E, uvek se smorim kao zmaj u gej klubu. Ritam mi udara u glavu kao malj, a svaki ton kida po jedan snop neurona. Društvo kaže da je to zbog toga što ne slušam gej muziku.
Ja, kao neka dosta gluplja verzija Sheldona Coopera1, uvek nešto pametujem i uvek se zapitam šta termin „gej muzika“ može da znači i koliki sam ja to peder kada mi se ne dopada. Neću društvo u klubu da smaram svojim krizama identiteta al’ zato ću sad vas, kad već imam priliku.
Dilema No1: Peder ili čovek?
Kaže Wikipedia da je LGBT muzika ona koja se koncentriše na gej tematiku ili je izvode LGBT ili gay-friendly izvođači. Lepo. Uspeli smo da združimo Mercuryja i Kylie, Placebo i Wham. Zajedno različiti. Super. I insistiranje na jasnoj distinkciji gej muzike od ostale baš lepo simbolizuje integraciju gejeva u ostatak društva, a termin „gej muzika“ uopšte nije veštačka tvorevina kao ni termin „crnogorski jezik“. Dakle, da razgraničimo. Ja nisam prosto čovek. Ja sam peder.
Dilema No2: Peder ili tužan?
Pita me jedan strejt prijatelj da mu preporučim neku gej muziku. Kaže: „Znaš onu uz koju se igra i osećaš se srećnim?“ Eto, sad je i Branko Kockica gej. Ili on jeste ili ja nisam jer me je, kako Cakana u Otvorenim vratima kaže, uvek nervirao taj ničim izazvani optimizam. U muzici naročito. Gej muzika je srećna muzika jer gej ne može da gleda sa svog prozora u daljinu dok se vrti ploča R.E.M.-a? To nije gej? Onda ja nisam peder.
Dilema No3: Peder ili seljak?
Svašta nam je moderno doba donelo. Lasere, zvučne efekte, pedere. Oni, znate, idu zajedno. Ona muzika koja ima neobične zvučne efekte je gej muzika. Ona tradicionalnija i starija nije, jer pre pedeset godina nije bilo pedera. Ni folk muzika nije gej muzika (izuzev kod gejeva koji pate od identifikacije sa agresorom). To je zato što gejevi žive isključivo u gradu. Momak koji svira frulu dok perifernim vidom čuva svoje stado zasigurno ne može biti gej. Ko je svirao harmoniku ne može biti gej. Zato ja nisam gej.
Dilema No4: Peder ili slowdancer?
U gej muzici ima dosta stenjanja i zvukova iz spavaće sobe. Nije to zato što je mišljenje prosečnog geja centrirano na seks. To je zato što se uz takve pesme, kažu, bolje igra. Sting ne stenje i uz njega je nemoguće igrati. Ja igram uz Stinga. Dakle, opet nisam peder.
Dilema No5: Peder ili ne umetnik?
Gejevi imaju izuzetan osećaj za vizuelno i vole umetnost. Na primer Lady Gagu. Ona je izvrstan umetnik čije se muzičko znanje prostire preko čitava četiri akorda, a garderoba joj je umetnost po sebi. Originalna pre svega, Gaga nikada nije kopirala Bowie-a, ni Marinu Abramović. Oni koji je ne vole mogu da joj duvaju jer je najbolji umetnik i baš je briga šta ko kaže. Zbog toga je mi gejevi volimo, a ne zbog toga što se identifikujemo sa njom kao sa nekom genijalnom osobom koju niko sem nas ne shvata za ozbiljno. Što se mene lično tiče, i ja volim neobično da se obučem, a i sviram klavijaturu, te se ipak može reći da sam pomalo gej.
Evo, proradio je opet onaj Sheldon Cooper u meni pa mislim – muzika se ne može okarakterisati kao gej ili strejt jer muzika uopšte nema seksualnost. I znam da o ukusima ne treba raspravljati (zato ne postoje, recimo, festivali na kojima se vrednuje i procenjuje nečiji rad i na osnovu toga dodeljuju nagrade), ali muzika se ipak može okarakterisati kao dobra ili loša. Valjda se ljudi zbune pa ovu drugu nazivaju gej muzikom zato što je mi gejevi toliko volimo i redovno u klubovima u njoj uživamo. I ja ponekad pustim presvetu Madonu. Ipak sam, kažete, peder?
Piše: D. Pupàque
