Brzo i lako upada u oči da su likovi gay para skrojeni po šnitu koji je mnogima poznata iz dua Cam – Mitchell iz serije Modern Family, doduše, uz blagu inverziju po pitanju naravi i kilaže

Slično zlosrećnom, i u krajnjem slučaju sasvim nepotrebnom, Svetom Georgiju Dragojevićeva Parada je postala film-slučaj i pre same premijere. Već tada je bilo jasno (a iole sumnjičave je razuverio poduži trailer, tačnije komprimovana verzija filma koja je kružila medijima) da je reč o filmu koji će većinski deo srpskog plebsa i nazovi-elite doživeti kao provokaciju, dok će pripadnici LBGT populacije biti konsternirani prikazanim. Tako je i bilo. Parada jeste film-slučaj, ali je barem bioskopski hit. Od čega u doglednoj ili nešto daljoj budućnosti, makar na nivou puke teorije, i nezadovoljni mogu da imaju kakve-takve, pa barem i varljive koristi.Ako ideološki stav (oličen pre svega u dobroj meri zauzdanoj političkoj nekorektnosti, za one koji do nje drže, i/ili suštinskoj ambivalentnosti čitave postavke) autora Parade prihvatimo kao diskutabilan, ali ipak legitiman, ostaje pitanje dometa i samog sadržaja u strože filmskom smislu. Svidelo se to nekom ili ne, Parada je film potpisan stvarnosnim imenom i prezimenom autora, te kao takva sa punim pravom odražava njegov stav, njegovo gledište na stvari koji se dotiču i LGBT pitanja. Stoga taj stav, premda i diskutabilan u doživljaju mnogih, jeste stav autora, a, kako se pokazalo reakcijama i odzivom publike, i dominatni stav ovdašnjeg populusa, te kao takav mora biti uziman u obzir, ako ništa drugo, a ono kao polazište za neke nove bitke. Jer kako su nas učili oni koji su toleranciju duže i potpunije promišljali od nas, tolerancija u velikoj meri i jeste vrsta mazohizma. Ili u suprotnom skrećemo na put zahteva za zamenom jednog jednoumlja drugim.
Parada kao film zastaje na pola puta, što i ne čudi imajući u vidu stanje stvari u Dragojevićevoj karijeri, donekle neuslovnoj produkciji i podvojenosti u samoj srži filma. Naime, Parada kvalitativno odskače u odnosu na poslednja dva Dragojevićeva rediteljska rada (Mi nismo anđeli 2 i Sveti Georgije ubiva aždahu), ali i vidno kaska za ostvarenjima (kako se ispostavilo krunskim delima) iz prvog dela njegovog opusa (prevashodno za Ranama i Lepim selima…). Parada je prvenstveno film zasnovan na dosetki , kao što se često dešava u sličnim slučajevima, pati od manjka fokusa i viška sadržaja. U osnovi se nalazi autorova namera da se u svrhu dostizanja ciljane poente poigrava stereotipima kao suštinskim odrednicama karaktera. Otud i kursadžijski pojednostavljen prikaz rasnih/nacionalnih stereotipa pri portretisanju Kojine ekipe satkane od bivših ratnih neprijatelja, a sada dobrohotnih dužnika mu za čitav život, ali i u oslikavanju LGBT jurišnika koji bi da u vazda zakrvljenom Beogradu po svaku cenu organizuju Paradu ponosa.
Kako je ovo tekst sročen za časopis koji se bavi LGBT pitanjima, valja se osvrnuti na način na koji Dragojević prikazuje queer junake i kako potom distribuira tako postavljene likove. Parada je igra na sigurno, a reklo bi se da je ovaj srednjački pristup, sazdan na simplifikacijama i uopštavanjima, potpuno svestan Dragojevićev izbor. Stoga nema tu preterano finesa i višeznačnosti, Dragojević zagledan u doživljaj sveta svoje ciljane publike ove likove ostavljaju na planu očekivanog i arhetipskog. Stoga je tu obilje afektacija, suludih modnih izbora, glasno verbalizovanih autodramatizacija, ljupkih ešarpi i kašmirskih džempera kričavih boja.
U skladu sa pojavnim je i implicitna karakterizacija ovih likova. Brzo i lako upada u oči da su likovi gay para (koji dosta neujednačeno glume Goran Jevtić i Miloš Samolov) skrojeni po šnitu koji je mnogima poznata iz dua Cam – Mitchell iz serije Modern Family, doduše, uz blagu inverziju po pitanju naravi i kilaže. Manje trpeljivima ova celokupna postavka može izgledati uvredljivo, ali jeste jedan od mogućih doživljaja stvari sa oprečne tačke gledišta, a, ruku na srce, neretko i ovdašnja queer populacija naprosto hrli ka upravo toj tipskoj preraspodeli društvenih uloga i pratećih pojavnih oblika.
Dualistička, pa donekle i šizofrena priroda Parade se odslikava na još par frontova. Od pučke komedije naravi Parada stiže u završnicu koja zbuni žanrovskim zaokretom ka gnjecavoj i ne baš suptilno didaktičnoj drami (naravoučenije po kom će Kojin lik, tolerantan prema bivšim ratnim neprijateljima sa svih ex-yu frontova morati da u sebi pronađe i potencijal za trpeljivost ka daleko miroljubivim ljudima drugačijih načela iz svoje okoline je jasna od samog početka). Ako ništa drugo, ovakav finiš barem pruža opravdanje za glumačku kreaciju Gorana Jevtića, koja po tonu vidno odudara od ostatka ansambla, pa i filma samog.
Međutim, i ova i ovakva Parada daje dovoljno osnova za potvrdu vere u Dragojevićevo filmsko umeće. Neke komične situacije su zaista uspele i figuriraju kao posve duhovite, na opštem nivou vođenja priče i pojedinačnih rešenja Dragojević pokazuje da je par klasa iznad većeg dela srpske mu konkurencije (koja je, doduše, svojim brljotinama deceniju i po istrajno spuštala rampu očekivanja kada je kakvoća srpskog filma u pitanju). Osim toga, uz nešto posrtanja Srđan Dragojević ipak uspeva da prevaziđe evidentne budžetske manjkove, a u velikoj meri uspeva da se izbori sa patchwork prirodom filma (pomoć ex-yu ministarstava kulture je ovde pokrivena regionalnom glumačkom podelom, i taj princip ovde lako upada u pača). Na kraju, Parada funkcioniše sasvim smisleno ukoliko je smestimo u okvir glavnotokovskog repertoarskog filma, odnosno bioskopskog ostvarenja sa očiglednom pop-kult dimenzijom.
Na filmove koji će na uviđavniji način govoriti o problemima LGBT populacije u Srbiji, očigledno, valja još pričekati. Parada u ovom obliku može da posluži kao odskočna daska i najsuvislije bi bilo ceniti je zbog onoga što jeste i što je i mogla da bude. Obećano novo vreme neka donese odvažnije.

ČITAJTE:  Najpoznatiji gej glumac: Zachary Quinto

Zoran Janković