Uz pomoć izvršnog direktora Kijev Prajda, Lennya Emsona i fotografa i reportera Ilvya Njiokiktjiena, otputovao sam u grad Lavov u Ukrajini kako bih upoznao LGBTQI zajednicu koja živi u zemlji na udaru ruske agresije. U ovim svedočenjima oni otkrivaju kako se bore za nadu i slobodu.
Denys Kratt ima 48 godina i radi kao direktor marketinga u češkoj pivari/restoranu, a u slobodno vreme se bavi dregom. On i Dima koji ima 34 godine i poslastičar je po zanimanju, su zajedno već 11 godina. Trenutno žive i volontiraju u pivari/restorani u Lavovu koja se sada koristi kao sklonište za LGBTQ izbeglice. Kuća Denysa i njegovih roditelja u Harkovu je uništena u prvim danima rata.
Denys: Nikada nisam imao normalan život. U ovoj zemlji sam preživeo revoluciju, okupaciju, krizu 90ih i kao član LGBTQI zajednice, doživeo sam dosta diskriminacije. Veoma sam umoran. Želim samo da preživim. Ruske bombe i avioni sa raketama su uništile moj stan, kao i stan mojih roditelja. Sve što posedujem, od automobila, do dve mačke, sve je nestalo. Prvih dana rata nisam znao da li mi je majka živa. Ona je u tom trenutku bila u Harkovu a ja sam bio u Lavovu zbog posla.
Pre jedanaest godina, Dima i ja smo se upoznali u Harkovu, gde smo obojica odrasli. U početku naše veze, nismo mogli kod kuće da se viđamo jer smo živeli sa roditeljima. Sretali smo se po parkovima ili u klubovima.
Nakon četiri godine, počeli smo da živimo zajedno u stanu u Harkovu koji sam ja nasledio od babe i dede, u zgradi u kojoj živi veliki broj starih ljudi. Iako sa komšijama ne pričamo o tome da smo gej, imam osećaj da oni to znaju. Nikada svojoj mami nisam rekao da sam gej iako ona to zna i razume. Dimini roditelji ne znaju da je on gej. On ne želi da objavljuje naše slike na instagramu u slučaju da ih njegova porodica vidi.
Zbog rata, od februara pa sve do danas živim u Lavovu, a i Dima mi se pridružio. Sada živimo u restoranu u kojem radim. Pozvao sam i ostale LGBTQI prijatelje kojima je bio potreban smeštaj.
U srednjoj školi sam izučavao umetnost i hteo sam da studiram na Fakultetu dramskih umetnosti u Kijevu. Međutim, moji roditelji su mi rekli da to nije škola za ozbiljnog muškarca, te sam upisao fiziku. Tamo sam se učlanio u dramsku sekciju kako bih se bavio nečim što volim.
Takođe sam dreg kraljica po imenu Zhanna. Time sam počeo da se bavim početkom 2000ih. Volim da idem na gej prajd i da nastupam u Harkovu i posećujem gej prajd u Kijevu. Na prajdu u Kijevu cela naša ruta je okružena policijom iz straha da će nas ljudi napasti. Bio sam i nastupao par puta u Amsterdamu.
Rat sa Rusijom otežava situaciju za LGBTQI ljude i dovodi ih u opasnost. Putin ima potpuno drugačiji koncept „slobode“. Da se on pita mi bismo našu slobodu izgubili. Ako se granice otvore, ja ću preživeti. Bojim se da sam na spisku za odstrel, koji očigledno postoji. Na listi su ljudi koji su rekli ili radili „kontroverzne stvari“.
Ja sam se pominjao u ruskim medijima kao ekstremista nakon što sam komentarisao da je Krim deo Ukrajine nakon prajda u Kijevu 2015. Takođe sam rekao da bi Krim trebalo da ima paradu ponosa. Iako se plašim da javno govorim i nastupam, ne odustajem jer želim da se borim za našu slobodu.
Tamara Khrustalova stara 43 godine, i Natalia Kravchenko stara 46 godina, žive zajedno i imaju dva sina Glib (12) i Oleksii (11). Takođe imaju dve mačke Tima i Rysia. Njihov dom je u Kijevu, međutim izbegle su Lavov. Kada se oglase sirene za upozorenje od vazdušnog napada, one se kriju u hodniku. Svi prozori u kući su oblepljeni kako slomljeno staklo ne bi uletelo unutra.
Tamara: Vozom smo doputovali iz Kijeva u Lavov pre dve i po nedelje. Nismo poneli mnogo svojih stvari jer nismo bile u mogućnosti. Ponele smo garderobu, dve mačke i kompjuter. Na stotinu ljudi je čekalo na vozove za evakuaciju i bila je ogromna gužva. Ušli bi oni koji su imali sreće jer si morao svim silama da se guraš. Deca su sedela na malom prostoru između sedišta kako bi im bilo udobnije. Putovanje vozom trajalo je 11 sati.
