Od 15. oktobra do 1. novembra u Domu omladine Beograda održana je samostalna izložba Branka Miliskovića ATTENTION! HERE I AM koja predstavlja rekapitulaciju njegovih stejdž persona koje je kroz serije svojih performansa u proteklih nekoliko godina prezentovao u Srbiji i inostranstvu. To je bio povod da porazgovaramo s njim i čitaocima Optimista predstavimo jedinstvenog umetnika.

U Domu omladine Beograda bila je postavljena izložba ATTENTION! HERE I AM. Šta je beogradska publika imala prilike da vidi?

Moja druga samostalna Izložba ATTENTION! HERE I AM (Pažnja! Tu sam) je svojevrsni retrospektivni podsetnik koji pravim na određeni broj godina. Prvu samostalnu izložbu pod istim nazivom imao sam u bivšem prostoru Galerije 12HUB, novembra 2014. godine. Izložbu u Galeriji Doma omladine Beograda činili su selektovani radovi koji su nastali u protekle četiri godine i sastojala se iz foto radova velikog formata, video radova, video dokumentacije sa performansa, tekstualne instalacije kao i artefakata. Neki od najznačajnijih radova na izložbi su APPOINTED, rad koji sam stvorio u Ženevi 2016. i koji je nastavio da se razvija na festivalima u Londonu i Beogradu kako bi kulminirao na 57. Oktobarskom salonu, septembra 2018. Konstruisao sam fiktivno i kontroverzno telo novog Generalnog sekretara Ujedinjenih nacija koje po prvi put u istoriji postaje „žena“. Izložena su oba portreta, muškog i ženskog Generalnog sekretara Ujedinjenih nacija na kojima sam sarađivao sa fotografima Seanom MacLoudom i Danilom Matarugom. Tu je takođe i foto diptih [G]RAND MASTER koji sam uradio ispred Freemasons Halla u Londonu 2017. godine u saradnji sa fotografkinjom Isidorom Bojović. Izložen je i video Das Lied aus dem Grab (Pesma iz groba) koji sam snimio na grobu Marlene Dietrich, 2017. godine u Berlinu. Na izložbi se takođe našla velika tekstualna instalacija pod nazivom HÔTEL koja je nastala u saradnji sa crnogorskim umetnikom Danteom Buuom. Ovom prilikom, premijerno je izložen fotografski rad LUST eksplicitnog karaktera, na kome sam sarađivao sa fotografom Aleksandrom Crnogorcem. U maloj i tamnoj prostoriji, na ekranu, prikazivao sam dva dokumentarna videa sa performansa ‘’APPOINTED’’ i ‘’Kabare jednog uljeza’’ koji su se prikazivali u loopu. Artefakte su činili govornica sa performansa APPOINTED i ekstremne 15cm stiletto štikle koje sam nosio u foto radu LUST.

Kada kažemo performans prvo pomislimo na Marinu Abramović. Njena retrospektivna izložba je izazvala dosta hejta. Kako ti to objašnjavaš?

Marina Abramović je uspela da održi svoju priču tokom skoro pedeset godina karijere i da je podigne na nivo mejnstrima. Mislim da je to zapravo i momenat kada ona izlazi iz okvira galerijskog i muzejskog i ulazi u dnevnu štampu kao poznata ličnost. Međutim drugačije je kada, recimo, Lady Gaga prolazi kroz žutu štampu i onlajn portale, to je popularna umetnost, ona peva i samim tim je prijemčivija za degustaciju čak i kod najnižih slojeva društva. Marina, sa druge strane, dolazi iz sfere visoke radikalne vizuelne umetnosti za koju ipak mora da postoji izvesno predznanje i upućenost, pa kad takva prođe kroz žutu štampu kao senzacija, često izvučena iz konteksta i uđe u kuću običnog čoveka koji i ne zna šta je umetnost, potpuno je normalno da naiđe na salve osuda i medijskog linča. Drugim rečima, običan čovek možda nikada nije ni trebalo da sazna za umetnost Marine Abramović jer nije ni predviđeno. Kako objasniti nekome ko nikada nije ušao u muzej moderne umetnost, pročitao neku kritiku, prisustvovao nekom performansu, zbog čega Marina Abramović ‘’bulji’’ u magarca za 300.000 evra ili Bože me sačuvaj i sakloni, urezuje zvezdu na stomaku? To su ti isti ljudi koji su kao srednjoškolci, grickali semenke na balkonu u Narodnom pozorištu i bacali dole po ljudima. To su isti oni koji odmah zauzmu nadobudni stav kad želiš da im nešto objasniš i samim tim postaje izlišno trošiti se u nadi da će taj neko da razume. Takođe tu su i propali umetnici iz njene generacije, koji su ostali zaglavljeni u svojim ateljeima i nisu uradili ništa sa svojim životima, te shodno tome, utehu pronalaze u širenju najpodmuklijih uvreda na njen račun. Savremena umetnost nije za svakoga i ne treba ni da bude ali generalni problem u modernim vremenima je otvoreni internet i mogućnost da svako može da komentariše šta god mu padne napamet, da se krije iza avatara i da ne snosi nikakve konsekvence za izneto mišljenje. Ne branim Marinu i njen rad ali ne volim da gledam kako ljudi lako osuđuju sve što im nije jasno, spremni i da linčuju ako se ukaže prilika.

