1917. godine. Učestvovao je u izvođenju neuspešnog državnog udara, i predvodio je pokušaj ubistva Lenjina. Međutim, njegova grupa je bila raskrinkana, a on je za dlaku izbegao hapšenje pobegavši u Finsku.
Kraj Prvog svetskog rata doneo je i duboki jaz među generacijama, duboko nezadovoljstvo i nepoverenje mladih prema starijim generacijama koje su decenijama stajale na kormilu Britanske imperije. Ekonomska kriza koja je 1930-tih godina pogodila svet samo je još više razbuktala nezadovoljstvo i okrenula mlade ka traganju ka novim alternativama, ideja i stremljenjima. Značajan deo njih okrenuo se idejama Karla Marksa i političkoj praksi SSSR. Među njima u Britaniji prednjačili su studenti univerziteta u Kembridžu od koji će neki postati agenti SSSR. Najspektakularniji i najzanimljivi među njima bili su svakako “Špijuni iz Kembridža”: Gaj Bardžis, Donald Maklejn, Kim Filbi i Antoni Blant. Izuzev Kima Filbija ostala trojica bili su homoseksualci i poticali su iz visokog društva čije su porodice decenijama bile u službi britanske imperije.
Špijuni iz Kembridža špijunirali su decenijama uoči, za vreme i posle Drugog svetskog rata, u korist SSSR, a kako su sami priznali to su činili iz uverenja, a ne zbog novca i slave. Pretpostavlja se da je Antoni Blant, najstariji među njima, bio taj koji je regrutovao ostale. Velika zasluga svakako pripada i visoko-profesionalizovanim sovjetskim agentima u Londonu, koji su umeli da ih sve zavrbuju da rade u korist SSSR. Kao briljantni studenti, svi su, po završetku studija, ušli u elitne državne ustanove – univerzitet, BBC, ministarstvo spoljnih poslova i obaveštajne službe. Istoričari, publicisti i novinari ih smatraju najvećim uspehom SSSR u regrutovanju špijuna na zapadu. S druge strane, kako je BBC jednom javno priznao, bio je to najveći propust u istoriji Britanske obaveštajne službe.
Gaj Bardžis poticao je iz porodice sa dugom vojnom tradicijom. Njegovo nemirno detinjstvo obeležilo je retko prisustvo oca, koga do svoje 11 godine gotovo nije ni poznavao. Prema sopstvenom priznanju kao mladić bio je svedok nemile smrti svoga oca koga je zatekao mrtvog na svojoj majci – umro je u seksualnom činu. Ovaj događaj ispunio ga je kontradiktornim osećanjima – žalošću i gađenjem. Bio je to definitvni početak njegovog gađenja prema seksualnim odnosima sa ženama. Važio je za kompleksnog mladića izuzetno lepe spoljašnosti i briljantnog uma. Duhovit i govorljiv sa snažnom socijalnom inteligencijom uspevao je da lako stvara dobre veze sa značajnim ljudima. Znao je da instinktivno zna da kaže pravu stvar u pravo vreme. Iako je bio dosta nepredvidiv, često i grub i nestabilan, želeo je da se sviđa ljudima i to mu je lako polazilo za rukom. Ipak postojao je i široki krug onih koji su smatrali da voli da se pravi prepametan i jednostavno su ga izbegavali. U srednjoj školi obožavao je da crta karikature svojih profesora, a prelaskom na studije imao je slobodu da ne živi u internatu te je imao prostora za svoje homoseksualne avanture. Jedna od njegovih najvećih ljubavi bila je sa školskim drugom Dejvidom Hedlejem koja je šokirala javnost. Njegov profesor Robert Birli bio je posebno užasnut kada je među njegovim knjigama pronašao „šokantne i krajnje neprijatne pornografske knjige“. Prijatelji su ga voleli jer je bio “zanimljiva pričalica i marljiv graditelj prijateljstva”. Imponovao mu je Staljin pa su ga neki nazivali “Staljinovim Englezom”. Posle prebega u SSSR nije se prilagodio životu u Moskvi. Odbijao je da uču ruski jezik i otvoreno je patio za domovinom. Njegov alkoholizam se sve više produbljivao urušavajući njegovo zdravlje. Rusi su mu bili naklonjeni, sve vreme širokogrudo su ga snabdevali sa pićem (koliko želi) i sa zgodnim mladićima (koliko može). Endru Bojl, pisac knjige “Klima izdaje”,opisujući njegov život u SSSR-u zapisao je: “Za razliku od pomirljivog Filbija i prilagodljivog Maklejna, Bardžis nikada nije glumio da uživa u dosadnoj anonimnosti života u izbeglištvu. Šta više, on je voleo sistem, ali je mrzeo ljude”. Gaj Bardžis umro je Moskvi, 1963. godine, od alkoholizma, u 52. godini života, a njegov prah prenet je u Englesku.