Sada radim u skloništu za LGBTQI izbeglice koji je uspostavila organizacija pod imenom Insight. Ljudi koji volontiraju u tom skloništu neposredno se poznaju iz Kijeva iako je naša zajednica veoma velika.
Znam da pričam engleski što je bilo od velike pomoći. Čistim sklonište i kupujem namirnice i lekove. Postoje određeni lekovi koji su potrebni, kao što su hormoni za našu trans zajednicu. Neke od tih lekova su nam donirali ljudi iz Holandije i drugih zemalja Evrope. Skoro svakog dana idem u apoteku kako bih kupila te lekove za ljude u skloništu. Neki od tih hormonskih lekova nisu dostupni u Lavovu niti u susednim zemljama kao što je Poljska, posebno lek koji zaustavlja rast grkljana. Stoga, zajedno smo kao tim i ja taj lek pokušavam da nabavim iz Nemačke. Takođe šaljemo lekove i ostale stvari u gradove koji su trenutno pod opsadom. Ovaj proces je veoma težak ali tim ljudima je podjednako potrebna pomoć.
Takođe pomažem ljudima da pređu granicu iz Ukrajine u Poljsku. Pomogla sam jednoj porodici da ovo uradi. U LGBTQI skloništu trenutno imamo osobu koja je trans i za takve ljude je još teže preći granicu jer im u pasošu piše da su muškarci. Pravilo je da muškarcima od 18 do 60 godina starosti nije dozvoljeno da izađu iz zemlje.
Biti deo LGBTQI zajednice u Ukrajini je veoma teško. Mi o tome ne pričamo, to je tajna. Čak naša dva sina ne znaju ništa o tome. Mislim da su nešto naslutili ali mi im ništa nismo rekle. Plašimo se da će reći deci u školi pa će ona potom preneti svojim roditeljima. Ne znam kako će ljudi reagovati i ne želim da svojoj deci stvaram takav teret.
Kada hodamo ulicom pokušavamo da ne budemo prisne. U ovom trenutku to u našoj zemlji nije moguće. Možemo se držati za ruke jer ljudi mogu da pomisle da smo prijateljice, ali se ne možemo ljubiti na ulici. Imamo utisak da jesmo normalna porodica sa normalnim životom i tako se i ponašamo.
Zajedno smo već 15 godina i verujemo da su prava LGBTQI osoba veoma važna, ali mi ne idemo na proteste niti prajd. Ne želimo da stvaramo sebi probleme jer imamo porodicu. Ljudi dolaze na te proteste kako bi ušli u sukob sa LGBTQI ljudima. Ima dosta policije koja to može da spreči, ali se uprkos tome nasilje dešava.
Volela bih da je Ukrajina tolerantnija prema LGBTQI zajednici, ali ovo je nažalost jedan od problema sa kojim se ova zemlja suočava. Rat za mene to ne menja, ali mislim da su se članovi LGBTQI zajednice tokom rata još više zbližili i da pomažu jedni drugima. Mislim da je to predivno.
Anton Lvdyk star 44 godine je programski menadžer u LGBTQI organizaciji Fulcrum, dok je njegov partner Alexander, star 34 godine, šminker. Napustili su Kijev 24. februara, istog dana početka rata. Trebalo im je 24 sata da dođu u Lavov kolima. Sada žive u svlačionici restorana, gde ih je smestio prijatelj Denys, koji je takođe LGBTQI. Poslednja informacija je da im je dom u KIjevu još uvek netaknut.
Anton: Izazovno je biti deo LGBTQI zajednice u Ukrajini. Posebno ako tako izgledaš, na primer kao dreg kraljica. To može biti opasno. Čak ne smeš na javnom mestu da zagrliš svog partnera. U gradovima kao što je Mariupolj možeš dobiti batine. U Kijevu je atmosfera malo opuštenija, ali sve zavisi u kom si delu grada.
Alexander: Sa prethodnim dečkom nigde se nismo pojavili u paru. Ali sa Antonom sam opušteniji. Međutim, ne ljubimo se niti se držimo za ruke na javnom mestu. Mislio sam da su moji prijatelji širokih shvatanja i da im neće to smetati, ali nikada nisu prihvatili moju i Antonovu vezu. Dosta mojih prijatelja mi je okrenulo leđa. Okončala su se prijateljstva koja su trajala i po pet godina. To je za mene bio potpuni šok.
