Falling: Padajmo, mi padu ionako skloni


Ova, čini se, nikad duža godina se nekako dovukla do svog kalendarskog kraja, a decembar je, između ostalog, osvedočeno najzgodniji trenutak i za svođenje filmskih računa, odnosno, za vaganje šansi koje pojedinačna ostvarenja tog ambicioznijeg i viđenijeg tipa imaju u trci za i dalje prestižne nominacije za Oskara. A Oskar, da podsetimo i to, u prvom narednom izdanju ima biti žrtva najnovijeg udara sve nesuvislije Woke kulture i birokratskog formalizma. Unutar koga, ono što se po više ili manje osnova ima označiti ionako preširoko postavljenom sintagmom queer cinema ima posebno mesto – naravno, u propisanim procentima i razmerama. Tek pred šire gledateljstvo treba da stignu filmovi „Happiest Season“ (inače, uglavnom glumice) Klije Dival, „Supernova“ (sa Stenlijem Tučijem i Kolinom Firtom u ključnim ulogama) i „Uncle Frank“ scenariste i reditelja Alena Bola, te se u ovom trenutku (na anglosaksonskom utorku odmeravano) na tom polju kao najubedljiviji favorit nameće ostvarenje „Falling“ u režiji dobro znanog holivudskog glumca Viga Mortensena.

Da na samom početku bude jasno i glasno izrečeno – „Falling“ je upotrebljiv i, ukupno uzev, znalački skockan i fino upakovan film, te je, kao takav, u velikoj meri delo vredno pažnje i na svom mestu. Priča je posve jednostavna, ostareli i sve nemoćniji, ali i dalje svojeglavi i prgavi otac, uz to i poganog jezika, dolazi u donekle iznuđenu posetu otuđenom sinu, sada već u zrelim godinama, koji u velikom gradu, zajedno sa svojim suprugom i malodobnom ćerkom, živi svoj homo-promo san autovanog i prihvaćenog geja, potpuno predanog tihom i što spokojnijem porodičnom životu, kakav, očito, nije iskusio u detinjstvu, živeći pokraj tog svog surovog, nasilnog i isključivog oca teške ruke i ne baš zgodnog temperamenta.

Likovi su očekivano dobro postavljeni i ukorenjeni u onome što bi se moglo posmatrati kao ugodno ušuškana opšta mesta sa kojima gledaoci lako mogu da komuniciraju, da ih pojme, što onda otvara dovoljno širok prostor za granjanje priče, odnosno , osnaživanje i razbokoravanje tog osnovnog zapleta, kao i za uvek dobrodošla dodatna i šira značenja i priče i celine, a do čega je Mortensenu na čelu te ekipe kreativaca nedvosmisleno jako stalo. I, zaista, premda na nivou priče i zapleta „Falling“ ne donosi ama baš ništa sveže ili inovativno, polazna postavka se u tom filmu brzo pokazuje kao dovoljno i jaka i plodna osnova za put ka srećnom ishodu – sveukupno gledano, dobrom i vešto ukrojenom ostvarenju na neprolazno podatne, zanimljive i značajne teme, i to mimo onih poslovično uskih okvira narečenog zabata zvanog queer cinema.

ČITAJTE:  Parada Srđana Dragojevića

Tome treba dodati izvrsnu glumu, ponajpre, Lensa Henriksena koji se već decenijama stradalnički iscrpljuje u mahom sirotinjskim produkcijama i brzopoteznim usko žanrovski postavljenim ostvarenjima koji definitivno nisu ni približna mera, ali pohvale zaslužuje i ostatak glumačkog ansambla – sam Vigo Mortensen u ulozi začudno strpljivog sina, te Teri Čen u roli njegovog dobrohotnog partnera, Lora Lini, te malena Gebi Vejls. Na drugoj strani, zrele role su ostvari Sverir Gudnarson i Hana Gros u delu priče koji se tiče prošlosti i mladosti roditelja glavnog junaka, ali uz poprilično omeđen prostor, budući da te scene, od kojih je izvestan broj mogao i da ne uđe u završni oblik ovog filma, mahom ilustruju nešto posve jasno i lako pojmljivo, te ti flešbekovi, mimo očekivano znalačke rekonstrukcije ere i te atmosfere vazda zavodljive Amerikane, ubrzo postaju same sebi svrha, nepotrebno dužeći film i problematizujući okvirni ritam suštinskog dela priče filma. Ipak, da je taj deo bio štrihovan, ostali bismo uskraćeni za širi i duži uvid u vrlo sdobar i nadahnuti snimateljski rad Marcela Ciskinda.

Međutim, upravo možda kod te naoko benigne faktografske crtice o minutaži filma možemo da skrenemo put iznošenja udarne zamerke kada je o ovom Mortensenovom rediteljskom celovečernjem prvencu reč; naime, ta bezmalo dva sata, kanda, su bili nužna žrtva na putu ka tim očigledno ciljanim oskarovskim visovima. Ovde onda možemo da proširimo vizir i da ustvrdimo da bi ključna falinka bila njegova diskretna, ali ipak i lako uočljiva kalkulantska priroda. Čini se da Mortensen, osokoljen (doduše) nezasluženim uspehom „Zelene beležnice“ (Green Book) ovde naprosto pokriva i štiklira sve što je potrebno da jedan raskošnije produciran nezavisni film manje ili više zauzdanih ili, pak, istaknutih arthaus stremljenja ispuni i odradi na put u ka tim snevanim nominacijama i, zašto da ne, i pobedi na kraju tog dugog i vazda nezgodnog puta. I ta kalkulantska usredsređenost ovog filma iz domena programera je sasvim legitiman izbor i pravac kretanja, najposle, i u tim svojim nezavisnijim zabatima tamošnji film je i dalje prvenstveno proizvod i moguća roba, pa sve i kad je krajnji cilj na prvom mestu prestiž i sa njim uvezani kulturni kapital. I kad je tako, to se da iztolerisati i oprostiti, posebno ako autor na cilj stignu sa funkcionalnim i dovoljno dostojanstvenim krajnjim radom, što ovaj Mortensenov „Falling“ svakako jeste. O etičnosti takvih poteza u domenu manje ili više umetničkog stvaralaštva, kao i krajnjem roku trajanja onoga sa čime ovaj film pred nas stiže možda nekom drugom prilikom. I nekim drugim povodom.

ČITAJTE:  Anne Lister je Gentleman Jack

Piše: Zoran Janković

Više tekstova iz broja 57 – decembar 2020. možete pročitati na (Klik na sliku):