U epizodi serije „Will and Grace“ koja nosi naziv „The Fabulous Baker Boy“, Will saznaje da je zgodni pekar biseksualac i razočarano konstatuje „zar to nije usputna stanica na putu ka homoseksualnosti?“. Postoji bezbroj primera koji potvrđuju Willovu izjavu, među njima je i pevač Mika, koji je prvo objavio da je biseksualac, ali se posle godinu dana ispravio i rekao da je čisti homoseksualac. Stavovi o biseksualnosti su ili da ona uopšte ne postoji ili da su svi u stvari biseksualni. Iako su stavovi kontradiktorni, ovo su dva popularna mita koja pokazuju dominantno mišljenje o biseksualnosti.
Seksolozi su često objašnjavali biseksualnost kao međufazu i da će ta individua na kraju sebe identifikovati kao heteroseksualca ili homoseksualca, ili su biseksualce smatrali homoseksualcima koji jednostavno ne mogu da prihvate svoju „istinsku“ prirodu.
Ali kako su seksolozi dolazili u kontakt sa sve više i više ljudi koji su imali odnose i sa ženama i muškarcima tokom svog života, postalo je veoma teško negirati postojanje biseksualnosti. Tek od 1970-ih i 1980-ih naučnici su počeli ozbiljno da se bave biseksualnošću.
Prvi naučnik koji je proučavao muško-mušku seksualnu želju, Karl Hajnrih Ulrihs, smatrao je da je „uranizam“ rezultat „ženske duše u muškom telu“. Drugi seksolozi su se složili i smatrali su da osoba koja ima istopolne odnose ima „izvrnut“ rodni identitet. Usledilo je da se osobe koje imaju odnose i sa muškarcima i ženama smatraju „psihoseksualnim hermafroditima“. Oni žele muškarce i žene, jer su sami muškarci i žene. Termin „biseksualnost“ se po prvi put koristio sredinom 19. veka i opisivao je ljude koje danas smatramo „interseksualnim“.
Rad Sigmunda Frojda sa početka 20. veka prebacio je „biseksualnost“ sa biološkog na psihološki nivo. Baziran na netačnoj teoriji o embrionalnom hermafroditizmu, Frojd je smatrao da su sva živa bića rođena sa nesvesnom biseksualnom predispozicijom. Tokom normalnog dečijeg razvoja individue potiskuju svoju „homoseksualnu stranu“ stvarajući heteroseksualni identitet i dostižu psihološku „zrelost“. Pošto je Frojd prepoznavao potencijal da osobu privlače i žene i muškarci, on je smatrao da stvarno biti biseksualac u stvari neuroza.
Frojd je imao uticaja na popularno razumevanje biseksualnosti u prvoj polovini 20. veka, ali on nije bio jedini naučnik koji se time bavio. Frojdov kolega Vilhelm Stekel se slagao da svako ima prirodnu biseksualnu predizpoziciju. Međutim, suprotno svom mentoru, Stekel je smatrao da taj inicijalni biseksualni potencijal prirodno vodi do ostvarivanja veza sa ženama i muškarcima. On je smatrao da su i homoseksualnost i heteroseksualnost simptomi neuroze, jer biti eksluzivno sa jednim polom zahteva da jedan deo svoje ličnosti odbacite.
Istraživanje Alfreda Kinsija i njegovih kolega kasnih četrdesetih i ranih pedesetih godina 20. veka bila su temelj za prepoznavanje neadekvatnosti reduciranja raznolikosti ljudske seksualnosti na hetero-homo binarnost. Rezultati Kinsijevog istraživanja da 28% žena i 46% muškaraca ima erotske želje ili seksualne aktivnosti i sa ženama i muškarcima, podstakli su druge naučnike i američku publiku da zbog ove nadmoći biseksualnosti preispita razliku koju su psihoanalitičari pravili između normalnog i patološkog. Kinsi, međutim, je nerado koristio reč „biseksualnost“ da opiše ovo ponašanje, jer zbog istorijskog korišćenja ove reči da se opiše fizička ili psihološka kombinacija ženskog i muškog. Ali kao rezultat Kinsijevog istraživanja termin biseksualnost je dobio široko značenje privlačnosti ka muškarcima i ženama.
Kinsijev koncept ljudske seksualnosti kao kontinuuma od heteroseksualnosti ka homoseksualnosti, pre nego dihotomija, postao je poznat kao Kinsijeva skala koja je imala je veliki uticaj na shvatanje seksualnosti.
