I bi Pride. Ipak, ne da bi pokazao snagu i jedinstvo srpske LGBT zajednice i odlučnost da istraje u svojim zahtevima, već da pokaže svu njenu trulost, neslogu, sujete i, zašto ne reći, borbu oko novca i raznih finansijskih fondova, kako domaćih, tako i inostranih. Više od 20 godina otkako je LGBT pitanje dospelo u fokus javnosti, nije se odmaklo mnogo od onog nesrećnog prvog Prajda 2001. kada su klerofašisti tukli učesnike povorke, a država mirno posmatrala.
Svakome, iole racionalnom, odavno je jasno da vlast, ma koja da je u pitanju, neće prstom mrdnuti da ovo pitanje reši na zadovoljavajući način, kao što ga nigde u svetu nije ni rešila dok nije bila kontinuirano pritiskivana.
Čak ni one političke snage koje deklarativno podržavaju LGBT borbu, ne žele da rizikuju svoj rejting u narodnim masama zbog tamo nekih „pedera i lezbača“, tako da sve ostaje na verbalnom nivou.
Međutim, pozicija države i vlasti ne začuđuje previše, jer nikada u istoriji diskriminisanima i potlačenima nije išta bilo poklonjeno na tacni, već su se za to morali teško izboriti, na ovaj ili onaj način.
I kao što decenijama zaostajemo za razvijenim svetom, tako je i po ovom pitanju. Mada, treba biti iskren i priznati da su se na Zapadu LGBT aktivisti izborili za svoja prava u uslovima Hladnog rata i to pod crvenom zastavom, neprestanom borbom protiv sistema koji ih unižava. Srpski LGBT aktivisti, svi odreda pod okriljem rainbow kapitalizma, uopšte ne dovode sistem u pitanje, već očekuju mrvice sa državnog stola ukoliko se vlasnici umilostive da ih im dodele. Žele „carstvo zadobiti na dušeku sve duvan pušeći“, što bi rekao narodni pesnik.
Možete li zamisliti jednog Marka Aštona kako pregovara za Margaret Tačer, osvedočenim homofobom, da se sažali na britansku LGBT zajednicu i dodeli im poneko pravo?! Možete li zamisliti aktiviste ACTUP kako pregovaraju sa Ronaldom Reganom da država učini nešto po pitanju epidemije AIDS-a?! Naravno da je to bilo nezamislivo.
Srpski LGBT aktivizam se pretvorio u unosan biznis, savršenu sinekuru, i to će reći u slobodnom i otvorenom razgovoru skoro svaki peder, lezbejka ili trans osoba. To je prosto istina, ma kako je pokušavali negirati. Aktivisti su se dobro uhlebili, primaju masne zarade, nose skupe krpice, putuju širom sveta na razne seminare i predavanja, letuju na ekskluzivnim destinacijama, dok oni za koje se navodno bore trpe zlostavljanje počevši od porodice, preko škole i posla, do društva u celini.
Pojaviti se par puta godišnje, pogotovo u septembru, sa uvek istim pričama, prošetati gradom kao da vas sprovode na robiju u Sibir i tu se sva priča završava. Toliki silni bačeni novac tokom 22 godine, a nije se mrdnulo sa mrtve tačke, sem, naravno, za srpske LGBT aktiviste. Njima je sigurno dobro, oni su nedodirljivi. Ako im se slučajno i dogodi pokoja neprijatnost, tu su dušebrižnički neoliberalni mediji koji ih podrže i podignu malo prašine, a vlast zbog spoljnog imidža zadrži okrivljenog na par dana i opet nanovo,
A ko podržava, pita se većinska LGBT Srbija, sve one nesrećne mlade ljude koji su izbačeni iz svojih domova, koji dižu ruku na sebe, pretučeni, vređani, ponižavani, ismejavani? Šta je sa onima kojima država uskraćuje medicinske usluge, jer su HIV pozitivni? Da im neće pomoći neka godišnja septembarska tribinica na kojoj će im neki life coach objasniti kako se sve može postići trudom i radom?