Donalda Maklejna opisivali su kao samovesnog, marljivog, nekonvencionalnog mladića privlačne spoljašnosti. Bio je sportski tip i uživao je u društvu zgodnih sportista koji su pili, psovali i hvalili se svojim ljubavnim avanturama. I sam je bio dobar u kriketu i fudbalu. Detinjstvo je proveo u senci strogog oca naučivši da skriva vlastita osećanja i duboko nezadovoljstvo porodičnim odnosima i nametnutim tradicijama. Odgajan je u strogom kalvinističkom duhu. Odlazak na školovanje za njega je bio konačni beg od kuće. Raskinuo je sa bogom kome je čitav život upućiva naučene molitve na koje nikada nije dobijao odgovor. Posle smrti oca osetio je konačno oslobođenje od svih stega i okrenuo se marksizmu. Godine 1934. počeo je da radi u ministarstvu inostranih dela. Kao diplomata, postizao je izvanredne uspehe, pa su mu predviđali blistavu budućnost, uključujući i dobijanje plemićke titule. Bio je oženjen Amerikankom, imao je decu ali nikada nije bio posvećen ženi. Spas od dosadnog braka tražio je u homoseksualnim avanturama i alkoholu. Učinio je mnogo na prenošenju značajnih i ključnih američkih tajni, dok je radio u Britanskoj ambasadi u Vašingtonu, posebno o razvoju nuklearnog oružja, o planovima osnivanja NATO i formiranju Maršalovog planu za neke evropske zemlje. Sovjetski agenti u SAD i vlasti u Moskvi bili su zadivljeni njegovim radom. Kada je prebegao u SSSR, nastojao je da se prilagodi okolnostima u kojima se našao, naučivši ruski jezik i obavljajući razne korisne poslove. Napisao je nekoliko knjiga iz oblasti spoljne politike. Za knjigu „Spoljna politika Engleske posle Sueca“ dobio je zvanje sovjetskog počasnog doktora istorijskih nauka. Nosilac je nekoliko sovjetskih odlikovanja, a imao je i zvanje “pukovnika KGB”. Umro je, u Moskvi, 1983. godine, u 69. godini.
Antoni Blant bio je sin anglikanskog vikara. Izuzetno nadaren, predviđali su mu sjajnu karijeru matematičara ili filozofa. I mada je studirao matematiku, opredelio se za izučavanje umetnosti, te je do kraja života bio istoričar umetnosti. U Kembridžu je proveo jedanaest godina – došao je kao 19-godišnji brucoš a otišao kao 30-godišnji profesor. Za to vreme na Kembridžu je važio za “lovca na talente”, pa se govori da je on “naveo” Bardžesa (sa kojim je dugo bio nerazdvojan) i Maklejna da zavole ideje marksizma i komunizma. Napisao je više knjiga o umetnosti i imao je četiri titula počasnog doktora od strane renomiranih univerziteta. Mada je krio svoje marksističko uverenje, u svom eseju “Umetnost pod kapitalizmom i socijalizmom” dokazivao je da je kapitalizam nesrećno društveno stanje za umetnika, ali da proletersku kulturu tek treba stvoriti. Uoči Drugog svetskog rata ušao je u Britansku obaveštajnu službu MI5, u kojoj je ostao sve dok se rat nije završio. Kanije je postao kustos kolekcije umetnina britanske kraljice. Blant je vodio život finog gospodina. Kao homoseksualac bio je znatno diskretniji, a u odnosu na ostalu trojicu svojih kolega “ideološki motivisanih i dobro vođenih velikih špijuna” bio je najmanje naklonjen alkoholu. Kada je britanska premijerka Margaret Tačer obelodanila “slučaj Blanta” njemu je oduzeta plemićka titula, ali je izbegao hapšenje. Isticao da su on i ostali iz špijuni iz Kembridža bili prihvatili ideje marksizma i komunizma kao posledicu – dolaska Hitlera na vlast. Umro je 1983. godine, u svojoj 76. godini, u Londonu.
Posle bega u SSSR Bardžis i Maklejn izjavili su da sebe nikako ne smatraju “sovjetskim špijunima”, već da su oni “pacifisti koji su se razočarali u Zapad”, te su došli u SSSR “kako bi radili na boljem razumevanju između SSSR i Zapada”.
Njihovi životi poslužili su za niz knjiga i filmskih dokumentarnih i igranih ostvarenja. Iako su decenijama bili osuđivani u britanskoj javnosti, sam Blant je svoje poslednje godine proveo u društvenoj izolaciji, danas mnogi intelektualaci i analitičarai u Velikoj Britaniji na njihove sveukupne aktivnosti gledaju kao na svojevrstan izraz patriotizma.
Piše: K.M.

Related Posts