Koliko je slava bitna za performans i umetnost?

Slava može da dođe samo kao konsekvenca minulog rada i angažmana ali i ne mora. Sve zavisi od milion faktora, umetničkog stava, pravog mesta i pravog vremena, društveno-političkih odnosa, ličnih kontakata, oportunizma, strateških interesa, menadžmenta, finansija, saradnje sa vlastima i drugo. Neki umetnici budu proslavljeni tokom svog života, neki posthumno a za mnoge se nikada ne sazna. Bez obzira na sve, a polazim pre svega od sebe, umetnik mora ludački da veruje u svoj rad, da ga nametne i uvede u živote drugih, da ti drugi imaju potrebu da žive sa njegovim/njenim radom i da ga prenose na druge generacije kao kristal određenog vremena u kome je nastajao. Nekima se slava desi sa devetnaest godina, traje tri meseca i onda ih pojede stvaran život. Nema pravila.

Da li se od performansa može živeti?

Performansom se profesionalno bavi veoma mali broj umetnika u svetu tako da, nažalost, još uvek nije dobio poziciju u sistemu koju zaslužuje ali radim na tome. Generalno umetnici koji se bave performansom teško mogu da žive od toga pa se bave raznim drugim poslovima kako bi opstali ali to ima za posledicu nemogućnost da se umetnik u potpunosti posveti svom radu. Oni umetnici koji su zaposleni na visokim školama i univerzitetima u glavnom nemaju dovoljnu slobodu da se izražavaju na način na koji bi oni to možda voleli jer su uslovljeni obrazovnim sistemom i raznim nametnutim pravilima i etikama. Ja se u poslednjih pet godina isključivo bavim svojim radom, kao freelancer, apliciram na umetničke rezidencije, projekte, javne pare, a pored toga često me zovu na festivale, a nekoliko puta sam imao i naručene performanse. Ekskluzivna informacija za Optimist, ove godine je performans APPOINTED, Generalni sekretar Ujedinjenih nacija ‘’žena’’ postao deo kolekcije Oktobarskog salona tako što je Ministarstvo kulture i informisanja, prvi put u istoriji, odlučilo da otkupi jedno efemerno delo. Trenutno sa Kulturnim centrom Beograda radim na ugovoru o otkupu autorskih prava kako bi drugi umetnici imali priliku da u nekoj budućnosti re-izvedu moj performans. Tako da mogu da kažem da trenutno živim od svog rada ali sam konstantno na oprezu i moram da mislim bar godinu dana unapred i planiram svaki potez.

Gde pronalaziš inspiraciju za svoje radove?

Inspiraciju gotovo nikad ne nalazim u radovima drugih umetnika posebno ne iz sfere performansa. Moram da priznam da retko posećujem performanse, ne zato što sam nadobudni kreten već zato što nisam dobra publika. Skoro uvek se projektujem na izvođača koga posmatram ili čak na čitavu scenu pa samim tim nisam u stanju da se opustim i učestvujem a da mi ne radi kritička misao sve vreme. Više puta se dešavalo da revoltiran izađem iz prostorije u kojoj se izvodi performans i sažaljevam izgubljeno vreme, što nije baš prijatno. Tako da inspiraciju uglavnom pronalazim u istorijskim događajima, savremenoj politici, socijalnim koreografijama ali takođe i u filmovima, fotografijama, posebno dokumentarnim. Inspirišem se konstantno određenim ličnostima koje nikada nisam imao prilike da upoznam kao što su Maria Callas, Marlene Dietrich, Margaret Thatcher, Helmut Newton, Stanley Kubrick, David Lynch, Herbert von Karajan i drugi, čiji me angažman i prodor iz standardnog u ekstraordinarno, veoma inspiriše. Takođe me inspirišu „uneobičajeni momenti“ koje često sam iniciram kako bih se kasnije sećao. To su momenti kada vreme bukvalno stane ili traje neopisivo dugo a opet deluje tako kratko, kada sedite satima na obali Severnog mora a u ponoć i dalje vidite sunce koje ne zalazi, kada se nađete na mostu šibani ekstremnim vetrom sa okeana, kada ne spavate 36 sati i promenite 12 vremenskih zona i dostignete stanje delirijuma, kao i mnogi drugi „uneobičajeni“ momenti koji izlaze iz okvira normalnog i svakodnevnog. Inspirišu me ekstremne tačke na Zemlji, inspiriše me nauka ali me takođe inspirišu i neki ljudi koje srećem i koji imaju neopisivu harizmu, moć slušanja i gledanja u oči, apstraktno mišljenje i posmatranje stvari, radiofoničan duboki glas, neposrednost i mnogo toga još.