Sve da se kojim čudom i donese zakon o gay brakovima, koliko bi ih se u stvarnosti zaista i zaključilo? Šta je konkretno urađeno za sve ove godine, sem što se potrošilo brdo novca, a nije realizovan nijedan jedini projekat na dobrobit LGBT populacije – sigurne kuće, fondovi za pomoć, grupe za podršku, medijska prisutnost, kulturni sadržaji… Sem „Merlinke“ ne postoji nijedan ozbiljniji kulturni sadržaj koji bi približio ljudima šta LGBT ljudi zaista žele.
Zahtevi sa kojima se svake godine izlazi na Pride jesu civilizacijski i normalni, to niko ne može osporiti, ali ovde se najpre nije stvorila adekvatna klima da je biti LGBT ok, a to se može postići samo neprestanom akcijom tokom cele godine i prisutnošću među ostalim diskriminisanim i ugnjetenim grupama. Ne, nisu pederima, lezbejkama i trans osobama potrebna prava i slobode zato što to zahteva briselska birokratija koja je do juče ugnjetavala prava svojih LGBT građana, već zato što je to civilizacijsko pitanje koje stoji uporedo sa pitanjem prava eksploatisanih radnika u pelenama, zlostavljanja žena, potlačenih Roma i migranata koje hapse i maltretiraju, hendikepiranih… Norveška nije u EU, ali je svojim LGBT sugrađanima obezbedila dostojanstven život.
S druge strane, solidarnost, na kojoj se temeljila LGBT borba na Zapadu, nepoznat je pojam u Srbiji. Zapravo, teško se može i reći da ovde postoji neka LGBT zajednica. To je više kolokvijalni izraz, nego realnost. Zajednica podrazumeva deljenje zajedničkih vrednosti, a njih nema između privilegovanih pedera i lezbejki i onih obespravljenih. U Srbiji postoji samo prost zbir LGBT pojedinaca koje jedino što veže je mržnja države i društva, u koje očajnički žele da se ukope, a ne da ih menjaju.
Dovoljno je pogledati srpsku LGBT scenu, zaviriti na poznate aplikacije i sajtove za upoznavanje i videti kakva baruština je u pitanju, da upotrebim eufemizam. Čast retkim izuzecima, ali ovde su postale važne samo dve stvari: koliki vam je i imate li hemije.
O nekoj sadržajnijoj i dubljoj komunikaciji možete samo da sanjate. Sve je uglavnom preplavljeno nedodirljivim divama, večito prezauzetim, tako da biste pre došli do Makrona i Šolca nego do njih. A ako i kojim slučajem uspete, dobićete brzinski seks, kao kod zečeva, jer jedni žure na koncert Cece, Jece ili Mice Pavlović, a drugi na koncert filharmonije ili premijeru nekog pozorišnog ili filmskog komada sa Bikovićem i Mićalovićevom. Verovatno ću mnogima zazvučati kultur-fašistički, ali svidelo se to nekome ili ne, ne možemo očekivati od nekog ko pevuši i cupka uz „Didu didu didule“ (ne znam ni kako se piše tako nešto), uz „Sok od moje pičke“ ili „Kučketinu“ da će sutra da se solidariše sa nekim pretučenim pederom. O ovim elitistima koji isključivo slušaju Baha ili Vagnera, čitaju Adorna i Lakana da i ne govorim, njih to ne zanima. Ovde prosto nema diverziteta na LGBT sceni, jer smo nesposobni da kreiramo išta više od jeftine i lake zabave, koja samo učvršćuje uvrežene stereotipe o LGBT populaciji. LGBT kulturni obrazac u Srbiji je tako primitivan i jadan da od njega beže i oni koji bi trebalo da mu pripadaju.
Mogu da razumem isfrustriranost i rezigniranost LGBT populacije u Srbiji, ali iako smo pederi, budimo ljudi. Rainbow kapitalistički aktivisti i klerofašisti sigurna su kombinacija da se ovde dugo neće ništa suštinski menjati.
Piše: Igor Maksimović
Više tekstova iz broja 74 – oktobar 2023. možete pročitati na (Klik na sliku):
