Na prvi pogled se čini da Penelopa i Kara ne mogu biti više različite. Penelopa je praktična, stamena i ozbiljna elegantno popunjena predana irska katolkinja poreklom iz radničke klase koja radi kao učiteljica u katoličkoj ženskoj školi u Dablinu. Takođe je i lezbijka. Sa druge strane, Kara je haotična, žgoljava feministička i građanska aktivistkinja iz srednje klase, avanturistkinja, globtroterka nestalnog duha i tela koja ne može dugo vremena da bude na istom mestu i da gaji ista osećanja prema istim ljudima. Takođe je i biseksualna, seksualno fluidna ili, jednostavno, seksualna osoba. Nije čudno što je Ema Donahju, autorka romana „Kapuljača“ koji je na srpskom jeziku objavila izdavačka kuća „Heliks“, glavnoj junakinji dala ime Penelopa. Ovo je direktna aluzija na „Odiseju“ gde Penelopa simboliše jaku i posvećenu ženu koja, uprkos nedaćama, uporno čeka povratak voljene osobe.

Ipak, Penelopa i Kara su već trinaest godina u emotivnoj i fizičkoj vezi. Bilo je tu uspona i padova. Kara je odlazila, švrljala sa strane, ali se uvek nekako vraćala Penelopi koja je bila svojevrsna mirna luka njenih nemira.

Roman „Kapuljača“ Eme Donahju započinje Karinom iznenadnom smrću. Banalno je stradala u saobraćajnoj nesreći vraćajući se sa jednog od svojih putovanja.

Penelopa, sada po prvi put izvesno sama, suočava se sa tugom i samoćom. Malo je tužna kako već valja i trebuje u takvim prigodama. Malo je više tužna zato što nije dovoljno tužna, zato što nikako ne može da se natera da zaplače. Pripremajući sahranu svoje životne saputnice Penelopa prebira po stvarima i uspomenama koje je vezuju za Karu. Od njihovog upoznavanja u katoličkoj školi za dobre devojčice krajem sedamdesetih godina, pa sve do početka devedesetih kada se i dešavaju ovih sedam dana u njenom životu. Sedam dana tokom kojih će morati da doživi i preživi bol i da nastavi dalje. Tako ranjena mora da se suoči, ne samo sa sobom, već i sa drugim ljudima i represivnim katoličkim društvom. Mora da nađe načina da oplakuje voljenu osobu u sredini gde niko, osim Karinih koleginica aktivistkinja, i ne zna da su bile u vezi. Bilo je to doba dok se Irci još uvek nisu oslobodili iz katoličkog ropstva. Nešto kao Srbija u 21. veku.

„Kapuljača“ nije običan aktivistički i angažovani roman već bi se moglo reći da je tipičan irski roman o dve tinejdžerke i, docnije, mlade žene koje odrastaju i sazrevaju u neprijateljskoj okolini. Neprijateljskoj za ljubav koja je drugačija od uobičajene. U pitanju je roman o dve žene koje otkrivajući ljubav i sve njene varijetete istovremeno otkrivaju kako da je sakriju i prilagode sredini u kojoj su bile osuđene da žive. Knjiga neodoljivo podseća na film „Soba moga sina“ italijanskog filmadžije Nanija Moretija.

Ema Donahju je rođena 1969. godine u Dablinu u porodici intelektualaca i pisaca. Ovo je, nesumnjivo, imalo presudan uticaj na njen odabir karijere. Pohađala je katoličke škole i Univerzitet u Dablinu, a doktorirala je na Kembridžu na temi koncepta muško-ženskih prijateljstava u engleskoj književnosti 18. veka.

Najpoznatija po svom romanu „Soba“, na osnovu koga je snimljen i istoimeni film, za koji je dobila više nagrada uključujući i Irsku književnu nagradu, a bila je nominovana i za britanski nagradu Orandž kao i za Bukerovu nagradu. Uprkos uspehu romana „Soba“ zapravo je „Kapuljača“ priča koja je autorki omogućila literarni proboj i za koji je dobila nagradu organizacije Stounvol.
Do sada je napisala osam romana, tri knjige iz oblasti književnosti, dva pozorišna komada i veći broj kratkih priča i radio-drama. Česti motivi su joj lezbijski odnosi kroz istoriju kao i sudbine ljudi sa ambivalentnim seksualnim identitetima.

Piše: Milan Aranđelović

Related Posts

Leave a Reply

Your email address will not be published.

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.