Koliko su tvoji performansi queer i kakav je tvoj odnos prema etiketi queer?

Ja sam protiv etiketiranja i ne volim da se deklarišem ni u jednom polju. Ja sam Branko Milisković, čovek, muškarac i umetnik. Sve ostalo što se vidi u mojim radovima koji su veoma versatilni i često zalaze u polja ekstremne političke ideologije kao i u polja seksualnih sloboda, pornografije, visokog fetiša i najluđih fantazija, jesu konstrukti. Oni su neka vrsta eksternih tela koje posedujem i putem kojih na sublimiran način iznosim sve ono što primećujem i što postajem, nebitno je da li se sa određenim mandatima lično slažem ili sam protiv njih. Ne želim da se etiketiram ali ako baš moram da se izjasnim, mislim da moj život, način življenja, pojava, razmišljanje i teme koje analiziram, možda i mogu da se podvedu pod terminom Queer ali meni to nije bitno. Previše sam komplikovan da bih bio etiketiran.

Tvojom zaslugom smo dobili prvu Generalnu sekretarku Ujedinjenih nacija! Gde je ona sada?

Prva Generalna sekretarka Ujedinjenih nacija je trenutno na odmoru na ofingeru i čeka prvu priliku kako bi ponovo podsetila svet u kom pravcu čovečanstvo stremi. Takođe, prodala se…

Kako je publika Oktobarskog salona i Kulturnog centra Srbije u Parizu prihvatila tvoje performanse?

Teško je to reći jer publika nije jedno telo već skup individua i svaka od njih drugačije posmatra moje performanse u zavisnosti od situacije, osećanja, raspoloženja, zainteresovanosti, vremena i mnogih drugih faktora. Na 57. Oktobarskom salonu na kome sam izveo APPOINTED, neki ljudi su sedeli puna tri sata i nisu se pomerali, drugi su se smenjivali a neki su revoltirani glasnoćom mog govora i posmatranjem publike, napuštali muzej. U Kulturnom centru Srbije u Parizu gde sam izveo ‘’Kabare jednog uljeza’’, publika je bila potpuno moja dok sam im pevao i zaposedao ih, ali neke druge stvari su izmicale mojoj kontroli a to su nemar i letargičnost samog kulturnog centra koji se nalazi na jednom od najekskluzivnijih mesta u svetu.

Koje društveno-političke poruke želiš da pošalješ kroz svoju umetnost?

Sebe posmatram kao lakmus papir koji kroz život detektuje socio-političke agense koji se odražavaju na meni. Kroz svoje fizičko telo gradim druga eksterna tela koja bi mogla da se shvate kao materijalizovana reakcija na spoljašnje stimulanse. Na taj način reflektujem sve one probleme koje direktno ali i indirektno proživljavam. Svako ko posmatra moje radove ili je svedok mojih performansa treba sam da se projektuje i da preuzme sublimiranu poruku koju šaljem. Često su te poruke višeslojne jer nisam neko ko radi „pamflet“ umetnost i ne volim preteranu narativnost i jeftinu simboliku. Ukratko rečeno moji radovi su odraz sadašnjosti sa stečenim ili nasleđenim iskustvima prošlosti.

Jedna ptičica mi je rekla da će te biti na otvaranju Merlinka festivala u decembru ove godine?

Istina. Neću ništa još da otkrivam jer kad previše pričam dosta toga se izjalovi, tako da samo mogu da poručim publici da se 5. decembra pripreme za impakt.

Koje planove imaš za narednu godinu?

Za 2020. godinu pregovaram dva projekta u Njujorku i Čikagu, a krajem godine pripremam performans i izložbu u saradnji sa crnogorskim umetnikom Danteom Buuom u Podroom galeriji Kulturnog centra Srbije, koja nosi naziv HÔTEL. U svakom slučaju očekujem i druge, u ovom momentu neplanirane angažmane.

Razgovarao: Predrag Azdejković

Više tekstova iz broja 51 – decembar 2019. možete pročitati na (Klik na sliku):

33 Shares

Leave a Reply

Your email address will not be published.

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.