Za gej ljude ne postoji jednakost u ovoj zemlji. Na primer kada nosiš šminku ili se baviš tim poslom. Ponekad suptilno stavim senku. To je moguće u centru Kijeva ali ne smem da idem u druge delove grada. Jednog dana, nisam nosio šminku, ali sam imao lepe zlatne cipele. Živeo sam u delu grada koji je dosta udaljen od centra. Kada sam ušao u lokal sa svojim zlatnim cipelama, ljudi su počeli negativno da komentarišu u pričaju ružne stvari o gej ljudima. Hteli su da me povrede.
Anton: Lavov je ograničen što se tiče LGBTQI zajednice. Većina ljudi je katoličke veroispovesti što dodatno otežava situaciju. U Kijevu čuo sam bezbroj puta da ljudi kažu: „Mi nemamo gej ili queer ljude u našem gradu.“ Kada smo organizovali Prajd bilo je teško naći prostor koji bismo mogli da zakupimo. Jednom su nam otkazali zakup prostora jer su saznali da će biti namenjen za Prajd.
Nov zakon o oružju donet u ovoj zemlji me plaši. Sada civili legalno mogu da kupe oružje. Tokom Prajda pre nekoliko godina, ljudi su išli na LGBTQI „safari“ u cilju zabave. Došli bi kako bi „lovili“ LGBTQI ljude i napali ih.
Veoma me plaši rat sa Rusijom. Mislim da Rusija neće pobediti ali da će Ukrajina postati dosta slična Rusiji i da neću moći više ovde da živim. Ako se to dogodi mislim da će LGBTQI ljudi morati da odu iz zemlje.
Nakon rada, prava LGBTQI koja smo teško dobili, će vremenom biti izgubljena. Mislim da će ljudi imati druge prioritete. Naša prava će biti na dnu liste.
Najbolji scenario je da se Ukrajina priključi Evropskoj uniji što bi za nas podrazumevalo bezbednost. Naravno, to je samo san.
Natalie ima 18 godina i identifikuje se kao queer i nebinarna. Izbegla je iz grada Dergači koji se nalazi blizu Harkova. Ona ima invaliditet i trenutno boravi u Lavovu u LGBTQI skloništu koje je oformila organizacija Insight.
Natalie: Kolima sam doputovala u Lavov. Bila sam sa porodičnim prijateljem i pokušavali smo da nađemo vozača. Kada smo uspeli da ga nađemo, samo što su zatvorili Harkov. Kasnije smo našli volontere koji su nas odvezli u Lavov. Putovanje je trajalo tri dana.
Trebalo mi je vremena da se odlučim na to da odem jer je sada putovanje vozom opasno. Niko ne može da predvidi koliko će to putovanje trajati jer postoji rizik od bombardovanja i sami uslovi puta su očajni, ima mnogo ljudi i vruće je. Nema svežeg vazduha i ne možeš ići u toalet jer ima previše ljudi.
Nakon što sam stigla u Lavov, preko instagrama sam našla LGBTQI centar. Bila sam mnogo srećna kada sam ih pronašla. Moj plan je da odem u Litvaniju. Tamo je doktor koji bi mogao da mi operiše vilicu. Rođena sam sa zečijom usnom i nepcem i taj doktor važi za najboljeg.
Za mene se ne može reći da sam društvena osoba. Volim da imam svoj prostor. Introvertna sam, što ima veze sa mojim fizičkim nedostatkom. Studirala sam fiziku na Univerzitetu u Kijevu ali nisam uspela da završim zbog psihičkih problema. Imam anksioznost, depresiju, poremećaj ličnosti i ADHD.
Po drugi put sam sebi pokušala da oduzmem život 2019. godine i to sve jer mi nije prepisana dobra terapija. Psihijatrija je jako loša u Ukrajini i ne možemo da dobijemo pomoć koja nam je potrebna. Moje zdravlje je počelo da se pogoršava i nisam mogla da nastavim sa studijama.
Identifikujem se kao queer i nebinarna osoba. Kada sam bila mala, pitala sam se da li sam dečak ili devojčica. Kada sam imala 14 godina, osećala sam se više kao muškarac. Danas, ne definišem sebe nijednim rodom.
Moja mama uvek kaže da mogu da volim koga kod želim. Otac mi je preminuo pre pet godina. Nije znao za moju seksualnu orijentaciju niti rodni identitet. Imao je tendenciju da bude nasilan pa mi je drago da nije znao ništa o tome. Već je bio dovoljno agresivan.