Nadograđujući Kinsijev pokušaj da kvalifikuje seksualno iskustvo, drugi naučnici su pronašli instrumente da procenjuju seksualnu orijentaciju oslanjajući se na mnoge faktore. Najpoznatiji naučni metod je Klajnov upitnik o seksualnoj orijentaciji, koji je razvio psihijatar Fric Klajn 1978. godine. Upitnik ispituje seksualnu privlačnost, seksualno ponašanje, seksualne fantazije, emocionalne preference, društvene preference, hetero-homo način života i samoidentifikovanje. Ispitanici sebe procenjuju po svakom segmentu za prošlost, sadašnjost i ono što žele koristeći Kinsijevu skalu, nudeći 21 profil seksualne orijentacije. Klajnov upitnik je popularan među biseksualnim aktivistima, kao i među seksolozima i seks-terapeutima, jer prepoznaje kompleksnost seksualnosti, uključujući činjenicu da se aspekt seksualne orijentacije može s vremenom menjati i da seksualna samoidentifikacija ne mora da prikazuje trenutna seksualna iskustva.
U poslednjoj deceniji velika naučna i medijska pažnja bila je posvećena traženju biološkog uzročnika seksualne orijentacije. Mnogi od ovih istraživača tražilo je genetske ili psihološke razlike između lezbejki ili gej muškaraca i heteroseksualnih osoba, kao što to čini Simon LeVej u svojoj studiji o veličini određenih jezgri u hipotalamusu i Din Hamer u istraživanju razliku u DNA. Biseksualnost često nije uzimana u razmatranje kao poseban seksualni identitet.
Mnoga istraživanja seksualnosti i modelima razvoja lezbejskog i gej identiteta često su ignorisala ili odbacivala biseksualnost. Ovi modeli podrazumevaju coming out proces i prihvatanje istopolne želje, pronalaženje drugih lezbejki i gej muškaraca, prihvatanje sebe, uključivanje u lezbejsku i gej zajednicu i na kraju, stupanje u istopolne seksualne odnose. Biseksualci imaju neka od ovih iskustava, ali su retko kad uključeni u teorije razvoja seksualnog identiteta. Neki modeli spominju biseksualnost, ali samo u kontekstu izgradnje pozitivnog lezbejskog i gej identiteta. Na primer, najpoznatija teorija, Vivienne Cass model formiranja homoseksualnog identiteta, smatra da je biseksualnost u stvari negiranje „istinske“ seksualnosti. Individue imaju problem da prihvate da su lezbejke ili gej i zato grade biseksualni identitet na određeno vreme.
Samo nekoliko istraživača uzelo je u obzir razvoj biseksualnog identiteta. Bazirano na studiji o biseksualnim ženama i muškarcima u San Francisku 1980-ih godina, Marin Vajnberg, Kolin Vilijams i Daglas Prajor predstavili su četvorofazni model kako bi objasnili coming out proces kod biseksualaca: početna zbunjenost, pronalaženje i usvajanje imena, prihvatanje identiteta, neprekidna neizvesnost. Poslednja faza, koju smatraju jedinstvenim iskustvom mnogih biseksualaca, rezultat je nepostojanja biseksualne zajednice i konstantnog pritiska od strane lezbejske i gej zajednice da se identifikuju kao lezbejke odnosno kao gejevi.
Drugi teoretičari su odbacili linearni fazni model. Paula Rodrigez Rust smatra da na coming out proces utiče više stvari, ne samo seksualna želja i ponašanje, već i politički stavovi, emotivne veze i učešće u zajednici. U istraživanju samoidentifikovanih biseksualnih žena i lezbejki, Rustova je došla do zaključka da su većina žena u obe grupe imale seks sa muškarcima, ali svoja iskustva karakterišu na drugačije načine.
Coming out proces kao biseksualac je takođe iskomplikovan time što se treba izboriti i sa homofobijom i bifobijom. Primeri bifobije su pretpostavke da su istopolni parovi lezbejski ili gej, a da su parovi različitog pola heteroseksualni, dok su biseksualci zbunjeni ili neiskreni prema svojoj seksualnosti, da oni šire HIV drugim grupama, ili da ih podjednako privlače i muškarci i žene i da ne mogu da žive u monogamiji. Biseksualci su često stigmatizovani od strane lezbejki, gej muškaraca i heteroseksualaca, tako da kriju svoju biseksualnost.
Istraživanja biseksualnosti kao i povećanje vidljivosti biseksualnih grupa i individua pomogli su preispitivanju negativnih stereotipa o biseksualcima. Još uvek biseksualci su isključeni iz mnogih studija o seksualnosti ili grupisani među lezbejke i gej muškarce, sve je teže istraživačima da biseksualnost ne sagledavaju kao poseban seksualni identitet. Što se više pažnje posvećuje životu i iskustvima biseksualaca to će dovesti do tačnijeg i kompletnijeg razumevanja seksualne orijentacije.


ČITAJTE:  Homeopatija: Oaza dobre nade