Da Evrovizija odavno više nije samo festival lakih nota i revija kič scenografije i kostimografije nedvosmisleno pokazuje ovogodišnji show u Kopenhagenu. Fascinantna pobeda Končite Vurst, drag kraljice iz Austrije, najjasnije pokazuje da je Evrovizija postala poligon za artikulaciju političkih ideja, društveni aktivizam ali i međunarodne ideološke sukobe. Za samo tri minuta “Rise like a phoenix” je podelila Evropu na istočni i zapadni blok i oživela osećaj hladnog rata od pre nekoliko decenija. Bar kada je spoljni privid u pitanju. Unutrašnji presek stanja je mnogo drugačiji, Končita je i na zapadu imala veliki broj protivnika, a prva “Anti-Wurst” peticija nije pokrenuta u Rusiji, već upravo u njenoj rodnoj Austriji.

Iako svakako nije prvi otvoreno-LGBT identitet na Evroviziji (pamtimo nezaboravnu Danu International), efekat koji je Končita proizvela do sada nije zapamćen. Njen, kako je okarakterisan u svetskim medijima, “the most genderqueer yet” nastup prkosi svim polnim i rodnim identitetima kombinujući estetsku dimenziju dugih ženstvenih haljina i svečane toalete sa muževnim pokretima, prekim pogledom i jakom crnom bradom. Za razliku od mnogih nastupa pre nje koji su koketirali sa kvir i drag-queen momentima, ovaj nastup nema ničeg komediografskog, niti “cirkuskog” kako je to okarakterisao u svojoj problematičnoj izjavi reporeter RTS-a. Njen nastup je potpuno ozbiljan i sveden, a ona jedna od retkih izvođača koja je tokom cele pesme sama na sceni. To je čini jedinstvenim spojem nespojivog. Njeno odbijanje da se povinuje normama pokazuje replika na opasku predstavnika iz konkurentske Jermenije koji se kasnije i izvinio za “šalu” da je Končitin “životni stil neprirodan i da se treba odlučiti da li je muško ili žensko” (ovo je ujedno i dominantan stav većine komentatora na društvenim mrežama, čak i onih pro-LGBT kojima smeta odbijanje da se povinuje heteronormativnoj matrici). Končita na to odgovara “Ja ne želim da budem žena. Ja sam kraljica na poslu, a kod kuće samo lenjivi dečak”. Takođe, svaki stih pesme “Rise like a phoenix” posvećen je njenom društvenom angažmanu. U refrenu, ona jasno objavljuje svoj manifest: “Umesto osvete tražim odmazdu, upozoren si, jednom kad se transformišem, kad se preporodim, ti znaš da ću se uzdići kao feniks”. Da ovo nije slučajnost potvrđuje i njena izjava nakon pobede: “Mi smo jedinstveni i nezaustavljivi” (“MI” označava jasnu identifikaciju sa LGBT pokretom), a kasnije u jednom od intervjua potvrđuje da je to bilo upućeno Vladimiru Putinu i političarima u svetu koji se protive LGBT pravima. Njena poruka stigla je kome je upućena. Još za vreme Evrovizije političari širom sveta Končitu stavljaju u kontekst političke, ideološke i kulturološke borbe. Ruski zamenik premijera Dmitri Rogozin govori da ona “pokazuje pobornicima evropskih integracija njihovu evropsku sudbinu – bradatu devojku”, a ultradesničar Vladimir Žirinovski njenu pojavu smatra “krajem Evrope” dodajući uz to fašističku opasku da su “Sovjeti koji su pre 50 godina okupirali Austriju pogrešili što su je oslobodili. Trebalo je da ostanu”. Sa druge strane nalazimo ništa manje problematičnu objavu Spikeda da su “zapadnoamerički komentatori i političari usvojili Končitu kao simbol svega što Zapadnu Evropu čini superiornijom u odnosu na Istočnu”. Diskurs sa elementima nacističke ideje “superiornosti” ne jenjava na obe strane. Spiked je svakako u svojoj interpretaciji prenaglasio izjave zapadnoevropskih političara, mada je istina da većina nalikuje obraćanju austrijskog predsednika Hajnsa Fišera: “Ovo nije samo pobeda Austrije, već iznad svega pobeda različitosti i tolerancije”. Končita Vurst tako postaje simbol procepa između istoka i zapada, moralnog posrnuća i tolerancije različitih identiteta, represije i slobode, autoritarnosti i demokratije (sve ove pojmove, svakako, treba uzeti sa rezervom i uglavnom su produkti loše retorike).

Ipak, društveni aktivizam Evrovizije ne završava se ovde. Iako u senci Končite Vurst, još dve zapažene pesme dokazuju da evrovizijska scena može biti polje društvenih borbi. Grupa Pollapönk iz Poljske nastupila je sa protestnom pesmom koja targetira diskriminaciju i maltretiranje. Grupa koju između ostalih čine i dva vaspitača, a koja snima pesme za decu, u pesmi “Bez predrasuda” govori o diskriminaciji na osnovu izgleda, visine i fizičkih karakteristika, poentirajući rečima “Možda mucam kad govorim, ali ne moraš me zvati nakazom. To nije trigonometrija, iznutra svi smo isti”.

Drugi zapaženi nastup izveo je András Kállay-Saunders iz Mađarske koji u pesmi “Trčanje” problematizuje nasilje nad decom. Pesma koja govori o devojčici koja trpi nasilje od strane svog oca od koga pokušava da pobegne, završila je na petom mestu u finalu, iako se zbog težine teme sumnjalo u njen zapaženiji uspeh. Andras je pre takmičenja rekao “Ne moraju sve pesme da govore o ljubavi. Moja pesma možda ne govori o nekoj najprijatnijoj temi, ali moramo se suočiti sa istinom. To se svakodnevno dešava svuda u svetu”.

Končita, Polaponk i Andras svakako nisu ni prvi ni poslednji primeri društveno angažovanog popa na Evroviziji, ali su svakako među najsvetlijima. Pozornica “najveće evropske gej manifestacije” ove godine je jasnije nego ikad potvrdilo svoju veliku moć i potencijal da bude poligon društvenih i ideoloških borbi u koje su se uključili i vodeći svetski zvaničnici. Ovi ljudi su svoja tri minuta dobro iskoristili, a kakvi će efekti biti i koja će se pitanja još otvoriti – teško je pretpostaviti.

Piše: Nemanja Marinović

Related Posts