U Ukrajini je teško biti LGBTQI, ali sve zavisi u kom si gradu. Kada nosim majicu sa motivom gej zastave, nekada mi ljudi prilaze da mi kažu da ljudi poput mene nisu dobrodošli. Ljudi u Harkovu nekada mogu biti neprijatni. Čak su mi pretili da će me baciti pod voz samo da bi uništili simbol gej zastave. Proteklih par godina, policija je postala aktivnija kada je u pitanju borba protiv nasilja nad LGBTQI zajednicom.
Moja devojka živi u Rusiji, što dodatno otežava stvari. Upoznale smo se preko interneta pre tri godine. U to vreme sam ja imala 15 godina, ali se još uvek nismo videle uživo zbog pandemije i rata.
Ako Rusija pobedi, stanovnici ove zemlje mogu da zaborave na svoja prava. Članovi LGBTQI zajednice se godinama bore za svoja prava, i ta borba neće prestati. Ne želimo da živimo sa Putinom, bez naših ljudskih prava.
Olesya Shnip stara 38 godina radi kao socijalna radnica dok je njen transrodni partner Evgeny Sokolov, star 46 godina, umetnik i lingvista ruskog jezika. On je poreklom iz Rusije. Trenutno žive u skloništu u Lavovu.
Evgeny: Upoznali smo se 2012. godine na sajtu Contact. Videli smo se uživo po prvi put 2016. Tada sam živeo u Rusiji i hteo sam zbog političkih razloga da se preselim u Ukrajinu. Rusija nije slobodna zemlja. Nažalost, moja mama se razbolela pa sam morao da ostanem kako bih se brinuo o njoj. Kada je preminula, napustio sam zemlju. Međutim, počela je pandemija i trebalo mi je vremena kako bih mogao da se preselim u Ukrajinu.
Marta 2021. preselio sam se u Kijev sa namerom da živim sa svojom partnerkom. Imali smo velike planove za budućnost a i za Ukrajinu. Mislili smo da postoji mogućnost da Ukrajina postane deo EU i da bismo mogli da se venčamo.
Kada je počeo rat, živeli smo u kući blizu Kijeva. Sada je tamo vojna baza pa smo znali da bismo mogli biti na meti. Tokom prvih dana rata volontirali smo i pomagali teritorijalnoj odbrani kuvajući i čisteći. Olesya je jednog dana došla kući i rekla da je počeo da pada sneg. To je izgledalo kao sneg ali je zapravo bio pepeo iz ruskog aviona koji je srušila ukrajinska vojska. Znali smo da je vreme da odemo, pa smo otišli u Lavov. Poneli smo sa sobom samo dva ranca, našeg psa i mačku naše prijateljice. U skloništu spavamo na zemlji, ali smo bezbedni.
Olesya: Ako se rat okonča, vratićemo se u svoj grad kako bismo ga ponovo izgradili. Ako se rat nastavi, nećemo moći da ostanemo u Lavovu. Moraćemo da potražimo bezbednije mesto negde u inostranstvu, negde gde pripadnici LGBTQI zajednice imaju veća prava – znači definitivno ne u sovjetskoj zemlji. Otišli bismo u Nemačku, Holandiju, Švedsku ili Norvešku. U tim zemljama se zakoni ne odnose na pol. Mi želimo da živimo u zemlji gde heteroseksualci ne osuđuju istopolne parove. Postoji mogućnost da će Evgenija deportovati nazad u Rusiju jer njegova boravišna dozvola uskoro ističe. To bi za nas predstavljalo noćnu moru. Ne želim ovde da budem sama.
Trenutno se plašim da ljudima u ovoj zemlji kažem da sam gej. Dosta mojih kolega su homofobi i agresivno bi reagovali kada bih im to saopštila. Moja porodica to takođe ne zna.
Tokom meseca prajda pre par godina, opkolilo nas je nekoliko muškaraca iz ultra-desničarske grupe. Prebili su nas i mom prijatelju su slomili prste. Policija je bila prisutna i videla je da mom prijatelju lome prste, međutim, ništa nisu uradili povodom toga. Ukrajina je jedna veoma homofobična zemlja, ali je po tom pitanju napredovala u poslednjih nekoliko godina.
Evgeny: Tokom rata dosta ljudi iz LGBTQI zajednice se pridružilo vojsci. Na uniformi imaju zalepljenog jednoroga. Mislim da nas je rat još više zbližio, ujedinio nas je. Verujemo da Rusija u ovom ratu neće odneti pobedu, ali ako se to dogodi, naša zemlja će upasti u velike probleme. Izgubićemo svoju slobodu. Ostali smo u Ukrajini jer verujemo u ovu zemlju, čak i sada kada Rusi prete LGBTQI zajednici. Imam utisak da nas sada još više targetiraju i znamo da nas Rusija ne toleriše.
Više tekstova iz broja 66 – jun 2022. možete pročitati na (Klik na sliku):
