S vaka čast prvim utiscima, neretko se desi da nas oni (ovoj ili onoj sferi života i posledičnog sticanja životnog iskustva, te skupe i važne rabote) odvedu ili zadrže na pravom putu, ali kada žižu svesno suzimo na dela popularne kulture današnjice, svako malo se ispostavi da je prosto-naprosto nužno imati što više merodavnih podataka o onome čime hranimo, zabavljamo ili, pak, možda i samo privremeno anesteziramo sopstvene duše i mozgove.
Uzmimo kao zgodan ogledan primer nedavnu filmsku, striming senzaciju – gej rom-kom (romantičnu komediju) naslovljenu „Red, White & Royal Blue“, proisteklo iz i kod nas prevedenog istoimenog bestselera. U tom konkretnom slučaju izrazito važno je što sveobuhvatnije pojmiti šta ovaj film zaista jeste, šta su njegovi autori (i, naravno, finansijeri) nastojali da on postane i bude, šta nikako nije i šta, uostalom, ne bi ni trebalo da bude. A, uz sve pohvale koje će u okviru ovog prikaza uskoro uslediti, ovo na prvom mestu jeste filmski PROIZVOD, izdanak one postojano jake i vitalne struje unutar filmske industrije, koja, nažalost, nedovoljno često, uspeva da pred ciljanu publiku isporuči nešto barem umešno skockano, zanatski artikulisano i fino i promućno upakovano, pa onda još i prikladno plasirano među filmofile upravo te fele. E, sve to predmet ovog prikaza nesumnjivo jeste; ovo je gej rom-kom fantazija u ruhu konfekcije sigurnog i sasvim zadovoljavajućeg „kroja“, naravno, politički korektna i u neprikrivenom dosluhu sa tropama žanra u sklopu kojeg se kreće, kao i sa pretpostavljanim gledalačkim preferencama publike kojoj se prevashodno obraća. A svemu upravo nanizanom i navedenom treba pridodati i pojašnjenje da je ovde konkretno reč o izdanku žanra romantičnih komedija koji je, povrh svega drugog, iznimno saharinskog tipa, uz očekivanu impresiju da problemi koji će u nekom trenutku iskrsnuti između dve oprečne a ipak zaljubljene duše jesu puki konstrukt kao odraz vernosti zahtevima samoizabranog žanra ili podžanra. U tom smislu, i ne samo u tom, za krajnji sud i nije preterano značajno što je reč o kvir filmu koji to zaista jeste, jer kristalno jasno dosta brzo biva da su reditelj Metju Lopes i ostali ključni mu saradnici precizno ciljali univerzalnost kao krovni koncept, a ako ne-kvir publika krene u pravcu ovog njihovog metaforičkog zajedničkog čeda, još bolje, ali i bez poklonika romantičnih komedija gej podsoja (a sve ih je više, pa čak i u ponudama nekada heteronormativnim uzusima naprosto opsednutim emiterima i producentima, poput, recimo, vazda „šećerastih“ Lajftajma i Holmarka) se svakako može, što, uostalom, objektivne i konkretne brojke u slučaju ovog ostvarenja to pouzdano potvrđuju.
Na nivou sadržaja u filmskoj ispostavi „Red, White & Royal Blue“ nema ama baš ničega inovativnog ili prevratničkog (sve i da tu procenu pravimo unutar granica podžanra, gde se ovaj film svesno „parkirao“) – ovo je rutinska komična romansa, uz ključnu intervenciju da su ovde ponosni nosioci neprikrivenih međusobnih animoziteta sin američke predsednice i takođe mlađanog člana britanske kraljevske porodice. Njih dvojica će se mimo nužnih početnih netrpeljivosti ubrzo istinski zbližiti i silno zavoleti, da bi, gle čuda, ubrzo stigli pred neizostavne prepreke iz ipak neizbežne i povremeno baš surove dimenzije takozvanog stvarnosnog bitisanja – jedan je zabrinut da će nepopravljivo ugroziti majčine šanse za reizbor (a od koga, avaj, u značajnoj meri zavisi i dobrobit nacije i opstanak demokratije u SAD!), dok će drugi (naravno, privremeno) pokleknuti pred krutim svetonazorima svoje porodice, koja mora da bude garant uprizorenosti i „normalnosti“ u očima poklonika i podanika krune. Naravno, srećan ishod je dužnost, glavni akteri (u sasvim zadovoljavajućim tumačenjima glavnih glumaca, kojima, ako sudbina bude pravična, sleduje dugovečna i berićetna karijera, sa sve rolama u glumački znatno zahtevnijim ostvarenjima nego što je ovo lahorasto i zaslađeno delce tipskog usmerenja) na koncu će stići do zasluženog srećnog kraja, ali tek kada pokažu dovoljno zrelosti i fleksibilnosti prema strahovima, potrebama, stremljenjima… onog drugog, tako da meritokratija i ovog puta, sasvim očekivano biva jedno od glavnih merila i potvrda nečijih aspiracija na sreću, zadovoljstvo, a možda i spokoj negde dalje, tokom puta.
I sve je ovde u skladu sa tim, te se ništa smisleno nema zameriti ovom filmu, koji, da ne bude zabune, ipak ne može da očekuje mesto u kolektivnom dužem pamćenju. Istini za volju, na onom drugom tasu mogli bi da budu stavljeni nerezonska dužina filma (svakako predugih 118 minuta, ali to je usud filmova u ovoj striming-eri, više pravilo nego izuzetak), kao i začuđujuće neprikladna gluma nepobitno iskusne Ume Turman, gotovo na granici karikaturalnosti. Srećom, na suprotnom tasu je dovoljno šarma i samosvesti, tako da to u značajnijoj meri ne krnji krajnji povoljan utisak o ovom brzopotrošnom letnjem filmskom hitu.
Piše: Zoran Janković
Više tekstova iz broja 74 – oktobar 2023. možete pročitati na (Klik na sliku):
