Iako se neretko čini da mu je sudbinska pozicija takva, a da dragovoljno počesto i sam klizi ka margini kinematografije, kvir film je već neko vreme integralan deo filma u širem smislu, te onda prirodno i slične muke muči, uključujući tu, gle čuda, i one identitetske. Pa kada je već tako, a svakako i dokazano jeste, zašto autori kvir filma ne bi pokušali da svoja dela oneobiče i učine raznatljivijim u ovoj silini ponude tako što će posegnuti za egzotikom, tj. egzotičnošću kao jednim od krunskih začina na tom putu. Za ovaj broj imamo pokrupniji ogledni primer – mjuzikl Poljubac žene pauka, u nekoj meri i po nekoj osnovi zapažen, ali i, što je za poentu ovog dvojnog prikaza i značajnije, i poprilično ilustrativan.
Kada se povede reč o (novom) Poljupcu žene pauka, važno je, zapravo, neophodno je već na samom startu razjasniti nekoliko upadljivih faktografskih nedoumica – osim što nosi njegov naslov, ovaj film jeste nastao „na temelju“ čuvenog i izvanrednog romana argentinskog „pera“, Manuela Puiga, ali na prvom mestu ipak ima biti sagledavan i odmeravan kao filmska adaptacija jednako dobro poznatog teatarskog mjuzikla autora Terensa Meknolija (inače, autora i komada Frenki i Džoni, takođe ekranizovanog). I Puig i Meknoli su sada pokojni, te se njihovo zadovoljstvo/nezadovoljstvo preinačivanjima i krajnjim ishodima ni ne može čuti, i ostaće zauvek na nivou jalovih i samodovoljnih spekulacija, ali je, posebno imajući u vidu kristalno jasan (pod)žanrovski profil ove friškije ekranizacije, bitno istaći odnos preteče i ishodišta. Naime, južnoamerički sineasta Hektor Babenko je pored tačno 40 godina svoj filmski Poljubac žene pauka postavio, zapravo zadržao u okviru psihološke drame sa jasnom ideološkom potkom i kontekstom, što je sve evidentno i u proznom savršenstvu Manuela Puiga, koji je sam bio gorljivi LGBT aktivista, te je krajnji ishod ostao na tom tragu, a u tom ključu su i glumačka igra i međusobna saigra Vilijama Harta, Raula Hulije i Sonje Brage. S druge strane Bil Kondon (Bogovi i monstrumi, Dream girls, Kinzi, Sumrak Saga…) svoje filmsko viđenje te opšte poznate priče o nenadanoj a iskrenoj i jakoj vezi između politički progonjenog revolucionara i njegovog cimera iz uboge zatvorske ćelije, lokalnog flambojantnog i života punog transvestita, zadržava na jasnom pravcu onoga što je nasleđeno od teatarskog izvornika pominjanog Terensa Meknolija. Pri čemu se ta privrženost i odanost „preteči“ ne iscrpljuje samo u žanrovskoj sponi i mustri, premda ovaj/novi Poljubac žene pauka na prvo mestu jeste bleštavi mjuzikl, i to staroholivudskog kroja i retro-šik estetizacije i stilizacije, nego ta veza seže i znatno dublje i šire.
Naime, Bil Kondon, sada u zrelim godinama i sa pregrštom iskustva (čak i samo unutar kvir filma) Poljubac žene pauka za ovo filmsko leto ostavlja na poziciji pomalo iritantne površnosti kao svojevrsnog ceha datog na oltar narečenog bleštavila. Ideološka potka i nepatvorena srčanost Puigove, a potom i Babenkove postavke ovde, u Kondonovom viđenju, žrtvovane su zarad lahorastog tona i kempi dizajna, doduše, uz podosta truda da se ova verzija oneobiči i time što će u delo biti sprovedena i kao meta-film, odnosno, film o filmu, odnosno, preciznije, film o stvaranju filma i filmskim stvaraocima i pregaocima. I upravo je to i osetno ponajbolji segment filma posmatrano u celini, uz ogradu da taj zgodan trik ipak odveć brzo i nepovratno upada u zamku repetitivnosti, čime svakim narednim naletom tog kraka priča, ta dimenzija gubi na zamahu, svežini, a, posledično, i krajnjoj opravdanosti. Osnovni dramski zamajac je tu, baš kao i suština priče, preuzete, dakle, još iz Puigovog romana, da podsetimo, izvorno objavljenog još 1976. godine, ali naglasak je ovde, naravno, sasvim očekivano, na Dženifer Lopez (koja je navedena i među izvršnim producentima ovog filma), tj. njenim ambicijama i pretenzijama, sa jedne, a, ipak omeđenim glumačkim (zašto ne i pevačkim) sposobnostima, sa druge strane. Stoga, sve drugo na stranu, ovo prevashodno jeste projekat po meri Lopez, o čemu, uostalom, jasna i sveobuhvatna medijska kampanja koja je naprosto „gruvala“ još od zimus, neposredno pre i odmah nakon svetske premijere ovog ostvarenja na uvek cenjenom Filmskom festivalu Sandens, pa sve do dolaska tog filma u redovnu kino-distribuciju; međutim, ta ciljana i svrsishodna pomama je prirodno, sama od sebe, utihnula kako smo se primakli kraju godine i dobu kada se ozbiljnije vaga i priča o konkretnim glumačkim dometima u konkretnim filmovima, te Dženifer Lopez nema među nominovanima i formalno pohvaljenima. I to je u redu, ovo je film očigledno ograničenog daha i kraćeg roka trajanja, pa još i krupnih problema u ravni pripovedanja i ritma naracije, kao i promišljenije karakterizacije aktera za koje bismo u emotivnom smislu trebalo brzo i što čvršće da se vežemo, baš kao što je, na onom metaforičnom drugom tasu, i legitimna varijacija na poznate terme i lični pokušaj da se izbori viša pozicija unutar esnafa i holivudskog zvezdanom poretku.
Međutim, ostaje pitanje autorstva Bila Kondona u svemu tome, pre će biti, a posebno imajući krupne i krajnje problematične dramaturške izbore (poput onog koji je prebrzo otkriven doušnički status transvestita), da je on ovde „samo“ izvođač rediteljskih radova, koji je odlučio i pristao da ovu daleko potentniju priču zakuje na koti tog površnog sjaja, istini za volju, ovaploćenog vanserijskim dizajnom filma, naglašenog kolorita, čak na tragu pokojnog tehnikolora.
Piše: Zoran Janković
Više tekstova iz broja 86 – oktobar 2026. možete pročitati na (Klik na sliku):
